Привиђење
Глуво доба... црне мисли
Далеко ми лећу...
Из гробова ускрснули
Дуси ме облећу.
Светли дуси огњен-пасом
Славе опасати,
Све их знадем поименце
Сви су ми познати!
Ено оног, штоно Жичу
Манастир сазида,
Да он стоји док на земљи
Јвдног има рида,
Да нам живи сведок буде
Сретних оних дана
Још Немања кад нам беше
Глава крунисана.
Ево оног, што Лудвика
До ноге потуче,
Младу вилу у сунчане
Зраке нам обуче,
Што нам име, све имање
С бесмртношћу веза
И рашири земљу своју
До Пелопонеза.
Ено оног, што је предмет
Свакога гуслара,
Што дотера турског цара
Негда до дувара,
Уз рамазан што је јавно
Мрка пио вина
И ударцем једним смлави
Филип Маџарина!
Ево оног, што уочи
Кобна видов-дана,
Што распори сред хорде му
Мурата султана.
И сада је поноситог
Греда и погледа,
Ал у срцу љута стрела
С' големих увреда.
Ено дичног оног сина
Из војске Корвина,
Што погуби на мегдану
Дивскога Армина,
Што је крвљу спрао љагу
С' угарских барјака
И дигао своме краљу
Славу до облака.
Ево оног, који глава
Толико одруби,
Који шчепа шале ради
Једно Туре зуби,
А два друга побрата му
Под пазува баци
Па поигра ситно коло
По турски мртваци.
Ено оног, славна дела
Који мачем писа,
Што порази Видајића,
Бећира, Афиса,
Што растури силну војску
Кулин-капетана
И покида тешки синџир
С брата окована.
Ево оног, који барут
У шанцу запали
Кад хордија крвожедна
На њега навали,
Што узнесе име своје
Слави на врхунце,
Те ће навек да нам сјаје
Као јарко сунце.
Ено оног, вечном славом
Овенчана сина,
Тарилима што је био
Турке с' Неготина,
Што душману трепет беше
У крвавом боју
Док не паде за слободу
И народност своју.
Ево оног, што је барјак
Развио на Цвети,
Који нам је показао
Како ћемо мети
Што дочара изновице
Славу нашу стару
И пронесе далеко ју
На врху ханнђару.
Глуво доба... црне мисли
Далеко ми лећу,
Из гробова ускрснули
Дуси ме облећу.
Ћутим... гледим, а жеља ми
Оте се на крили...
Да смо и ми, што су негда
Оци наши били!
