Preljub

Preljub Pisac: Ivo Ćipiko

Preljub

 
Selom se pronosio potajice glas, doneo ga neko iz okrajnih kuća i uvukao u komšiluk, gde se već za to znalo, ali pustilo se da se po drugome čuje. A kad stegnu zima, na prelima puče otvoreno, — vele: Pavle Orlić služi se ženom svoga plemenjaka Ilije kao i svojom.
Bezobzirniji i slobodniji ljudi, gdekad srdeći se a gdekad šaleći se, vele Pavlu u oči da im sramoti pleme, a neki mekši uzeše stvar na laku ruku: ni brige ih nije kad se ne tiče njihovih žena; neka svako čuva svoje, — pa je sve mirno.
Danas je Pavle orao; mora da je kod njega dobre vatre, pa je preldžija puna kuća, ima ih čak iz okrajnoga komšiluka: ljudi traže zgodu kako da prebace dugu zimnju noć i da čuju kojekakvih novosti i da se prošale, sve po redu, svaku svojim vremenom.
Dokonjaci, dok ugledaše među preldžijama Iliju Orlića, gurkaju se, spremni na podrugivanje. A s Ilijom lako se sprdati, nagluh je, a da još i ne vidi, — eto sreće za komšiju mu Pavla: mogao bi kad god bi hteo...
Za sve ljude oko vatre nema mesta: kuća malena i prenatrpana. U donjemu delu sklonio je Pavle od ljuta vremena nešto sitne slabije stoke, a oko ognjišta već nekoliko dana leži bolesna junica pored stare mu majke: red je držati kod vatre, jer bi inače od zime onako bolesna poginula.
Stariji ljudi ipak nađoše mjesta da se ogreju, dok mlađi posedaše gde mu drago, nastojeći da barem iz daljega oči na plamenu pare; kad ga vide, kao da ih i grije. I preldžije gledaju uporito u vatru, puše, čiste lulu i šapuću, i čuje se po koja glasna raskidana rečenica, ali sve odmereno, polako, duga je zimnja noć, — a oseća se po teskobi i uzdržljivosti što prelom vlada da se ono još nije pustilo do kraja, još je prigušeno, tinja.
— Ti, Pavle, dakle uzora, a? — pita smišljeno već treći put Toma Jelić, mlad, živolazan čovek, i podjaruje vatru, samo da ne gleda u društvo.
— Jesam, brate, — odgovara po treći put Pavle, i odmah ućuta.
— Lako je tebi: u suvezu si, a Ilija je dobar suveznik.
—Jest, brate!
—I jest, kako da nije, kad mu je dao i ženu u suvez! — javi se iznebuha jedan iz povaljane gomile, otkud čuje se i prigušen smeh.
— Pošteno bi bilo da ni Pavle ne brani svoje, — nadoda drugi. .
— Ne branim ja! — progunđa u neprilici Pavle.
I prelom prosu se smeh i žamor kao u roju pčela u košnici. Ilija se napreže da čuje koju reč, sumnja da se o njemu govori, ali ljudi domišljati, pa se uozbiljili, a i on se pretvara i krišom gleda na njih, traži da iz njihovih pokreta sazna o čemu vode razgovor. I kad on pogleda u društvo onim svojim velikim ispitljivim očima, s osobitom radoznalošću, ljudi zamukoše i nastade časom tajac. Ali oni iz gomile dave se od prigušena smeha.
—Kasno je, — javi se Pavlova žena.
—Ha, žao ti! — jedva dočeka Toma Jelić.
—Da, da joj je žao... Kud se on krade u tuđu baštu!...
—A nije ni ona na odmet....
—I nije, — ozbiljno će Toma. — Ali što je ono, ljudi, te je čovjek kod tuđe žene čisto čvršći?
Povaljeni momci prsnuše u zdrav, razuzdan smeh.
— Plemenjaci su, bolan, i u suvezu su im volovi, pa što ne bi i žene? — ponovi istu stvar ono prvo momče.
—Tako je, pa Pavle veli da mu pomogne uzorati i ono ženine njivetine...
—Pusti, čovječe, vidiš da Ilija vreba svaku riječ! — prekide Toma i sumnjivo gleda u Iliju.
— Gledaj, pričinja se, a sjeća se, očiju mi! — veli potiše, oborivši oči.
Ilija se diže i, ne rekavši ni reči, iziđe v kuće.
—Kasno je! — ponovi Pavlova žena.
