Прељуб

Прељуб Писац: Иво Ћипико

Прељуб

 
Селом се проносио потајице глас, донео га неко из окрајних кућа и увукао у комшилук, где се већ за то знало, али пустило се да се по другоме чује. А кад стегну зима, на прелима пуче отворено, — веле: Павле Орлић служи се женом свога племењака Илије као и својом.
Безобзирнији и слободнији људи, гдекад срдећи се а гдекад шалећи се, веле Павлу у очи да им срамоти племе, а неки мекши узеше ствар на лаку руку: ни бриге их није кад се не тиче њихових жена; нека свако чува своје, — па је све мирно.
Данас је Павле орао; мора да је код њега добре ватре, па је прелџија пуна кућа, има их чак из окрајнога комшилука: људи траже згоду како да пребаце дугу зимњу ноћ и да чују којекаквих новости и да се прошале, све по реду, сваку својим временом.
Докоњаци, док угледаше међу прелџијама Илију Орлића, гуркају се, спремни на подругивање. А с Илијом лако се спрдати, наглух је, а да још и не види, — ето среће за комшију му Павла: могао би кад год би хтео...
За све људе око ватре нема места: кућа малена и пренатрпана. У доњему делу склонио је Павле од љута времена нешто ситне слабије стоке, а око огњишта већ неколико дана лежи болесна јуница поред старе му мајке: ред је држати код ватре, јер би иначе од зиме онако болесна погинула.
Старији људи ипак нађоше мјеста да се огреју, док млађи поседаше где му драго, настојећи да барем из даљега очи на пламену паре; кад га виде, као да их и грије. И прелџије гледају упорито у ватру, пуше, чисте лулу и шапућу, и чује се по која гласна раскидана реченица, али све одмерено, полако, дуга је зимња ноћ, — а осећа се по тескоби и уздржљивости што прелом влада да се оно још није пустило до краја, још је пригушено, тиња.
— Ти, Павле, дакле узора, а? — пита смишљено већ трећи пут Тома Јелић, млад, живолазан човек, и подјарује ватру, само да не гледа у друштво.
— Јесам, брате, — одговара по трећи пут Павле, и одмах ућута.
— Лако је теби: у сувезу си, а Илија је добар сувезник.
—Јест, брате!
—И јест, како да није, кад му је дао и жену у сувез! — јави се изнебуха један из поваљане гомиле, откуд чује се и пригушен смех.
— Поштено би било да ни Павле не брани своје, — надода други. .
— Не браним ја! — прогунђа у неприлици Павле.
И прелом просу се смех и жамор као у роју пчела у кошници. Илија се напреже да чује коју реч, сумња да се о њему говори, али људи домишљати, па се уозбиљили, а и он се претвара и кришом гледа на њих, тражи да из њихових покрета сазна о чему воде разговор. И кад он погледа у друштво оним својим великим испитљивим очима, с особитом радозналошћу, људи замукоше и настаде часом тајац. Али они из гомиле даве се од пригушена смеха.
—Касно је, — јави се Павлова жена.
—Ха, жао ти! — једва дочека Тома Јелић.
—Да, да јој је жао... Куд се он краде у туђу башту!...
—А није ни она на одмет....
—И није, — озбиљно ће Тома. — Али што је оно, људи, те је човјек код туђе жене чисто чвршћи?
Поваљени момци прснуше у здрав, разуздан смех.
— Племењаци су, болан, и у сувезу су им волови, па што не би и жене? — понови исту ствар оно прво момче.
—Тако је, па Павле вели да му помогне узорати и оно женине њиветине...
—Пусти, човјече, видиш да Илија вреба сваку ријеч! — прекиде Тома и сумњиво гледа у Илију.
— Гледај, причиња се, а сјећа се, очију ми! — вели потише, оборивши очи.
Илија се диже и, не рекавши ни речи, изиђе в куће.
—Касно је! — понови Павлова жена.
Нико јој не одговори, као да не чују.
—Оде жени, — вели Тома Јелић.
—Боже, ама рећи: зна ли он?...
—Е, не зна...
—Убио би' је да је моја.
—Ја би' је отјерао...
—А шта би с дјецом? — опази Тома.
—Лако је тако говорити, — прекиде их један од старијих људи с омотаним пешкиром око капе. — Да вам причам. То је таман као оно кад се чобани, пазећи стоку, бјеху окупили око ватре, па разговарају о вуку. Један вели: „Да сада дође, убио би' га из пушке као зеца.” Други, јарећи се, вели: „Куцима би' га затјера”, док ће најмлађи између њих: „Оставите ви то, браћо! Најбоље да вук не дође”, те и то.. .
—Дакле, Павле, не иди! — прекиде Тома причање.
—И не идем, дижући се вели Павле. — А ви најашили, просули глас, па ме срамота, а што ћу ја? Ко ће покупити перушину кад је вјетар разнесе? — Па погледа у друштво отворено: — Ето мене, а ево вас: ако ме ухватите у злу дјелу, радите од мене што хоћете...
Илија већ одавно сумња на жену, опажа како Павле, погдекад, кришом разговара с њоме, а гдекад и пред њим добаце једно другом покоју реч, обзирно, полако, а он, наглух, не може да је улови, али вреба и на погледе и кретање и — домишљат је. И данас, кад је у пољу Цвета понела ручак, кришом рече нешто Павлу, а Павле учини се невешт и нешто прогунђа, што, додуше, он није чуо, али га је у сумњу бацило, и сувезнички се погледи, код радње, тога дана већ не сукобише.
А вечерас прелџије погнаше даље но игда, и он је сада начисту да му се жена сјаранила са Павлом и да није он сам њезин човек и господар. И Илија, узбуђен тим мислима, пређе преко комшинског пута и униђе у своју кућу.
Насред куће, међу хамбарима и сандуцима, огњиште је, на коме још ватра тиња; с једне стране ватре лежи стара мајка, а с друге стране — жена, а распружиле сетаман као два приложена бадњака. Деца, окуплена, смотала се под кабаницу, подаље од мајке.
Да није Илија узбуђен, он би, по навици, изуо опанке истресао са ногу земљу, прекрстио се, помолио и легао би мирно до жене. Али сада, док је свукао опанке, гурну је ногом и вели јој напрасито:
— Што си се, краветино, извалила? Тамо се даље!
Цвета кроза сан нешто прогунђа и помаче се, али кад је он, легавши до ње, снажно рине од себе, раздремавши се, рече му љутито:
—Који ти је ђаво вечерас? Лези па спавај!
—Да лежим, а ти да се украдеш из куће? Да, омекшало је, а помрштна, згодна! Иди, чека те на двору Павао! Плећат је и јаке шије... — и, љутит, гони је од себе.
