Priviđenje
Gluvo doba... crne misli
Daleko mi leću...
Iz grobova uskrsnuli
Dusi me obleću.
Svetli dusi ognjen-pasom
Slave opasati,
Sve ih znadem poimence
Svi su mi poznati!
Eno onog, štono Žiču
Manastir sazida,
Da on stoji dok na zemlji
Jvdnog ima rida,
Da nam živi svedok bude
Sretnih onih dana
Još Nemanja kad nam beše
Glava krunisana.
Evo onog, što Ludvika
Do noge potuče,
Mladu vilu u sunčane
Zrake nam obuče,
Što nam ime, sve imanje
S besmrtnošću veza
I raširi zemlju svoju
Do Peloponeza.
Eno onog, što je predmet
Svakoga guslara,
Što dotera turskog cara
Negda do duvara,
Uz ramazan što je javno
Mrka pio vina
I udarcem jednim smlavi
Filip Madžarina!
Evo onog, što uoči
Kobna vidov-dana,
Što raspori sred horde mu
Murata sultana.
I sada je ponositog
Greda i pogleda,
Al u srcu ljuta strela
S' golemih uvreda.
Eno dičnog onog sina
Iz vojske Korvina,
Što pogubi na megdanu
Divskoga Armina,
Što je krvlju sprao ljagu
S' ugarskih barjaka
I digao svome kralju
Slavu do oblaka.
Evo onog, koji glava
Toliko odrubi,
Koji ščepa šale radi
Jedno Ture zubi,
A dva druga pobrata mu
Pod pazuva baci
Pa poigra sitno kolo
Po turski mrtvaci.
Eno onog, slavna dela
Koji mačem pisa,
Što porazi Vidajića,
Bećira, Afisa,
Što rasturi silnu vojsku
Kulin-kapetana
I pokida teški sindžir
S brata okovana.
Evo onog, koji barut
U šancu zapali
Kad hordija krvožedna
Na njega navali,
Što uznese ime svoje
Slavi na vrhunce,
Te će navek da nam sjaje
Kao jarko sunce.
Eno onog, večnom slavom
Ovenčana sina,
Tarilima što je bio
Turke s' Negotina,
Što dušmanu trepet beše
U krvavom boju
Dok ne pade za slobodu
I narodnost svoju.
Evo onog, što je barjak
Razvio na Cveti,
Koji nam je pokazao
Kako ćemo meti
Što dočara iznovice
Slavu našu staru
I pronese daleko ju
Na vrhu hannđaru.
Gluvo doba... crne misli
Daleko mi leću,
Iz grobova uskrsnuli
Dusi me obleću.
Ćutim... gledim, a želja mi
Ote se na krili...
Da smo i mi, što su negda
Oci naši bili!
