Проклета лепота
| Проклета лепота Писац: Илија Вукићевић |
Сада се само види висока стена, човечјег облика, како стоји широм страном према брду, иза чијег врха лети залази сунце и последњи зрак увек баца на њу. Тада увек камен одсене јаче и светлије но преко целог дана и у његовој се близини чује тихо пуцкарање, као да се челичне игле косе једна о другу, па после неки тужан писак, што долази исред камена. А кад сунце западне за брег, тај се писак одвоји од камена, дигне се више њега и стена остане хладна и мртва, док је сунце опет не оживи.
А та је стена била једном најлепша девојка.
Била је некада, кажу, једна девојка, јединица у матере, од које сунце лепшу никад није обасјало. Око ње је и најцрње ноћи сијала месечина, а звали су је Лепа Лепота. Очи су јој биле плаве и велике и тужне и љутите, из њих је лила снага слађа од цвета, а оштрија од мача. Ако је погледала тужно у што, што душу има, то леже и умре пред њом, а ако је била ствар без срца, разбила би се у прашину, да заспе само оно место, где она стоји. А кад би погледала љутито, онда би се рођена браћа тукла међу собом до живота и два би се љута камена сударала тако јако, да би их она ватра, што је у њима увек има, сагорела до последње мрве.
А кад није ни тужна ни љутита, но су јој очи мирне и уморне, онда се под њеним погледом ништа није кретало, и ветар би стао и вода би стала, и онда би се могло чути, где по земљи пуцају пупољци и како перје расте на цвећу.
Па је имала косе дугачке и свилене, на које је слетао лептир и падала пчела, а чим се каква душица спусти на ту живу свилу, свеж би је мирис из косе загушио, и више се не би дигла са места, до што би је сама она руком отресла. Била је уз то још раста танког и високог, гипка као лесков штап, а висока као млада јела. Та њу нису звали узалуд Лепа Лепота.
Онда, у то доба, живео је ту у једној шуми неки светац, стар без мере, и чинио је чуда велика. Он је својом речи наводио воду на пустош, проламао брда и проводио кроз њих реке велике и мале и давао је свакоме, ко би му дошао, срећу и несрећу. Њему је могао свако доћи, али ако би светац био љут, онда тешко томе, који му се моли, а ако је био добар, онда је тај са срећом пошао на пут, јер што би једном старац рекао, никада не би порекао, а шта је коме уделио, остало би свакоме до века!
И једнога дана тај светац виде Лепу Лепоту, па, и ако је био свикао на сва чуда под небом и под земљом, опет је дуго гледао у њу и напослетку је једва казао: „Лепше и нема на свету!”
А лепота га је гледала тужно и жалосно, те старцу задрхта срце, његова се ћуд изгуби под њеним очима, па рече:
— Чуј, девојко! Видим, да си јача од мене, и што никада досад нисам попустио, теби уступам. Тражи од мене шта хоћеш, и добићеш; али пази, то не смеју бити две жеље, но једна једина. Промисли се, Лепото, и памти, само једна једина!
Лепота се замислила замало и рече весело:
— Ништа ти више нећу, но да сам увек овако лепа.
На то се старац намршти и рече:
— Нека ти буде. Што сам ти обећао, нећу порећи, али не реци никад, да је ико крив твојој срећи до ти сама. Ево ти ово — и он јој даде ниску од три зрна — и кад видиш први пут, да ти је та лепота прошла, прогуни само једно зрно, она ће ти се повратити, и ти ћеш опет бити лепа и још лепша. После ће опет доћи дан, када ће ти и лице и око изгубити ту свежину, и ти ћеш опет откинути једно зрно, и вратиће ти се младост и с њоме њен сјај! Али знај, Лепото, кад прво зрно откинеш с те ниске изгубићеш трећину своје душе, а кад и последње зрно нестане, нестаће и твоје душе и скаменићеш се, где станеш. Онда ће твоју лепоту миловати хладна киша и бесни ветрови, а на твојој ће коси, где сада лептир слеће пре но на цвет, ту ће се змија савијати у котур, спустиће главу на твоје бело чело и палацаће језиком у твоје плаве очи. Ти си много хтела, што ни Бог ни судбина не деле, зато носи та зрна и запамти само моје речи. Сад је у твојој руци твоја лепота, али и твоја душа.