— Бог с тобом, какав Павао? — подижући се вели жена. — Побудалио си!...
— Нисам, ако и мислиш да јесам. Као велим: ко у вјетар пљује, на образ му пада. Али је превршило, — похватао сам вам крајеве... Казуј што сте данас утаначили, кад ћете се срочити?
—Мучи, дјецу ћеш пробудити!...
—Нека се пробуде, нека знаду што им је мајка..... Могу се тобом подичити....
— Илија, не љути се! — јави се стара с друге стране ватре. — Брига те за њу....
— Није, бога ми, да се љутим ради ње, али што ме на моме круху срамоти пред људима, то ми је жао... А да није тога, нека ђаво носи њу и њену погану крв!...
— Говори ти што хоћеш, кад си одумио! Ја не знам ништа, — опет се јави жена.
—Мучи!...
Умукоше за неко време, и рекао би да је стара опет задремала, док домало зачу се раскидано женин глас:
—Е, нећеш што си намислио!... Мани ме се!...Што ће ти туђа курва?...
— Да, курва, а да што друго? — одвраћа он гласом који га издаје, и не може да сакрије тога часа мушку вољу, заборав и опраштање...
Три дана после, у понедељак, Илија пред зору спрема се у планину. Мајка му и старија кћи одоше јуче, понесавши са собом потребите чобанске ствари. Прегледаће колибу и говеда.
— Чувај ми дјецу! — прикричи Илија жени с кућнога прага и, загрнувши се пространом кабаницом и покрвши њоме главу, изиђе из куће.
Не осврћући се, мимоиђе окрајне куће; дохвати се врлетне стране над селом и, замакавши, заклони се иза једне големе, устрмљене стене, с које чобани пазе на стоку. Постаја ту само час, па затим одшуља се околним путем до своје појате и одавде вреба на Павла. А Павлу јуче, у гомили света, пред црквом, кришом шапну Цвета да ће Илија зором у планину, па с том мишљу он је и уснио, и она му се иза првога сна одмах представила и раздремала га; да завара своју жену, мешкољи се, крсти и гласно богу се моли. И, тобоже, врти се по кући, као да се некамо опрема. Па провирује на одшкринута врата и видевши да је Илија из куће загрнут кабаницом изашао и замакао између кућа, изиђе напоље. Пажљиво протежући се и оклевајући попође путем. А помаља се зора; с оне стране небо, застрто оловастом бојом, разгаљује се сивом светлошћу, а кад лахор са брдина снегом заструји, реже по лицу, и чује се јаче, одозго с поља, оделити шум слапа над млиницама. Прекопута шкрипнуше врата и клепка брецну.
—Павле! — јави се с врата Цвета.
Он се плашљиво осврну око себе и похита к њој у кућу.
—У самој си кошуљи, — узбуђен вели јој. —Биће ти студено...
—А ти си заспао! опази она. —Уђи! — и затвори за њим врата.
Домало на Илијину вику комшије поотвараше врата и неки упадоше у кућу да виде што је. У оној вреви измаче се Цвета из Илијиних руку и, у самој кошуљи, побеже некамо изнад куће. Али Павле, ударен плочом у главу, онесвешћен, остаде лежећи на земљи, и људи сада мирно гледају како му Илија конопом веже руке и, омотавши му га око прсију, привеже га за ступ што је насред кућe причвршћен.
— Што радиш, брате Илија? — питају комшије, само да нешто рекну.
— Ето, видите, нашао га са женом, па ћу га предати закону...Жао ми је што она умаче, вели као за се.
Павле, окрвављен, стоји голокрак, привезан уза ступ. Чисто је обезумио: гледа у земљу и не тужи се, као да се предао свом удесу.
— Пусти га, Илија, — вели Тома Јелић, а слободно га тужи суду!
—Нека га, болан, нека му истече мало оне погане крви! — одговара Илија и мрко гледа преда се.
—Што се не потурчи кад бегенише тема женама?...
—А мени додија и једна моја! — насмеја се Тома.
—Као и кукавица, брате: снесе јаје у туђе гнијездо, па други да хране... .
И око голокрака, везана Павла води се наизменце разговор. Али наједном, изнебуха, бане у кућу жена му Анђа.
— Што не заулариш свога човјека, па га држиш везана код куће, а не да тражи туђих жена? — нападоше речима, подсмехавајући се, људи на њу.
— Није ни он најгрђи! — опази жена, па се тога часа као зачуди : — Што, људи, радите? Видите да погибе човјек! — И окрене се према Илији: — Илија, брате, имаш ти на коме да се одљутиш! Тражи ти оно твоје женетине... Пусти мога човјека у миру!
—Није он човјек као други људи...
—Какав је да је — мој је!
—Анђо, жено, дријеши ме! — освести се Павле и трзну животом.
— Хоћу, Павле! — одврати жена и, не оклевајући ни часа, приступи к њему.
Илија и комшије мирно гледају како жена дреши конопац са живота му, и после како му водом испира рану на глави и брише му згрушену крв са образа.
И комшије ћутећи то гледају, а јутарња сива светлост зимњега дана већ се увукла у кућу; оданило је: људи се као у чуду загледавају и разилазе.
—Води га! — вели Илија Анђи и мрко преда се гледа.
—Ево, добар човјече, нека му повежем рану! —одговори жена. — Али што га нагрди?...Њој, брате, њој требало би да ископаш очи! Она те осрамоти, а он, амо рећи, као и сваки човјек... Да, сви сте ви једнаки.... 'Ајдемо, Павле! — рече свом човјеку, повезавши му рану својом белом округом што је с главе скида.
Илија тога дана навлаш пошао је на њиву: лакше ће жени бити да се кући поврати, јер му беше тешко да у туђој кући преноћи; и кад се поврати с њиве, у саму ноћ, чисто му је мило што је у кући нађе.
Ни речи не рекавши, леже до ње. А ноћу, толико пута нешто га гони да је испитује, али чисто стиди се сама себе. На махове хтео би да јој се јави именом да пусти се крају; и, када не би било комшискога руга и кад би знао да се она неће опет повратити на свој рђав посао, чисто би се с њоме помирио и подао првашњем животу. Али посумња. „Сигурно то јој није први пут. Жена је ђаво, не да се разлогу, треба да јој се осветим!“ И паде му на памет закон, да неко мора да се и за то брине, мора да се кривац казни, а он осећа да се њој не може осветити: некако тукао би је и миловао, а то не ваља. Осећа да нема снаге, зато треба их тужити суду. Никако друкчије но „по закону”.
