Prokleta lepota
| Prokleta lepota Pisac: Ilija Vukićević |
Sada se samo vidi visoka stena, čovečjeg oblika, kako stoji širom stranom prema brdu, iza čijeg vrha leti zalazi sunce i poslednji zrak uvek baca na nju. Tada uvek kamen odsene jače i svetlije no preko celog dana i u njegovoj se blizini čuje tiho puckaranje, kao da se čelične igle kose jedna o drugu, pa posle neki tužan pisak, što dolazi isred kamena. A kad sunce zapadne za breg, taj se pisak odvoji od kamena, digne se više njega i stena ostane hladna i mrtva, dok je sunce opet ne oživi.
A ta je stena bila jednom najlepša devojka.
Bila je nekada, kažu, jedna devojka, jedinica u matere, od koje sunce lepšu nikad nije obasjalo. Oko nje je i najcrnje noći sijala mesečina, a zvali su je Lepa Lepota. Oči su joj bile plave i velike i tužne i ljutite, iz njih je lila snaga slađa od cveta, a oštrija od mača. Ako je pogledala tužno u što, što dušu ima, to leže i umre pred njom, a ako je bila stvar bez srca, razbila bi se u prašinu, da zaspe samo ono mesto, gde ona stoji. A kad bi pogledala ljutito, onda bi se rođena braća tukla među sobom do života i dva bi se ljuta kamena sudarala tako jako, da bi ih ona vatra, što je u njima uvek ima, sagorela do poslednje mrve.
A kad nije ni tužna ni ljutita, no su joj oči mirne i umorne, onda se pod njenim pogledom ništa nije kretalo, i vetar bi stao i voda bi stala, i onda bi se moglo čuti, gde po zemlji pucaju pupoljci i kako perje raste na cveću.
Pa je imala kose dugačke i svilene, na koje je sletao leptir i padala pčela, a čim se kakva dušica spusti na tu živu svilu, svež bi je miris iz kose zagušio, i više se ne bi digla sa mesta, do što bi je sama ona rukom otresla. Bila je uz to još rasta tankog i visokog, gipka kao leskov štap, a visoka kao mlada jela. Ta nju nisu zvali uzalud Lepa Lepota.
Onda, u to doba, živeo je tu u jednoj šumi neki svetac, star bez mere, i činio je čuda velika. On je svojom reči navodio vodu na pustoš, prolamao brda i provodio kroz njih reke velike i male i davao je svakome, ko bi mu došao, sreću i nesreću. Njemu je mogao svako doći, ali ako bi svetac bio ljut, onda teško tome, koji mu se moli, a ako je bio dobar, onda je taj sa srećom pošao na put, jer što bi jednom starac rekao, nikada ne bi porekao, a šta je kome udelio, ostalo bi svakome do veka!
I jednoga dana taj svetac vide Lepu Lepotu, pa, i ako je bio svikao na sva čuda pod nebom i pod zemljom, opet je dugo gledao u nju i naposletku je jedva kazao: „Lepše i nema na svetu!”
A lepota ga je gledala tužno i žalosno, te starcu zadrhta srce, njegova se ćud izgubi pod njenim očima, pa reče:
— Čuj, devojko! Vidim, da si jača od mene, i što nikada dosad nisam popustio, tebi ustupam. Traži od mene šta hoćeš, i dobićeš; ali pazi, to ne smeju biti dve želje, no jedna jedina. Promisli se, Lepoto, i pamti, samo jedna jedina!
Lepota se zamislila zamalo i reče veselo:
— Ništa ti više neću, no da sam uvek ovako lepa.
Na to se starac namršti i reče:
— Neka ti bude. Što sam ti obećao, neću poreći, ali ne reci nikad, da je iko kriv tvojoj sreći do ti sama. Evo ti ovo — i on joj dade nisku od tri zrna — i kad vidiš prvi put, da ti je ta lepota prošla, proguni samo jedno zrno, ona će ti se povratiti, i ti ćeš opet biti lepa i još lepša. Posle će opet doći dan, kada će ti i lice i oko izgubiti tu svežinu, i ti ćeš opet otkinuti jedno zrno, i vratiće ti se mladost i s njome njen sjaj! Ali znaj, Lepoto, kad prvo zrno otkineš s te niske izgubićeš trećinu svoje duše, a kad i poslednje zrno nestane, nestaće i tvoje duše i skamenićeš se, gde staneš. Onda će tvoju lepotu milovati hladna kiša i besni vetrovi, a na tvojoj će kosi, gde sada leptir sleće pre no na cvet, tu će se zmija savijati u kotur, spustiće glavu na tvoje belo čelo i palacaće jezikom u tvoje plave oči. Ti si mnogo htela, što ni Bog ni sudbina ne dele, zato nosi ta zrna i zapamti samo moje reči. Sad je u tvojoj ruci tvoja lepota, ali i tvoja duša.