Niko joj ne odgovori, kao da ne čuju.
—Ode ženi, — veli Toma Jelić.
—Bože, ama reći: zna li on?...
—E, ne zna...
—Ubio bi' je da je moja.
—Ja bi' je otjerao...
—A šta bi s djecom? — opazi Toma.
—Lako je tako govoriti, — prekide ih jedan od starijih ljudi s omotanim peškirom oko kape. — Da vam pričam. To je taman kao ono kad se čobani, pazeći stoku, bjehu okupili oko vatre, pa razgovaraju o vuku. Jedan veli: „Da sada dođe, ubio bi' ga iz puške kao zeca.” Drugi, jareći se, veli: „Kucima bi' ga zatjera”, dok će najmlađi između njih: „Ostavite vi to, braćo! Najbolje da vuk ne dođe”, te i to.. .
—Dakle, Pavle, ne idi! — prekide Toma pričanje.
—I ne idem, dižući se veli Pavle. — A vi najašili, prosuli glas, pa me sramota, a što ću ja? Ko će pokupiti perušinu kad je vjetar raznese? — Pa pogleda u društvo otvoreno: — Eto mene, a evo vas: ako me uhvatite u zlu djelu, radite od mene što hoćete...
Ilija već odavno sumnja na ženu, opaža kako Pavle, pogdekad, krišom razgovara s njome, a gdekad i pred njim dobace jedno drugom pokoju reč, obzirno, polako, a on, nagluh, ne može da je ulovi, ali vreba i na poglede i kretanje i — domišljat je. I danas, kad je u polju Cveta ponela ručak, krišom reče nešto Pavlu, a Pavle učini se nevešt i nešto progunđa, što, doduše, on nije čuo, ali ga je u sumnju bacilo, i suveznički se pogledi, kod radnje, toga dana već ne sukobiše.
A večeras preldžije pognaše dalje no igda, i on je sada načistu da mu se žena sjaranila sa Pavlom i da nije on sam njezin čovek i gospodar. I Ilija, uzbuđen tim mislima, pređe preko komšinskog puta i uniđe u svoju kuću.
Nasred kuće, među hambarima i sanducima, ognjište je, na kome još vatra tinja; s jedne strane vatre leži stara majka, a s druge strane — žena, a raspružile setaman kao dva priložena badnjaka. Deca, okuplena, smotala se pod kabanicu, podalje od majke.
Da nije Ilija uzbuđen, on bi, po navici, izuo opanke istresao sa nogu zemlju, prekrstio se, pomolio i legao bi mirno do žene. Ali sada, dok je svukao opanke, gurnu je nogom i veli joj naprasito:
— Što si se, kravetino, izvalila? Tamo se dalje!
Cveta kroza san nešto progunđa i pomače se, ali kad je on, legavši do nje, snažno rine od sebe, razdremavši se, reče mu ljutito:
—Koji ti je đavo večeras? Lezi pa spavaj!
—Da ležim, a ti da se ukradeš iz kuće? Da, omekšalo je, a pomrštna, zgodna! Idi, čeka te na dvoru Pavao! Plećat je i jake šije... — i, ljutit, goni je od sebe.
— Bog s tobom, kakav Pavao? — podižući se veli žena. — Pobudalio si!...
— Nisam, ako i misliš da jesam. Kao velim: ko u vjetar pljuje, na obraz mu pada. Ali je prevršilo, — pohvatao sam vam krajeve... Kazuj što ste danas utanačili, kad ćete se sročiti?
—Muči, djecu ćeš probuditi!...
—Neka se probude, neka znadu što im je majka..... Mogu se tobom podičiti....
— Ilija, ne ljuti se! — javi se stara s druge strane vatre. — Briga te za nju....
— Nije, boga mi, da se ljutim radi nje, ali što me na mome kruhu sramoti pred ljudima, to mi je žao... A da nije toga, neka đavo nosi nju i njenu poganu krv!...
— Govori ti što hoćeš, kad si odumio! Ja ne znam ništa, — opet se javi žena.
—Muči!...
Umukoše za neko vreme, i rekao bi da je stara opet zadremala, dok domalo začu se raskidano ženin glas:
—E, nećeš što si namislio!... Mani me se!...Što će ti tuđa kurva?...
— Da, kurva, a da što drugo? — odvraća on glasom koji ga izdaje, i ne može da sakrije toga časa mušku volju, zaborav i opraštanje...