Првим четвртком он је, пошавши у варош, своју одлуку извршио. Жена се сетила да је то урадио, јер му је познавала ћуд. Кад ћути, хоће рећи да је нешто тврдо одлучио. Кад се Илија повратио из вароши, причиња се настајних дана да не чује ни оно што је досада чуо, и тобоже је невешт, када га жена штогод пита, на што му се не свиђа да одговори.
Женина се сумња набрзо обистини: дођоше позиви, и комшије се на прелу за ствар загрејаше. Тома Јелић, сеоски „Трчало”, како га у селу зову, смисли да би било добро на Павлов се рачун напити и проегленисати, па хоће да посредује у њиховој размирици пре него на суд дођу.
Пође, после него се с Павлом споразумео, к Илији; наговара га, стављајући му пред очи срамоту на суду: људи ће му се у брк смејати, па кому ће најпосле шкодити? Себи. А куд ће са децом кад буде она у затвору? А дангуба и хиљаду других крајева? Али сви Томини разлози не разуверише Илију: он је увртио у главу да буде „по закону”, па је све залуду.
— Не би, брате, бог! — вели Тома Павлу. Ја му говорим, натежем се, а он гледа у ватру, особит је, болан, и велики самовољац!
Павле се замисли:
—Ја би' штогод и прегорјео од мога сиромаштва .
—Дакако, — прихвати живо Тома, — не можеш друкчије...
—Реци му да би' му дао неколико варићака кукуруза...
—Похлепан је на вуно...
—Платио би' и вино, и донио би' му у кућу ено онај пршут што виси над ватром, — и показа кретом главе на њ, — па да га заједно разрежемо и поједемо као браћа, а што ћу друго?
— Поштено диваниш, — одобрава Тома и надода, — говорићу му опет; и камен људи омекшају, па гледаћу.... Срамота је, сувезници сте...
Али Тома код Илије ни по други пут не успије: неће па неће; пуши и не одговара, и кад му наговори додију и Тома речима саспе као живом ватром, Илија мирно вели:
— Што се, болан, жестиш? Биће „по закону”, па право свакоме!
...Једнога понедељка јутром упутшие се њих двоје на позив суда у варош.
Он се огрнуо кабаницом и покрио њоме главу, таман као онога јутра кад се причинио да ће у планину, а Цвета иде за њим узастопце.
Преко поља, код јаруге, обилазећи је, вели му жена:
—Кајаћеш се што радиш, вратимо се!
Илија не одговори и не пође за њом, већ ћутке прескочи на другу страну, а кад изиђоше на царску цесту, опет иде она за њим узастопце.
Хладно је и облачно. Њој је чисто од студени лице помодрило. Испред вароши, код крчме, дочека их Тома. Вели Илији: „Сврнимо да попијемо чашу ракије”, а мисли на превару да га намами и опије, а платио би и онако све Павао. Али Илија увек, док је на догледу вароши, и кад има с другим посла, о нечем сумња, боји се да га не би ко у чему преварио, а камоли да не сумња сада, кад оно „Трчало” Тома око њега врзе се, сигурно да га у ступицу ухвати, па, и не обазревши се на њ, вођен својом мишљу, уђе у варош.
Корача кроз варош равно суду, и није га брига, и не види и не чује што варошка фукара, подсмевајући се за њим говори.
На суду ствар се Илијина расправља весело. Млади писар му се у лице смеје, али он, заокупљен својом главном мишљу да они буду кажњени „по закожу”, ништа не опажа, већ исказује чисто како је било.
Окривљеници одричу.
— Добра комшиница, господине, — вели Павао, па сврнуо к њој, онако на разговор... Ево, рецимо, да сам ја њега нашао онако у мојој кући, бога ми понудио би' га ракијом, кад би' имао, а шта би друго? Имам ја жену, па и ње ми је доста, нисам ја већ бијесан... Сатаре умор, брига и сиромаштво...
Цвета се пренемаже да је невина.
—Где је то, — вели, — да би' ја пожелела туђега човјека поред свога? Нека га, мој је! — и куне се да је невина свиме што је на овоме и на ономе свијету.
—Твој човјек нема узрока рећи неистину, — опази судац.
— Биће му се причинило, увртио у главу... а ми се онако, рећи ћу, пошалили се...
—Да, шалили се, господине! — прихвати живо Павле.
Али суд не узе ствар за шалу, већ осуди обоје на по три седмице затвора.
Прељубници, као по договору, „наступише казну” оџах, а Илија се сам кући поврати.
Већ путем осети самоћу што иде кући, а ње неће наћи. Другде, кад би се враћао из вароши, био је загрејан вином и мишљу да ће код куће бити све уредно. А сада, кад је дошао, нађе утрнуту ватру на огњишту.
Стара, болешљива мајка, док га угледа, тужи се на студен. Најстарија кћи пошла је у шуму да што усече, али слаба је од ње корист: нејака је и боји се лугара као живе ватре. Илија седи и пуши и, место да гледа у ватру и да га весело пламен разгаљује, гледа сада преда се, у земљу. Кад стиже мала с бременом, обеселише се, а већ је и време, јер је сутон пао и студеније је. Отац и кћи ложе ватру, а стара испод покривача једнако јеца. Кад пламен кућу захвати и дим се диже, чисто њихови образи постадоше светлији и веселији, и пуцкарање и цијук наложених грана ожви кућу као људским разговором. Надвисише бакру за пуру и надвирују се нада њу и слушају како у њој вари и из ње врца. Али, кад је требало замешати пуру мешачем, осетише и деца и Илија да нема домаћице, јер је Цвета, најјача у кући, увек то радила, трудећи се да је што боље умеша.
И те вечери пред децом стајала је једна кашика докона, испусна, а кад најмлађи наједанпут сневесели се и запита за мајку, престадоше јести, и деца се расркаше око огњишта. Илија их гледа и помисли да у кући нема квочке да их око себе окупи и греје својим топлим мајчиним животом.
Те ноћи кроза сан, слушајући јецање старе, Илија се често буди и пази на децу, пипа око себе да ли се које у сну открило и покрива га да га студен не бије.
Настајних дана студен не попушташе, и требало је наставити започето орање, али како? Ко ће радницима уљудити јело и донети ручак у поље? Па опет,Павле је у завору, а с њим је у срезу. Ко ће водити бригу о његовим воловима? Мора да дангуби, а чисто из куће студен га и потреба гоне.
Прве недеље није кошуље пресвукао, а дуго је што, је носи и навлаке су му пуне земље. Да је она у кући,не би се барем за то бринуо.
Друге недеље, онако каљав, пошао је к цркви у варош. Навлаш чувао се да прође поред судбених тамница, да та жена не би опазила, нека не мисли да је. дошао њој на виђење. Може он и без ње! Али ипак нешто га копкаше да затражи дозволу да купи мало ракије, па да јој је криомице донесе, а ни речи јој не рекне; и размишљаше дуго о томе, док наједном махне главом и понос, пркос, што ли — предоби то слабо часвито расположење.
