Прибислав и Божана/3
ПОЈАВА III
(Драгош и Божана)
ДРАГОШ:
Да страшне ноћи! Олуја бесни силно
И храшће столетно нија, ко трске слабачко шибље.
Гле како страшно риче! Помамљен оркан и муња
Сурваће несрећну шајку, на мору, која ноћас
Слабачка распаљује срдитих богова гњев!
ГЛАС С МОРА:
Хој! Хој!
БОЖАНА:
Ха то су канда гласи? Да није каква шајка?
ДРАГОШ:
Духови ноћни то су! на страшној холуји они
Прелећу преко мора и бесном хукњавом јуре,
Рушећи врхове гора, у чељуст таласа бесних;
Чуј, како силно звижде! Са гласом смејања свога
То плаше будну стражу, што са обала ових
Погледом бодрим мотри.
БОЖАНА:
Како су страховити!
ДРАГОШ:
Оваква беше ноћ, кад храбри бодрићи лане
Пустише једну шајку да морем тражи пљена;
Бореас, северни ветар, окићен леденом круном,
Лећаше преко мора. А на валима морским,
Који се дизаху бесно, водени устаде Бог!
Под облак скакаху вали, у пени ричући страшној,
Ко вуци кад се кољу; а он мишцама снажним
Наслоњен на њихна плећа час облак хваташе руком,
Час са дна морског песак у небо бацаше силан.
А шајка Бодрића храбрих, која одплови тада
Није се вратила више.
БОЖАНА:
Можда се ипак спасла?
ДРАГОШ:
О, не! Јер у тој шајци беше Прибислав синак храбри
Седога Радослава; а сутра зором раном
Таласи с бесних хуком пред ноге седога старца
Синовљи калпак бацише. И још причају то:
Да седи старац виде, на узбуњеном мору,
Воденог Бога како добаци калпак њему
И рикнув страшно рече: не чекај Прибислава,
Валова он је мојих на вечност посто пљен!
БОЖАНА:
О тужни Радославе, ти и сад сина чекаш!
ДРАГОШ:
Богови нека га спасу! Ал теби није ли хладно?
Зашто не идеш дома?
БОЖАНА:
На стражи ноћашњој ја ћу заменит оца старог.
ДРАГОШ:
Ово је страшна бура, хајд иди драга душо!
На место оца твога, док зора с морских вала
Не распе злаћене власи на стражи ја ћу бити!
ГЛАС С МОРА:
Живо јунаци!
БОЖАНА:
Чујеш ли то је шајка?
ДРАГОШ:
Вараш се лепа дево!
Санана душа твоја одмора слатког хоће.
ГЛАС С МОРА:
Хој, живо, живо.
ДРАГОШ:
Ха, то је за цело шајка! Да нису одкуда Немци?
БОЖАНА:
Буктињу! Буктињу амо! Племена наших звуци
Са хуком олује бесне кроз таму ноћну се боре.
Ја идем оца мога иза сна да пробудим,
Ти јави селу. (оду обоје)
ХОР:
Ах, у тами нема зрака,
Узмахује вијор љут,
Сијни, сијни муњо лака,
Завичаја кажи пут.
Ој таласи лакше вијте
Од валова лет,
Завичају покажи нам
Твога сунца свет.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Драгутин Илић, умро 1926, пре 98 година.
|