Tri dana posle, u ponedeljak, Ilija pred zoru sprema se u planinu. Majka mu i starija kći odoše juče, ponesavši sa sobom potrebite čobanske stvari. Pregledaće kolibu i goveda.
— Čuvaj mi djecu! — prikriči Ilija ženi s kućnoga praga i, zagrnuvši se prostranom kabanicom i pokrvši njome glavu, iziđe iz kuće.
Ne osvrćući se, mimoiđe okrajne kuće; dohvati se vrletne strane nad selom i, zamakavši, zakloni se iza jedne goleme, ustrmljene stene, s koje čobani paze na stoku. Postaja tu samo čas, pa zatim odšulja se okolnim putem do svoje pojate i odavde vreba na Pavla. A Pavlu juče, u gomili sveta, pred crkvom, krišom šapnu Cveta da će Ilija zorom u planinu, pa s tom mišlju on je i usnio, i ona mu se iza prvoga sna odmah predstavila i razdremala ga; da zavara svoju ženu, meškolji se, krsti i glasno bogu se moli. I, tobože, vrti se po kući, kao da se nekamo oprema. Pa proviruje na odškrinuta vrata i videvši da je Ilija iz kuće zagrnut kabanicom izašao i zamakao između kuća, iziđe napolje. Pažljivo protežući se i oklevajući popođe putem. A pomalja se zora; s one strane nebo, zastrto olovastom bojom, razgaljuje se sivom svetlošću, a kad lahor sa brdina snegom zastruji, reže po licu, i čuje se jače, odozgo s polja, odeliti šum slapa nad mlinicama. Prekoputa škripnuše vrata i klepka brecnu.
—Pavle! — javi se s vrata Cveta.
On se plašljivo osvrnu oko sebe i pohita k njoj u kuću.
—U samoj si košulji, — uzbuđen veli joj. —Biće ti studeno...
—A ti si zaspao! opazi ona. —Uđi! — i zatvori za njim vrata.
Domalo na Ilijinu viku komšije pootvaraše vrata i neki upadoše u kuću da vide što je. U onoj vrevi izmače se Cveta iz Ilijinih ruku i, u samoj košulji, pobeže nekamo iznad kuće. Ali Pavle, udaren pločom u glavu, onesvešćen, ostade ležeći na zemlji, i ljudi sada mirno gledaju kako mu Ilija konopom veže ruke i, omotavši mu ga oko prsiju, priveže ga za stup što je nasred kuće pričvršćen.
— Što radiš, brate Ilija? — pitaju komšije, samo da nešto reknu.
— Eto, vidite, našao ga sa ženom, pa ću ga predati zakonu...Žao mi je što ona umače, veli kao za se.
Pavle, okrvavljen, stoji golokrak, privezan uza stup. Čisto je obezumio: gleda u zemlju i ne tuži se, kao da se predao svom udesu.
— Pusti ga, Ilija, — veli Toma Jelić, a slobodno ga tuži sudu!
—Neka ga, bolan, neka mu isteče malo one pogane krvi! — odgovara Ilija i mrko gleda preda se.
—Što se ne poturči kad begeniše tema ženama?...
—A meni dodija i jedna moja! — nasmeja se Toma.
—Kao i kukavica, brate: snese jaje u tuđe gnijezdo, pa drugi da hrane... .
I oko golokraka, vezana Pavla vodi se naizmence razgovor. Ali najednom, iznebuha, bane u kuću žena mu Anđa.
— Što ne zaulariš svoga čovjeka, pa ga držiš vezana kod kuće, a ne da traži tuđih žena? — napadoše rečima, podsmehavajući se, ljudi na nju.
— Nije ni on najgrđi! — opazi žena, pa se toga časa kao začudi : — Što, ljudi, radite? Vidite da pogibe čovjek! — I okrene se prema Iliji: — Ilija, brate, imaš ti na kome da se odljutiš! Traži ti ono tvoje ženetine... Pusti moga čovjeka u miru!
—Nije on čovjek kao drugi ljudi...
—Kakav je da je — moj je!
—Anđo, ženo, driješi me! — osvesti se Pavle i trznu životom.
— Hoću, Pavle! — odvrati žena i, ne oklevajući ni časa, pristupi k njemu.
Ilija i komšije mirno gledaju kako žena dreši konopac sa života mu, i posle kako mu vodom ispira ranu na glavi i briše mu zgrušenu krv sa obraza.