После велике мисе сврну у крчму да се чиме заложи. Пред сутон, накресан, тетура кући. На махове, путем застаје и собом говори, и разговара са звуком телеграфских жица, и, наслоњен на телеграфски ступ, као у магли, дуго о нечем размишља. Тек у ноћи стиже кући. Али огњиште је хладно, од ватре нема ни белеге, и деца тужна, гладна, озебла. Стара, јецајући, пита га да ли је и жена му с њим дошла:
— Бог је убио, погана је зло је с њоме, али без ње, сине, стопут је грђе... Помете нас...
— Е, где је то? Закон је закон. Још треба недјељу дана да издржи. Вала, охладниће и она; — насмеја се преко воље Илија, и даље раскидано о нечем говори: — На, ево ти, — вели старој, сетивши се, — ево ти спаситеља! — и пружи јој скленицу вина. — Наздрави, стара!
—Фала ти, сине, ваљаће ти за душу! — и дрхтећом руком принесе скленицу к устима.
Сада њих двоје, крај голог огњишта, редом отпијају, а кад он, хтевши наћи штогод суварака да наложи, затетура и проли вино из чаше, вели му:
— Сине ти се људски напи! Остави то мало у скленици старој, да се угреје... дуга је ноћ...
Деца, скупивши се једно уз друго у рпу, леже покривени по глави кабаницом, не мичу се и дахћу да једно друго загреје. А стара, пошто све испи, леже. А он седи још и гледа у голо огњиште.
Да је жена му код куће, онако накресан легао би уз њу, испод једне кабанице, као обично кад се из вароши враћа, и кабаница била би им пространа: стопили би се уза њу и осетио би сласт у животу, и барем за час заборавио би на свакидашње бриге. А овако, не мили му се ни лећи. Биће му хладно. Сам како ће дочекати зимњу зору?
Ђаво би знао што је то да не може без ње! Не може ни он, а камоли деца, стока и сва кућа... Нека дође, нека је какова му драго, нека је само у кући!.... Човек нема но једну жену, па што му беше пало на памет те је отуђи од себе. И мисли на њу, чисто од срца је зажели.
А Павао, сувезник, комшија?... Он је замамио.... Да замамио! „Али“, помисли, „белај би га знао, не би ни мени туђа жена била на одмет... Некако свима нама слађа је туђа.. .” Па што би и било ту зла да се човек превари кад налети, само да није руга и приговора људи.
Диже се најпосле и у рпи напипа најмлађе дете и леже уза њ, са стране кућних врата, да њега и осталу децу одбрани од студени која се све јаче осећа.
...Цвета и Павле, првих дана у затвору, одлучно одрицаху се једно другога. Осрамотише се пред светом. Упираће у њ прстом и на прелима, и у пољу, и у крчми, а њу ће њиме комшинице бости, неће смети ниједној од њих замерити се ни рећи: црно ти око у глави! Њој је тешко у души и због деце: што ће без ње оно најмлађе, оно разговорљиво? Питаће о свему и тепаће а отац, наглух, гледаће преда се и ћутати.
Увек јутром кад се прене, мисао носи је кући, и у бризи је ради деце, али домало, кад дан освоји, увлачи јој се у мисли, поред кућних потреба, Павао; кришом долази јој у вољу распасан. Види га сваки дан у дворишту; мимогред, погдекад, добаци јој покоју реч, али она не сме да се с њиме упусти у разговор: чини јој се да свако у њу подсмехавајући се гледа, и да стражар особито на њих двоје пази. И сваки пут кад га гледа у дворишту где цепа дрва, чисто увиђа да јој неће он лако из воље изаћи. Снажно и окретно маше секиром и мушки дахће код сваког ударца. Цвета га гледа, слуша ударце и подаје се грешним мислима...
А подала се мислима и вољом њему још давно, кад су као чобани пазили заједно стоку. Гонио се он тада с њоме по читаве сате, и гонећи знојио се, и пенила му се уста од умора, жестине и страсти. Окретан, гибак, усрнуо би у њену чобанску кабаницу, повалио је у трен ока и силом покрио кабаницом себе и њу, и тако лежећ, нагло дахћућ прама њеним образима, дуго би стајао и јарио се, слушајући њено заморно дисање. Девојка се бранила рукама, гребла га и зубима гризла; тада би он јаче беснео и усрчао рукама до гола јој живота. И гонили би се дуго и ваљали по успаљеном стрништу не осећајућ сунчеве жеге ни удараца наизменице и чисто би заборавили и на саму стоку.
Али она је била чврста и одлучна: пуштала је да ради што хоће, само нека јој не освоји живота. И он није нигда у томе успео, макар му је из очију и из целога живота сипао огањ пожуде, као ватра из запаљене клачине. А кад би је заморен пустио, одмакла би се она од њега два—три корака и, смејући му се у лице, рекла би: „Нећеш, вала, што си намислио! “ И тако свако гоњење свршаваше се код њих као пуста шала. Али она би била пошла за њ да је он, по сеоскоме обичају, одмах, пре војништва, својој кући повео. Па и оне вечери кад је Илија дошао, равно у кућу, да је испроси и венчану себи приведе, поручила је по Павла, и, док су људи пили донесену ракију, измакла се из куће. Нађе Павла код појате.
— Дошао ј е Илија по ме, — вели му када га распознаде у мраку.
—Чуо сам....
—Па?... Ти знаш да волим тебе. Поведи ме собом среће ми, ево ме са стопе, одмах... Хоћеш, Павле?
— Не могу! — одговори момче, премишљајућ. — Неће да ме жене прије војништва, веле: имаш сестара, па не би добио дозволу за вјеснање, а бране се фратром, веле клео би и брецали би у звона као да си умро ж.
—Није све тако, опази девојка — Твоји хоће да узмеш прћијашицу...
—Биће и тога код мојих...али до мене није...
—Збогом Павле!
—Збогом, Цвијета!
И растадоше се.
И растадоше се задуго. Павле је пошао у војништво и вратио се, па затим сваке године полазио је на радњу у туђи свет, само је зими код куће настајао. Тада није већ на Цвету мислио, јер за оно мало зимњих дана полажаше прела, долажаху божићни свеци, беше студен, па није имао прилике састајати се с туђим женама. Али откада се оженио, не одлази више на рад, а оженио се, и преко воље, морао је, јер још коју годину, па га цуре не би хтеле; он се тек оженио, а његови врсници већ деце имају. И Цвета је имала тада двоје деце и више их пазила но свога човека, како су комшинице говориле.