И старац се после тога подигао у своју шуму, затворио се тамо у своју камену ћелију и нити је више кадгод од то доба силазио међу људе, нити се њему тамо ко пењао. Њега је, зна се, убила жеља Лепотина!
А Лепота је узела своју нису и рекла себи, чим је остала сама:
— Не могу ја изгубити душу, а баш и да почнем да је губим, задржаћу последње зрно, да га никад не откинем, али ћу опет бити најлепша на свету!
Тога се истог дана огледала у бистрој води и рекла:
— Зар може бити још шта лепше!? Да окушам?
И она откиде једно зрно, наже се над воду и прогута га! Тада лице водино сину, као да је на њ пао сунчев зрак, и Лепоти засинуше очи од тога сјаја. Али се она одмах ухвати руком за груди. Нешто је болно пресече кроз срце и она осети, да јој се парче душе откиде и изађе из ње.
Тако је изгубила трећину своје душе!
По томе су протекле дуге године и Лепота је сваким даном губила свој сјај и своју младост, крила се од света и чувала она два зрна. Отада је не виде ни мушко ни женско око, нити она сама дође више на поток, да се огледне. Само понекад, кад превуче руком по лицу, осети испод прстију крупне боре и већ би хтела руком да откине друго зрно, али јој плашљиво срце закуца брже, сакрије се у дубију, и она чује, како је оно тужно моли, да га сачува. И она га је чувала ево, докле једног дана не дође млад царев син, на враном коњу и у златном оделу и рече, да ће ону узети себи за жену, која буде од свију најлепша.
Тада се искупиле све најлепше девојке, а на крају стаде и Лепа Лепота. Њу нико није познао. Очи су јој биле мутне, косе осушене, а по лицу је исквариле боре, па је дошло као сасушен јесењи лист. Некада је била виша од највише девојке, а сада се испод најмање губи.
Кад је виде царевић, рече љутито:
— Шта ће ова ругоба овде?
Лепоти заигра срце и она се измаче од осталих, стеже душу и прогута друго зрно.
Тада опет сину њена лепота, те засени очи свима, и царевић скочи к њој, али се она отрже из његове руке, и утече, да му се више никад не врати.
Како му је и могла погледати у очи, кад јој је он први казао да је ругоба!
А у шуми, у самоћи осети, да јој је срце мало, мало као маково зрно и да је у њеним грудим остала још само једна трећина душе.
— Нека и не треба ми! — рекла је она.
По томе су опет протекле многе године и Лепота осети једнога дана, да јој је под руком лице смежурано и да је, осим трна, нико не мари.
— Нека, и не треба ми! — рекла је опет.
И ко зна, да ли не би остала вечито тако тужна и убога, да једног дана не виде једног младог чобанина, коме је дао Бог снагу и лепоту и за ким не би било срца девојачког а да не уздахне, нити женских очију, да га кришом не погледају.
Кад је он први пут срео Лепу Лепоту, рече јој:
— Камо води овај пут, стара?
Она и — стара!? Али то није био бол, од кога је задрхтала, као оно пред царевим сином. Сад је беше жао и још нешто, што досад није осетила. И тада њено мало срце задрхта и мала јој душа заплака први пут! Онда му рече:
— Овај пут води овамо. Хајде за мном!
После га је довела до пољане према брегу, окренула се сунцу и — прогутала последње зрно! Ту само виде, како он диже к њој руке своје и тога је часа остави душа...
Кажу, да се једном у години пред вече, када сунце залази и када је све мирно, чује тужан јаук девојачки над оним каменом, па се тај писак све више губи горе, све више и најпосле га нестане онде под самим небом. Кажу, а ко то зна!...
Београд
Извор
уреди- 1895. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година I, број 21, стр. 641-645.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.
|