I komšije ćuteći to gledaju, a jutarnja siva svetlost zimnjega dana već se uvukla u kuću; odanilo je: ljudi se kao u čudu zagledavaju i razilaze.
—Vodi ga! — veli Ilija Anđi i mrko preda se gleda.
—Evo, dobar čovječe, neka mu povežem ranu! —odgovori žena. — Ali što ga nagrdi?...Njoj, brate, njoj trebalo bi da iskopaš oči! Ona te osramoti, a on, amo reći, kao i svaki čovjek... Da, svi ste vi jednaki.... 'Ajdemo, Pavle! — reče svom čovjeku, povezavši mu ranu svojom belom okrugom što je s glave skida.
Ilija toga dana navlaš pošao je na njivu: lakše će ženi biti da se kući povrati, jer mu beše teško da u tuđoj kući prenoći; i kad se povrati s njive, u samu noć, čisto mu je milo što je u kući nađe.
Ni reči ne rekavši, leže do nje. A noću, toliko puta nešto ga goni da je ispituje, ali čisto stidi se sama sebe. Na mahove hteo bi da joj se javi imenom da pusti se kraju; i, kada ne bi bilo komšiskoga ruga i kad bi znao da se ona neće opet povratiti na svoj rđav posao, čisto bi se s njome pomirio i podao prvašnjem životu. Ali posumnja. „Sigurno to joj nije prvi put. Žena je đavo, ne da se razlogu, treba da joj se osvetim!“ I pade mu na pamet zakon, da neko mora da se i za to brine, mora da se krivac kazni, a on oseća da se njoj ne može osvetiti: nekako tukao bi je i milovao, a to ne valja. Oseća da nema snage, zato treba ih tužiti sudu. Nikako drukčije no „po zakonu”.
Prvim četvrtkom on je, pošavši u varoš, svoju odluku izvršio. Žena se setila da je to uradio, jer mu je poznavala ćud. Kad ćuti, hoće reći da je nešto tvrdo odlučio. Kad se Ilija povratio iz varoši, pričinja se nastajnih dana da ne čuje ni ono što je dosada čuo, i tobože je nevešt, kada ga žena štogod pita, na što mu se ne sviđa da odgovori.
Ženina se sumnja nabrzo obistini: dođoše pozivi, i komšije se na prelu za stvar zagrejaše. Toma Jelić, seoski „Trčalo”, kako ga u selu zovu, smisli da bi bilo dobro na Pavlov se račun napiti i proeglenisati, pa hoće da posreduje u njihovoj razmirici pre nego na sud dođu.
Pođe, posle nego se s Pavlom sporazumeo, k Iliji; nagovara ga, stavljajući mu pred oči sramotu na sudu: ljudi će mu se u brk smejati, pa komu će najposle škoditi? Sebi. A kud će sa decom kad bude ona u zatvoru? A danguba i hiljadu drugih krajeva? Ali svi Tomini razlozi ne razuveriše Iliju: on je uvrtio u glavu da bude „po zakonu”, pa je sve zaludu.
— Ne bi, brate, bog! — veli Toma Pavlu. Ja mu govorim, natežem se, a on gleda u vatru, osobit je, bolan, i veliki samovoljac!
Pavle se zamisli:
—Ja bi' štogod i pregorjeo od moga siromaštva .
—Dakako, — prihvati živo Toma, — ne možeš drukčije...
—Reci mu da bi' mu dao nekoliko varićaka kukuruza...
—Pohlepan je na vuno...
—Platio bi' i vino, i donio bi' mu u kuću eno onaj pršut što visi nad vatrom, — i pokaza kretom glave na nj, — pa da ga zajedno razrežemo i pojedemo kao braća, a što ću drugo?
— Pošteno divaniš, — odobrava Toma i nadoda, — govoriću mu opet; i kamen ljudi omekšaju, pa gledaću.... Sramota je, suveznici ste...
Ali Toma kod Ilije ni po drugi put ne uspije: neće pa neće; puši i ne odgovara, i kad mu nagovori dodiju i Toma rečima saspe kao živom vatrom, Ilija mirno veli:
— Što se, bolan, žestiš? Biće „po zakonu”, pa pravo svakome!
...Jednoga ponedeljka jutrom uputšie se njih dvoje na poziv suda u varoš.
On se ogrnuo kabanicom i pokrio njome glavu, taman kao onoga jutra kad se pričinio da će u planinu, a Cveta ide za njim uzastopce.