I starac se posle toga podigao u svoju šumu, zatvorio se tamo u svoju kamenu ćeliju i niti je više kadgod od to doba silazio među ljude, niti se njemu tamo ko penjao. Njega je, zna se, ubila želja Lepotina!
A Lepota je uzela svoju nisu i rekla sebi, čim je ostala sama:
— Ne mogu ja izgubiti dušu, a baš i da počnem da je gubim, zadržaću poslednje zrno, da ga nikad ne otkinem, ali ću opet biti najlepša na svetu!
Toga se istog dana ogledala u bistroj vodi i rekla:
— Zar može biti još šta lepše!? Da okušam?
I ona otkide jedno zrno, naže se nad vodu i proguta ga! Tada lice vodino sinu, kao da je na nj pao sunčev zrak, i Lepoti zasinuše oči od toga sjaja. Ali se ona odmah uhvati rukom za grudi. Nešto je bolno preseče kroz srce i ona oseti, da joj se parče duše otkide i izađe iz nje.
Tako je izgubila trećinu svoje duše!
Po tome su protekle duge godine i Lepota je svakim danom gubila svoj sjaj i svoju mladost, krila se od sveta i čuvala ona dva zrna. Otada je ne vide ni muško ni žensko oko, niti ona sama dođe više na potok, da se ogledne. Samo ponekad, kad prevuče rukom po licu, oseti ispod prstiju krupne bore i već bi htela rukom da otkine drugo zrno, ali joj plašljivo srce zakuca brže, sakrije se u dubiju, i ona čuje, kako je ono tužno moli, da ga sačuva. I ona ga je čuvala evo, dokle jednog dana ne dođe mlad carev sin, na vranom konju i u zlatnom odelu i reče, da će onu uzeti sebi za ženu, koja bude od sviju najlepša.
Tada se iskupile sve najlepše devojke, a na kraju stade i Lepa Lepota. Nju niko nije poznao. Oči su joj bile mutne, kose osušene, a po licu je iskvarile bore, pa je došlo kao sasušen jesenji list. Nekada je bila viša od najviše devojke, a sada se ispod najmanje gubi.
Kad je vide carević, reče ljutito:
— Šta će ova rugoba ovde?
Lepoti zaigra srce i ona se izmače od ostalih, steže dušu i proguta drugo zrno.
Tada opet sinu njena lepota, te zaseni oči svima, i carević skoči k njoj, ali se ona otrže iz njegove ruke, i uteče, da mu se više nikad ne vrati.
Kako mu je i mogla pogledati u oči, kad joj je on prvi kazao da je rugoba!
A u šumi, u samoći oseti, da joj je srce malo, malo kao makovo zrno i da je u njenim grudim ostala još samo jedna trećina duše.
— Neka i ne treba mi! — rekla je ona.
Po tome su opet protekle mnoge godine i Lepota oseti jednoga dana, da joj je pod rukom lice smežurano i da je, osim trna, niko ne mari.
— Neka, i ne treba mi! — rekla je opet.
I ko zna, da li ne bi ostala večito tako tužna i uboga, da jednog dana ne vide jednog mladog čobanina, kome je dao Bog snagu i lepotu i za kim ne bi bilo srca devojačkog a da ne uzdahne, niti ženskih očiju, da ga krišom ne pogledaju.
Kad je on prvi put sreo Lepu Lepotu, reče joj:
— Kamo vodi ovaj put, stara?
Ona i — stara!? Ali to nije bio bol, od koga je zadrhtala, kao ono pred carevim sinom. Sad je beše žao i još nešto, što dosad nije osetila. I tada njeno malo srce zadrhta i mala joj duša zaplaka prvi put! Onda mu reče:
— Ovaj put vodi ovamo. Hajde za mnom!
Posle ga je dovela do poljane prema bregu, okrenula se suncu i — progutala poslednje zrno! Tu samo vide, kako on diže k njoj ruke svoje i toga je časa ostavi duša...
Kažu, da se jednom u godini pred veče, kada sunce zalazi i kada je sve mirno, čuje tužan jauk devojački nad onim kamenom, pa se taj pisak sve više gubi gore, sve više i najposle ga nestane onde pod samim nebom. Kažu, a ko to zna!...
Beograd
Izvor
uredi- 1895. Brankovo kolo za zabavu, pouku i književnost. Godina I, broj 21, str. 641-645.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ilija Vukićević, umro 1899, pre 125 godina.
|