...Прво, иза Павлова венчања, лепо и распасано лето, када се спава у комшилуку и по пољима, где кога дан или ноћ затече, навуче Павла и Цвету на шалу. А једне вечери, обасјане месечином, нашавши је саму код оваца на ражену стрншту, треном пробуди се у њему стара, успавана жеља за њом.
— Сама си код оваца? — вели јој и чуди се своме узбуђењу.
—Да, сама...
— Kуд ти је Илија?
—Бриге ме за њ!
—Што велиш?
—Рекла сам.
—Да, бриге те, а што би без њега, кад си се на њ навадила?
— Лако, брате! — па надода: — Имам троје дјеце као три јабуке...
Обоје ћути, а ноћ је шапатљива, обасјана. Издалека задоцнио славуј жељкује, око њих у трави цврче попци, један од осталих одваја се оштрим криком, слап над млиницом јаче шушти, јабланови у врсима жаморе и њихове тамне сене дрхте. Павле се приближи:
—Цвијето, сјећаш ли се нашега гоњења?
—Било па прошло!.. .
—А да наставимо....
—Нема од тога користи...
—А ми се милујемо! — рече он живо и обухвати је око паса. .
—Пусти ме!... Зар сам ти ја боља од жене?
—Јеси!
—Па што ме не поведе собом оне вечери?
—Нисам смио од оца, а жао ми бјеше.
—Жао? Очију ти?
—Да!
Па је јаче к себи привуче.
— Шалимо се — шапће јој и мишљу води је за собом у заклоницу испод јабланова, међу трепереће дуге, тамне сене. А она се пушта и бесвесно за њим иде. Осећа сласт и ужива, као што све уоколо упокојено ужива у шапатљивој ноћи ленога, распасанога лета...
Задњих дана тамновања, носећ воду, састадоше се на чесми.
Павле, пажљиво обазирући се, иде за њом. Кад Цвета подметне вучију под точак, вели јој:
— Квасиш се!...
Она се примаче да га чује, јер у шуму воде губи се његов глас.
— Одастасмо поштено „по закону”, како хтједе Илија...Још два дана.
—И право нам је!... Осрамотисмо се..
—Нека, ми ћемо радити као и досада....
—Павле, ја сам одлучила...
—Што? И ја сам одлучио сто пута, па која корист?... Видиш, овога часа док се састасмо, понесе ме ум к теби као и увијек. Бог зна што је то! Не знам, али чисто осјећам како ми пламен удара уз образе.. . Поганлук, па ето! — заврши.
Преко пуне вучије вода се залева, а они још стоје.
—Гледај тамо згоде! — као пренувши се из миси Павле вели јој живо и показа крстом руке на оближњу шуму.
—Пусти, Павле, није вајде, пазе нас!
У понедељак пре подне, кад је Цвета имала изићи из тамнице, дошао је Илија у варош, чекао је пред вратима, па, док су је пустили, пође к њој и поведе је за собом у крчму.
Жена упита за децу и друге потребе у кући.
— Пиј, па ћемо кући! — одговори он нестрпљиво. Али, осетивши вино и слушајући певање, дуже се задржи.
Домало униђе и Павле. Долази из друге крчме. Док га је Цвета угледала, раздрагана вином, понуди му своју пуну чашу. Он је само к устима принесе, па упита Илију хоће ли с њиме испити заједно, надушак, по једну. Илија ћути и гледа у земљу.
Крчмар зна за заваду, па наваљује на Илију да пије. И други људи нуткају да пије, иако нису знали зашто су завађени.
— Човјек сагријеши,—вели крчмар, а да ко ће ако неће човјек?! А ваља и опростити један другоме.. .
Илија најпослије попусти и ћутке испи своју чашу.
Павле, испивши своју, седе до њега и наручи једну литру на свој рачун. Пијући његово вино, Илија осећа некакову тегобу у души, ужима се, али — како ће друкчије? Па вино и певање учинише своју, те он чисто према Павлу осети да је бољи, милостивији. Помисли да је он и онако извршио покору, па је боље помирити се. А ваљада и сам Павле увидео да је непоштено радио, и биће да га је закон освестио... И сада без срџбе и пакости гледа га пред собом. Али кад погледа на жену, на устима му је да јој рекне да иду, но не може, устеже се, и — даље пије.
—Пиј, Цвијета! — вели јој и кршиом гледа је.
—Пијмо обоје! — прихвати жена.
—Дакако, пијте, па лијепо заједно кући! —саветује их Павле. — Да, заједно, — настави. — Најбоље је тако, поштено, па се не бој!... Свијет као свијет! Ко ће свијету уста запушити?... А знаш, Илија, — окрете се к њему, — није било бога ми онолико колико други диване. Ненавидни, болан, тежачка наша пизма! Као веле: Илија стар, а жена му млада, па да их завадимо... 'Ајде, среће ти! Шала, брате, све шала! .. Је ли тако, Цвијета?
— Шала, а да што? — једва дочека Цвета, осокољена Павловим речима.
— Срамота је, брате, — вели Илија, — и погледати на туђу жену... Нема шале... Гдје је то? — И ућута.
—Па пијмо! — нуди Павле и наручи још једну литру.
У крчми је пијано, пева се, кричи и тетура. Неколико пијаних приступише к њима; расправљају живо о нечем и хоће да с њима заметну разговор.
Тада се Илија, коме се од много беседа досадило, диже, плати рачун и из крчме са женом изиђе.
Павле пожури и стиже их у путу.
— 'Ајмо, брате Илија, ђаво однио и варош и вино! Вино пије вино, па никад краја!... 'Ајмо, Илија!..
— Иди, вели му Цвета накресана, широка је цеста!
Павле је погледа у чуду:
— Заједно ћемо, лепше је у друштву... А што си ми ти задрта? — вели јој као у шали и обујми је око паса, али жена, погледавши га кришом, измаче се.
И иду заједно. Илија је одгрнуо кабаницу с главе, раздраган је вином и жељом за женом; рекао би јој штогод, али га омета Павао, а жао му терати га од себе.
И жури путем што боље може. Мисли: обеселиће се деца мајци, и свима ноћашња зимња ноћ биће лепша и топлија, а њему особито, преко начина. Помете га спавајућ сам. Залуду, друкчије је и слађе удвоје... И изнебуха застаде.
—Павле, брате, иди ти! — вели му, не гледајућ у њ. Пусти, човјече, хваташ души гријех! Има она дјецу, кућу...
— 'Ајде ти, Павле! — вели му и Цвета и кришом мигне на Илију.