Preko polja, kod jaruge, obilazeći je, veli mu žena:
—Kajaćeš se što radiš, vratimo se!
Ilija ne odgovori i ne pođe za njom, već ćutke preskoči na drugu stranu, a kad iziđoše na carsku cestu, opet ide ona za njim uzastopce.
Hladno je i oblačno. Njoj je čisto od studeni lice pomodrilo. Ispred varoši, kod krčme, dočeka ih Toma. Veli Iliji: „Svrnimo da popijemo čašu rakije”, a misli na prevaru da ga namami i opije, a platio bi i onako sve Pavao. Ali Ilija uvek, dok je na dogledu varoši, i kad ima s drugim posla, o nečem sumnja, boji se da ga ne bi ko u čemu prevario, a kamoli da ne sumnja sada, kad ono „Trčalo” Toma oko njega vrze se, sigurno da ga u stupicu uhvati, pa, i ne obazrevši se na nj, vođen svojom mišlju, uđe u varoš.
Korača kroz varoš ravno sudu, i nije ga briga, i ne vidi i ne čuje što varoška fukara, podsmevajući se za njim govori.
Na sudu stvar se Ilijina raspravlja veselo. Mladi pisar mu se u lice smeje, ali on, zaokupljen svojom glavnom mišlju da oni budu kažnjeni „po zakožu”, ništa ne opaža, već iskazuje čisto kako je bilo.
Okrivljenici odriču.
— Dobra komšinica, gospodine, — veli Pavao, pa svrnuo k njoj, onako na razgovor... Evo, recimo, da sam ja njega našao onako u mojoj kući, boga mi ponudio bi' ga rakijom, kad bi' imao, a šta bi drugo? Imam ja ženu, pa i nje mi je dosta, nisam ja već bijesan... Satare umor, briga i siromaštvo...
Cveta se prenemaže da je nevina.
—Gde je to, — veli, — da bi' ja poželela tuđega čovjeka pored svoga? Neka ga, moj je! — i kune se da je nevina svime što je na ovome i na onome svijetu.
—Tvoj čovjek nema uzroka reći neistinu, — opazi sudac.
— Biće mu se pričinilo, uvrtio u glavu... a mi se onako, reći ću, pošalili se...
—Da, šalili se, gospodine! — prihvati živo Pavle.
Ali sud ne uze stvar za šalu, već osudi oboje na po tri sedmice zatvora.
Preljubnici, kao po dogovoru, „nastupiše kaznu” odžah, a Ilija se sam kući povrati.
Već putem oseti samoću što ide kući, a nje neće naći. Drugde, kad bi se vraćao iz varoši, bio je zagrejan vinom i mišlju da će kod kuće biti sve uredno. A sada, kad je došao, nađe utrnutu vatru na ognjištu.
Stara, bolešljiva majka, dok ga ugleda, tuži se na studen. Najstarija kći pošla je u šumu da što useče, ali slaba je od nje korist: nejaka je i boji se lugara kao žive vatre. Ilija sedi i puši i, mesto da gleda u vatru i da ga veselo plamen razgaljuje, gleda sada preda se, u zemlju. Kad stiže mala s bremenom, obeseliše se, a već je i vreme, jer je suton pao i studenije je. Otac i kći lože vatru, a stara ispod pokrivača jednako jeca. Kad plamen kuću zahvati i dim se diže, čisto njihovi obrazi postadoše svetliji i veseliji, i puckaranje i cijuk naloženih grana ožvi kuću kao ljudskim razgovorom. Nadvisiše bakru za puru i nadviruju se nada nju i slušaju kako u njoj vari i iz nje vrca. Ali, kad je trebalo zamešati puru mešačem, osetiše i deca i Ilija da nema domaćice, jer je Cveta, najjača u kući, uvek to radila, trudeći se da je što bolje umeša.
I te večeri pred decom stajala je jedna kašika dokona, ispusna, a kad najmlađi najedanput sneveseli se i zapita za majku, prestadoše jesti, i deca se rasrkaše oko ognjišta. Ilija ih gleda i pomisli da u kući nema kvočke da ih oko sebe okupi i greje svojim toplim majčinim životom.
Te noći kroza san, slušajući jecanje stare, Ilija se često budi i pazi na decu, pipa oko sebe da li se koje u snu otkrilo i pokriva ga da ga studen ne bije.