А Павао, пијан, тетура се цестом. На махове застаје и пита их као у чуду:
— Што је, Цвијета, теби и Илији?... Шалили се, па што је у томе зла? Онако то другдје дође, — наставља испрекидано. — Човјека понесе ум, па не може да издржи... Такав је човјек... баш као вријеме, видиш: јуче је дувала јужина, а данас струји сјеверац .. . Није то; болан, било из инада, не дао бог! Не би' ја, Илија, то учинио ни најгрђем душманину, а камо своме комшији... сувезнику.. .
— Иди ти својим путем! — вели Илија, уозбиљен више но игда.
— Иди! понавља Цвета, и једнако Павлу на Илију мига.
— И сувезници смо, — не да се разлогу Павле.
Илија најпосле изнебуха обујми жену руком око паса и пожури. Павле, тетурајући, застаде и прислони се уза телеграфски стуб.
—Пијан је! — опази Цвета.
—И ми се написмо...Пусти га !
—Цвијета! — окрете се Илија жени кад одмакоше неколико корачаја.
—Што је?
—Било па прошло, је ли?
—Не спомињи ми већ! Чуваћу га се, очију ми, као налета!... Срамота ради дјеце...
—И ради мене, Цвијета! — опази он и упиљи очимау њу, па понови: — И ради мене! .. . Што ти вали код мене? Све ти је у рукама: твоје је као и моје!... А да, заборавих те питати: јеси ли давно с њиме?...
— Пусти то!... 'Ајдемо! Ноћ је, — и у ходу приљуби се боље уза њ.
— 'Ајдемо! — претрже мисли Илија. — Студено је. Наложићеш добру ватру, огријаћемо се и одморити заједно. 'Ајдемо, ноћ је!
НА ПРОШТЕЊУ
На помолу мора и приморских села зауставише се да опочину. А и беше кроз го крш угрејало; сунце, док се родило, чисто и сјајно, као да је из мора изишло, поче одмах да греје.
Марко и стара Стана махом седоше на камен, а Божица, која до овога часа не беше нигда видела мора ни питомине, запањена застаде, дивећи се толикоме чуду лепоте што јој, на један мах, пуче испред очију. Цура, по причању других, замишљала је море као неку чудну, голему, немирну локву, али ово што јој је сада на догледу беше, преко чуда, нешто чиста, жива, сјајна, што се не може да замисли, а не нађе ни једне речи да своје дивљење њоме изрази. И док јој се мајка Стана и заручник Марко одмарају, она не диже очију са обасјане пучине, и бесвесно купи у се светлост, и зеленило, и шаренило боја новога света, и нагли утисци чисто се одблескују као да је тек сада заиграло пробуђено весеље живота.
Гледаше доље под собом пространо поље обрасло виноградима, посуто зеленим, сребрнастим маслинама. По њему испрекрштала се дрвета и расуле се суре гомиле испреплетане бршљаном, и заклонице над којима, као стражари, стрше мрки чемпреси; поред поља, уз море, нижу се села из чијих средина издвајају се витки звоници. Па пучина негде пространа, пуста, негде тесна као река из које као да ничу острва, школи...И пусти рати задрти у море, окићени белим песком, пеном.... па даље недогледно море. .. све јасно, весело, живо, — занесе Божицу, па се често боји сврнути погледом другамо, отрага, откуда су они јутрос дошли онога пустога и гладнога крша...
Марко приђе к Божици и руком јој показа поље где ће они на завет. Вели јој:
— Не види се црква, али пази онде где су чемпреси, између дрвета је... У дебеломе хладу је, код живе воде... И надода: — Их, да ми је ту сјавити стоку на пландовање!...
Одморивши се, силазе ногоступом...
Јутрос у зору подранили су да на време стигну на свету мису што ће да се служи у пољу, пред кипом светога Рока. Марко се зимус заветовао свецу, кад му се крава беше разболела од неке кужне болести. Крава преболи, па сад је ред одужити се завету.
Сигурно на проштење доћи ће и других горштака: свети је Роко стари чудотворац и помаже у невољи. Марко се веселије спремао на пут откада му је Божица најавила да ће и она с мајком и с њиме у Приморје сићи. Он већ давно за њом пристаје и чека само да година добро понесе, па да је од мајке испроси. Инокос је самац, на њему је остала кућа. Отац му умре док је још дете био; затим му се мајка преуда у друго село и остави га у кући нејака, сироту, на милост и немилост комшиница. Кућа му је махом под планином, големом планином, голом, што једнако ћути над његовом потлеушицом. И нигде уоколо никога. Црква је далеко, покривена плочама, и уз њу пет—шест сељачких димова, између којих кочи се фратарски, жупнички стан под црвеном циглом. Пред кућом му је го крш, што се зими следи, а лети је сув; нигде надалеко капи живе воде, већ се пије кишница што се сакупља између стена, пије се онако млака, каљава, са стоком, до задње капи. Ако је лето пресушило, нестаје и ње, а тада треба је носити на леђима чак из трећег комшилука.
Јутрос се живо намолише кад налегоше на жупничку кућу, док им фратарски слуга дозволи да се напију хладне, бистре воде из чатурње. Чекаше дуго док је слуга донио кључ од жупника, а вели им:
— Једва ми га фра—Јуре даде. Љути се. Каже да немате права на воду него само у недељу, кад к миси дођете... Овако, вели, не би је залегло ни до по лета...
Нема код њих ни школе, ни путева, ни уређених локава. И црква је подалеко: зими бије лед, а лети припека, па се не мили ни ићи. Па и фратар им је обично осорит, љут, гдекад и шкрт; љути се ради малога бира и што мора да живи код њих у овоме забаченом крају,„где бог свога нема”.
А они, горштаци, неуки, на сваки начин настоје да фратра одобровоље: дају му и јаја, и масла, и руно вуне, и школца; дају му, а штеде на своме залогају. Тешко им је, али опет немају већ њега, па треба да га мите да им не оде, и онако ниједан не може да се код њих дуго задржи.
Марко се у путу заустави код врела живе воде, па каза за њ Божици. Она га није опазила јер је врелашце закриљено големим каменом, у хладу поврх поља. Ознојени, жедни, полегоше једно до другога на земљу и прилегом пију... Препланули им се образи дотичу и чују како уста жељно срчу хладну живу воду. Седоше на земљу да дочекају стару мајку.
—Чудо што је овде питомина! — рече као за се цура.
—Питомшта, да, а ти си ми питома! — надовеза Марко и погледа је у очи.
Девојка сврне погледом другамо. Чињаше јој се као да се пробудила иза сна и сада гледа оно што је у сну негде гледала. Велике тамне очи сјају од изненађења и одскачу сене испод дугих трепавица, а цурска црвена капа оивичила јој чисто чело. Малко узвраћена горња усница приљубила се уз беле зубе. Сврне погледом на Марка и насмеје се.