Nastajnih dana studen ne popuštaše, i trebalo je nastaviti započeto oranje, ali kako? Ko će radnicima uljuditi jelo i doneti ručak u polje? Pa opet,Pavle je u zavoru, a s njim je u srezu. Ko će voditi brigu o njegovim volovima? Mora da dangubi, a čisto iz kuće studen ga i potreba gone.
Prve nedelje nije košulje presvukao, a dugo je što, je nosi i navlake su mu pune zemlje. Da je ona u kući,ne bi se barem za to brinuo.
Druge nedelje, onako kaljav, pošao je k crkvi u varoš. Navlaš čuvao se da prođe pored sudbenih tamnica, da ta žena ne bi opazila, neka ne misli da je. došao njoj na viđenje. Može on i bez nje! Ali ipak nešto ga kopkaše da zatraži dozvolu da kupi malo rakije, pa da joj je kriomice donese, a ni reči joj ne rekne; i razmišljaše dugo o tome, dok najednom mahne glavom i ponos, prkos, što li — predobi to slabo časvito raspoloženje.
Posle velike mise svrnu u krčmu da se čime založi. Pred suton, nakresan, tetura kući. Na mahove, putem zastaje i sobom govori, i razgovara sa zvukom telegrafskih žica, i, naslonjen na telegrafski stup, kao u magli, dugo o nečem razmišlja. Tek u noći stiže kući. Ali ognjište je hladno, od vatre nema ni belege, i deca tužna, gladna, ozebla. Stara, jecajući, pita ga da li je i žena mu s njim došla:
— Bog je ubio, pogana je zlo je s njome, ali bez nje, sine, stoput je grđe... Pomete nas...
— E, gde je to? Zakon je zakon. Još treba nedjelju dana da izdrži. Vala, ohladniće i ona; — nasmeja se preko volje Ilija, i dalje raskidano o nečem govori: — Na, evo ti, — veli staroj, setivši se, — evo ti spasitelja! — i pruži joj sklenicu vina. — Nazdravi, stara!
—Fala ti, sine, valjaće ti za dušu! — i drhtećom rukom prinese sklenicu k ustima.
Sada njih dvoje, kraj golog ognjišta, redom otpijaju, a kad on, htevši naći štogod suvaraka da naloži, zatetura i proli vino iz čaše, veli mu:
— Sine ti se ljudski napi! Ostavi to malo u sklenici staroj, da se ugreje... duga je noć...
Deca, skupivši se jedno uz drugo u rpu, leže pokriveni po glavi kabanicom, ne miču se i dahću da jedno drugo zagreje. A stara, pošto sve ispi, leže. A on sedi još i gleda u golo ognjište.
Da je žena mu kod kuće, onako nakresan legao bi uz nju, ispod jedne kabanice, kao obično kad se iz varoši vraća, i kabanica bila bi im prostrana: stopili bi se uza nju i osetio bi slast u životu, i barem za čas zaboravio bi na svakidašnje brige. A ovako, ne mili mu se ni leći. Biće mu hladno. Sam kako će dočekati zimnju zoru?
Đavo bi znao što je to da ne može bez nje! Ne može ni on, a kamoli deca, stoka i sva kuća... Neka dođe, neka je kakova mu drago, neka je samo u kući!.... Čovek nema no jednu ženu, pa što mu beše palo na pamet te je otuđi od sebe. I misli na nju, čisto od srca je zaželi.
A Pavao, suveznik, komšija?... On je zamamio.... Da zamamio! „Ali“, pomisli, „belaj bi ga znao, ne bi ni meni tuđa žena bila na odmet... Nekako svima nama slađa je tuđa.. .” Pa što bi i bilo tu zla da se čovek prevari kad naleti, samo da nije ruga i prigovora ljudi.
Diže se najposle i u rpi napipa najmlađe dete i leže uza nj, sa strane kućnih vrata, da njega i ostalu decu odbrani od studeni koja se sve jače oseća.
...Cveta i Pavle, prvih dana u zatvoru, odlučno odricahu se jedno drugoga. Osramotiše se pred svetom. Upiraće u nj prstom i na prelima, i u polju, i u krčmi, a nju će njime komšinice bosti, neće smeti nijednoj od njih zameriti se ni reći: crno ti oko u glavi! Njoj je teško u duši i zbog dece: što će bez nje ono najmlađe, ono razgovorljivo? Pitaće o svemu i tepaće a otac, nagluh, gledaće preda se i ćutati.