—Мило ти је овде, — каза он, погађајући њену мисао.
—Мило, да. .. Питомина!...
Ти си и милија и питомија... — понови он, и, као да му паде нешто на памет, нагло се диже и погледа у страну. Боји се цурске лепоте, јер полази на завет, а у туђем, непознатом месту није згода за ашик...
Ухвативши је за руку, похита пољем. Водајући се, пролазе путем оивиченим цветном живицом поред винограда, присенком маслинових и смокових дрвета. Уставише се испод густе смоква Неколико косоваца звизнуше и — прхнуше. Смоква родила, из густога лишћа виси сочни плод, цеди се слатки сок из пуцалица, а вешалицама црвене се уста као девојчина горња усница.
Марко их бере и даје Божици.
— Не штеди их! — вели јој и, смејући се, залаже њима. И, једући, угледаше црквицу између мрких високих чемпреса.
— Пожуримо! — повика Божица. — Пожуримо! и раздрагано повуче Марка за собом.
У хладу високих дрвета око цркве купе се Приморци; неки и преноћише да заузму прикладнија места. Крчмари, дућанџије и читаве породице поставише столове; удешавају и хоће да чим пре посврше све што је од потребе за данашњу славу.
Марко пролази поред поређаних столова, за њим узастопце пристају Божица и стара. Гледају и посматрају уоколо, чуде се овом новом селу усред поља.
Пођоше прама цркви посвећеној светоме Року, обазриво улегоше да се помоле.
Насред цркве стоји свечев кип са смежураним, набраним црвеним плаштом преко леђа, у високим чизмама, погнуте главе на страну, а са лицем премладим, детињим... Око свеца обилазе, клизе на голим коленима жене и неки људи, а погдекоја старица пред светим кипом на хладној каменој плочи језиком чини знак крста. Чује се шуштање одела и тешки, дубоки уздаси, од којих уздаха као да се црква меком, топлом влагом застрла.
Жене клекоше, а Марко часом застаде на ногама у трагу сунчеве зраке што се ушуљала у тамну црквицу кроз отворени прозорчић ишараних стакала. Момак измоли обичну молитву, извадивши из завежљаја мараме заветну плету, па је положи на поднос пред свечев кип, да се одужи завету, и у час, осетивши се лакшим и мирнијим, изиђе из цркве. Напољу, у светлости дана, осети се раздраган, весео... И би му чудно што не само жене, већ што и људи толико клече и моле се светоме Року. Он је часом своју молитву одмолио, уделио чудотворцу своју заветну плету прама обећању и — сада је слободан, испустан... И пође ка врелу. Познаваше већ давно ту живу воду, заклоњену међу дрветима, што му је толико пута самцу жеђ загасила и чији је жамор, одмарајући се, слушао. Сваки пут кад је силазио у Приморје радо је свраћао амо, у ово затишје усред поља, где је око цркве мирисало по тамјану, старим одеждама и накапаном воску; њихао се чемпрес и поглед пуцао на море, чија му се пучина чињаше сваки пут на догледу друкчија, све лепша и лепша... И, мада није овде никога налазио, ипак ово место беше разговорљиво — увек као да нешто живо заклоњено шапори, — па кад би одилазио, осврнуо би се за собом: чињаше му се да неко за њим пристаје, зове га и хоће да му нешто рекне. Али сада као да се жуборење воде потајало испред толикога света што се око њега окупио. Свакога часа прилазе поклоници да воде захвате, а они што суда немају прилегом пију. И жене се повратише из цркве. Марко седе са њима поред врела; одмара се и чека да почне велика миса, јер тек после службе настаје весеље...
По Дубрави уоколо већ се пеку на ражњу јањци и овчевина; дим се губи у светлости дана, а воњ допире до њега и чисто га подражује... И он ће данас да се мрсом заложи и да га залије јаким приморским вином, чији мирис три дана се осећа, и трећег дана, штоно веле, „с коња обара ”. И подаће се пустом, испусном весељу, кад му је све за руком пошло— и Боијца је ту с њиме...
Два клапца са звоника вребају на жупника и, док га угледаше да долази, прихватише звона и живо заславише. Макоше се. Стара Стана умешала се међу жене, а Марко и Божица уставише се код старе претрге, што пред собом носи којекакве женске потркуше. Девојка узе један прстен и једну укосницу, и, извадивши из недара неколико јаја, пода их у замену старој претрги. Закитивши се тиме, беше задовољна и јаче стиште руку своме Марку.
Народ одоздо, с мора, све више придолази; дубрава испод цркве испунила се столовима и кућним посуђем, пије се кафа и хладно пиће, чује се погдекоји поклич продавача, да сврне пажњу, и оделита песма момчади, али још није настало право весеље; оно је затајано, пригушено, јер треба пре свега одати пошту свецу, слушати пред његовим кипом свету мису. Па још је и рано: тек се чврци буде, и дубрава још вином не мирише.
Долази и жупник, тежак, задихао се, таре зној са чела и унилази равно у цркву. Зазвони други и трећи пут, и започе света миса. Марко пред црквом држи Божицу чврсто за руку и слуша певаче који у песми објашњавају живот светога Рока чудотворца, а кад спомену кужну болест, обоје се побожно прекрсти. Тек пред подне доврши се служба, а било је време, јер светина махом се разбеже по дубрави. Још неко време митокласи се народ поред високих дрвета и намештених пуних столова, жагори, а кад зазвони подне, крсти се и молећи седа за мрсне столове и свугде где је згода.
Марко са женама уграби место испод врела, у прошарици; ни бриге га што сунце пече. Наручио печене овновине с ражња и скленицу вина — вина што кад га окуси, помисли: „Горило би да га се у ватру баци”.
Часом и дубрава заигра у обиљу и весељу. Са столова, из хлада, из заклонице заче се песма, смех и кихот. А сунце осваја и продире кроз густо лишће, увлачи се, и погдекоји зрак одблескује се на знојноме раздраганоме лицу. Дубрава испрекрштала се сенкама и светлошћу летнога дана. И чврци учесташе, као да хоће да се такмиче са песмом и жагором.
Марко уз Божицу осети се раздраган, па пије, наздравља старој Стани, подаје се весељу и сили Божицу да наискап пије. И заојка по загорску, али, док пусти глас, један од загорске момчади, погледавши га мрко, вели му:
— Не пева се тако код нас!
Али се Марко зажели песме, као и цуре и вина, па поведе жене подаље од врела, у окрајак дубраве, на чистину, на сунце. Купи још скленицу вина и, загрливши Божицу, заојка у сав глас.
Одељен од света, осети се слободнијим, веселијим, и часом зажели да овде остане у овој питомини, али кад се сети њих, Примораца, чији жагор до њега допире, махом се сневесели: чудо што се они одвојили од њих Загораца! Ситни су, тесногрудни... нису обилати.... као нечим потопљени .,..
Али весеље превлада. Божичини образи преплануше као ватра, а у тамним очима што на њ замичу једнако нешто игра, мами га и јари.. .
А вино је јако, јевтино, а кад се проспе, прелива се у сунцу, земља њиме мирише и жељно га у се упија. Марко навикао да своју цуру милује, обгрли је, диже се, повуче је за собом и бесно заигра.
Стара Стана, насмејана, чучи на земљи, гледа своје дете и слуша како одскоком звече старе плете на црвен—капи. А деца горе, зној их облива и пада на жедну, топлу земљу; препланули, сад ће да им образи распуцају... Стара чуди се и гледа, и пред очима не види никога до њих двоје — бесних, јаких, њених...
Звона наједном заславише у знак да поподневна литија креће из цркве. Махом по дубрави, око врела и по заклоницама, застрше столове; насмејана, раздрагана лица уозбиљише се и весеља привидно сместа нестаде; богољубиви и понизни изражај, намештен, показа се чак и на пијанцима, што су до онога часа грајом бунили побожни свет...
У прошарици показа се крст, на махове засија у сунцу, и литија суче се полако, мирно, издржљиво. Четири млада човека, у белим туникама са кукуљицама, носе кип светога Рока са црвеним плаштом; кип се на сваком кораку клања, као да отпоздравља. Пред светим кипом жупник и певачи певају свечеву песму, а један клапац, у беломе оделу, иде унатрашке и кади свеца сребрним кадиоником. Мирише тамјан, застаје у засићеноме топломе зраку и као лаки облак што лута застире детиње свечево лице и обавија црвени његов плашт...
Редом сучу се „браћа” разних школа, у смеђим, плавим и црним туникама, конопцем опасани, са кухуљицом на глави и благословеном воштаницом у руци. Свеће дрхте, а тунике се у сунцу одблескују у свим бојама. И долазе жене пуне, крцате злата: у ушима, на рукама и прсима; с наваљеном свиленом марамом на глави, скрушене, погнуте, гледају преда се. „Од кужне болести ослободи нас, свети Роче!”
А народ одговара: „Тебе молимо, услиши нас!”
И молба народа све је јача и јача: „Тебе молимо, услиши нас!”
Сребрни криж сјаји се у сунцу и примиче се окрајку дубраве. Стара Стана чучећи запази га, јави се деци и диже се на ноге...
— Нека их,— одговори Марко, не испуствши цуре из руке, ми гледамо нашега посла!
— Не, Марко, —моли стара Стана. — Ја их познам, старија сам... Љути су као љути пси... Лако кавгу заметну...
— Бојим се ја њих!.. . Што?! Ја сам се своме богу помолио и свецу одужио... Бриге ме за њих!...Далеко им кућа!... — И бесвесно даље игра, и чини му се играо би тако три дана и три ноћи, кад га сласт вина, девојчин мирис и сунце до у душу прожига и топлина њена живота осваја. Па онако знојну, загријану, ко ће да му је из руку истргне... Дечурлија, што пред крстом трчи, заустави се код њих, а оно момче што криж носи осврне се и повика:
— Живине!
Марко пречу грдњу. Криж прође, а он још игра бесно, разблудно... А људи се сучу и мрмоње...Испод кукуљица већ се чује погдекоја претња.
Стара запази то, па хвата кћер, хоће да је истргне из Маркових руку, али он, као да је опчињен, раздражен, гледа у земљу и једнако игра... И вуче цуру даље... А већ средина литије поред њих пролази.
—Отргните живине! Срамота! Пред лицем светога Рока!
И граја бива све јача и јача... Неки од браће збацише с главе кукуљице и прете.. . Наједном, изнебуха, испаде из литије висок, дуговрат човек с набреклим жилама, у црној туници, потрча до Марка и благословеном воштаном свећом свом силом удари га по глави. Марко се тек сада освести; пусти шуру и бесан навали на њ...
Али часом нађе се опкољен гомилом „браће” свих школа: сви држе дебеле воштанице у руци, прете и замахују... Марко потражи очима цуру. Поглед им се сукоби; она загледа се у њ својти поплашенши тамним очима, с нахереном црвен—капом на глави. Момак, не рекавши ни речи, истрже го нож иза паса, шчепа цуpy за руку, и голим ножем хоће да се пробије кроз гомилу што се око њега стегла.
И већ очи замичу на отворено поље, да са цуром побегне, и, машући ножем; полако продире. А граја, покличи чују се све јаче и јаче:
— Убиј пашче! Држ' га! Убиј!
Стара Стана моли и заклиње светину живим богом да их пусте:
— Данас је дан проштења, — вели, — Он је добар... Биће да је пијан!...
Али гомила већ не прашта ни њој. Туку је и пљују на њу.
— Виштице ! Безбошци! Дивљаци!.
Марко, претећи ножем, одмаче неколико корачаја, рекао би продреће кроз гомилу. Кад наједном, изнебуха, проби редове литије млад човек у плавој туници, без воштанице у руци, па се приближи отрага надохват Марку и, не рекавши речи, испружи руку испод тунике, замахне снагом големим каменом и, схвативши Марка чисто у главу — побеже... Момче јаукну, затетура и паде на земљу...
Гомила бесни, дивље навали на њ, бије га дебелим благословеним свећама и ногама гази по њему, виче:
— Убиј дивље псето... безбошца!... Убиј!
А кад угледаше крв и замрзла човека, поплашише се и разбегоше у редове литије. И литија суче се издржљиво, побожно, полако напред, уоколо ка цркви... Жупник, у сјајним одеждама, наоко миран, у сав глас запева светачку песму.
Мајка и кћи простреше се по Марку. Стара куне и жали, а Божица на коленима гледа Марка замрла, бледа, окрвављена... Крв му се из главе пуши, пада на земљу и нестаје је... Земља, жедна, нагло, похлепно је пије, хоће младом топлом крви да загаси жеђ... Сунце је жеже — жедна је!... А кроз засићени ваздух, крцат мириса тамјана, воштаница и старих туника што за собом остављају у светлости дана задах нечега давнога, застарела, још се чује јаки певачки поклик: „Од кужне болести избави нас, свети Роче!” И побожни пук, уједначено, пуним гласом одговара: — Тебе молимо, услиши нас!

Извори

• Иво Ћипико: Сабрана дела, Српски писци, књига II, страна 342-361 , Просвета издавачко предузеће Србије, Београд, 1951.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иво Ћипико, умро 1923, пре 101 година.