Uvek jutrom kad se prene, misao nosi je kući, i u brizi je radi dece, ali domalo, kad dan osvoji, uvlači joj se u misli, pored kućnih potreba, Pavao; krišom dolazi joj u volju raspasan. Vidi ga svaki dan u dvorištu; mimogred, pogdekad, dobaci joj pokoju reč, ali ona ne sme da se s njime upusti u razgovor: čini joj se da svako u nju podsmehavajući se gleda, i da stražar osobito na njih dvoje pazi. I svaki put kad ga gleda u dvorištu gde cepa drva, čisto uviđa da joj neće on lako iz volje izaći. Snažno i okretno maše sekirom i muški dahće kod svakog udarca. Cveta ga gleda, sluša udarce i podaje se grešnim mislima...
A podala se mislima i voljom njemu još davno, kad su kao čobani pazili zajedno stoku. Gonio se on tada s njome po čitave sate, i goneći znojio se, i penila mu se usta od umora, žestine i strasti. Okretan, gibak, usrnuo bi u njenu čobansku kabanicu, povalio je u tren oka i silom pokrio kabanicom sebe i nju, i tako ležeć, naglo dahćuć prama njenim obrazima, dugo bi stajao i jario se, slušajući njeno zamorno disanje. Devojka se branila rukama, grebla ga i zubima grizla; tada bi on jače besneo i usrčao rukama do gola joj života. I gonili bi se dugo i valjali po uspaljenom strništu ne osećajuć sunčeve žege ni udaraca naizmenice i čisto bi zaboravili i na samu stoku.
Ali ona je bila čvrsta i odlučna: puštala je da radi što hoće, samo neka joj ne osvoji života. I on nije nigda u tome uspeo, makar mu je iz očiju i iz celoga života sipao oganj požude, kao vatra iz zapaljene klačine. A kad bi je zamoren pustio, odmakla bi se ona od njega dva—tri koraka i, smejući mu se u lice, rekla bi: „Nećeš, vala, što si namislio! “ I tako svako gonjenje svršavaše se kod njih kao pusta šala. Ali ona bi bila pošla za nj da je on, po seoskome običaju, odmah, pre vojništva, svojoj kući poveo. Pa i one večeri kad je Ilija došao, ravno u kuću, da je isprosi i venčanu sebi privede, poručila je po Pavla, i, dok su ljudi pili donesenu rakiju, izmakla se iz kuće. Nađe Pavla kod pojate.
— Došao j e Ilija po me, — veli mu kada ga raspoznade u mraku.
—Čuo sam....
—Pa?... Ti znaš da volim tebe. Povedi me sobom sreće mi, evo me sa stope, odmah... Hoćeš, Pavle?
— Ne mogu! — odgovori momče, premišljajuć. — Neće da me žene prije vojništva, vele: imaš sestara, pa ne bi dobio dozvolu za vjesnanje, a brane se fratrom, vele kleo bi i brecali bi u zvona kao da si umro ž.
—Nije sve tako, opazi devojka — Tvoji hoće da uzmeš prćijašicu...
—Biće i toga kod mojih...ali do mene nije...
—Zbogom Pavle!
—Zbogom, Cvijeta!
I rastadoše se.
I rastadoše se zadugo. Pavle je pošao u vojništvo i vratio se, pa zatim svake godine polazio je na radnju u tuđi svet, samo je zimi kod kuće nastajao. Tada nije već na Cvetu mislio, jer za ono malo zimnjih dana polažaše prela, dolažahu božićni sveci, beše studen, pa nije imao prilike sastajati se s tuđim ženama. Ali otkada se oženio, ne odlazi više na rad, a oženio se, i preko volje, morao je, jer još koju godinu, pa ga cure ne bi htele; on se tek oženio, a njegovi vrsnici već dece imaju. I Cveta je imala tada dvoje dece i više ih pazila no svoga čoveka, kako su komšinice govorile.
...Prvo, iza Pavlova venčanja, lepo i raspasano leto, kada se spava u komšiluku i po poljima, gde koga dan ili noć zateče, navuče Pavla i Cvetu na šalu. A jedne večeri, obasjane mesečinom, našavši je samu kod ovaca na raženu strnštu, trenom probudi se u njemu stara, uspavana želja za njom.
— Sama si kod ovaca? — veli joj i čudi se svome uzbuđenju.
—Da, sama...
— Kud ti je Ilija?
—Brige me za nj!
—Što veliš?
—Rekla sam.
—Da, brige te, a što bi bez njega, kad si se na nj navadila?
— Lako, brate! — pa nadoda: — Imam troje djece kao tri jabuke...
Oboje ćuti, a noć je šapatljiva, obasjana. Izdaleka zadocnio slavuj željkuje, oko njih u travi cvrče popci, jedan od ostalih odvaja se oštrim krikom, slap nad mlinicom jače šušti, jablanovi u vrsima žamore i njihove tamne sene drhte. Pavle se približi:
—Cvijeto, sjećaš li se našega gonjenja?
—Bilo pa prošlo!.. .
—A da nastavimo....
—Nema od toga koristi...
—A mi se milujemo! — reče on živo i obuhvati je oko pasa. .
—Pusti me!... Zar sam ti ja bolja od žene?
—Jesi!
—Pa što me ne povede sobom one večeri?
—Nisam smio od oca, a žao mi bješe.
—Žao? Očiju ti?
—Da!
Pa je jače k sebi privuče.
— Šalimo se — šapće joj i mišlju vodi je za sobom u zaklonicu ispod jablanova, među trepereće duge, tamne sene. A ona se pušta i besvesno za njim ide. Oseća slast i uživa, kao što sve uokolo upokojeno uživa u šapatljivoj noći lenoga, raspasanoga leta...
Zadnjih dana tamnovanja, noseć vodu, sastadoše se na česmi.
Pavle, pažljivo obazirući se, ide za njom. Kad Cveta podmetne vučiju pod točak, veli joj:
— Kvasiš se!...
Ona se primače da ga čuje, jer u šumu vode gubi se njegov glas.
— Odastasmo pošteno „po zakonu”, kako htjede Ilija...Još dva dana.
—I pravo nam je!... Osramotismo se..
—Neka, mi ćemo raditi kao i dosada....
—Pavle, ja sam odlučila...
—Što? I ja sam odlučio sto puta, pa koja korist?... Vidiš, ovoga časa dok se sastasmo, ponese me um k tebi kao i uvijek. Bog zna što je to! Ne znam, ali čisto osjećam kako mi plamen udara uz obraze.. . Poganluk, pa eto! — završi.
Preko pune vučije voda se zaleva, a oni još stoje.
—Gledaj tamo zgode! — kao prenuvši se iz misi Pavle veli joj živo i pokaza krstom ruke na obližnju šumu.
—Pusti, Pavle, nije vajde, paze nas!
U ponedeljak pre podne, kad je Cveta imala izići iz tamnice, došao je Ilija u varoš, čekao je pred vratima, pa, dok su je pustili, pođe k njoj i povede je za sobom u krčmu.
Žena upita za decu i druge potrebe u kući.
— Pij, pa ćemo kući! — odgovori on nestrpljivo. Ali, osetivši vino i slušajući pevanje, duže se zadrži.
Domalo uniđe i Pavle. Dolazi iz druge krčme. Dok ga je Cveta ugledala, razdragana vinom, ponudi mu svoju punu čašu. On je samo k ustima prinese, pa upita Iliju hoće li s njime ispiti zajedno, nadušak, po jednu. Ilija ćuti i gleda u zemlju.
Krčmar zna za zavadu, pa navaljuje na Iliju da pije. I drugi ljudi nutkaju da pije, iako nisu znali zašto su zavađeni.
— Čovjek sagriješi,—veli krčmar, a da ko će ako neće čovjek?! A valja i oprostiti jedan drugome.. .
Ilija najposlije popusti i ćutke ispi svoju čašu.
Pavle, ispivši svoju, sede do njega i naruči jednu litru na svoj račun. Pijući njegovo vino, Ilija oseća nekakovu tegobu u duši, užima se, ali — kako će drukčije? Pa vino i pevanje učiniše svoju, te on čisto prema Pavlu oseti da je bolji, milostiviji. Pomisli da je on i onako izvršio pokoru, pa je bolje pomiriti se. A valjada i sam Pavle uvideo da je nepošteno radio, i biće da ga je zakon osvestio... I sada bez srdžbe i pakosti gleda ga pred sobom. Ali kad pogleda na ženu, na ustima mu je da joj rekne da idu, no ne može, usteže se, i — dalje pije.
—Pij, Cvijeta! — veli joj i kršiom gleda je.
—Pijmo oboje! — prihvati žena.
—Dakako, pijte, pa lijepo zajedno kući! —savetuje ih Pavle. — Da, zajedno, — nastavi. — Najbolje je tako, pošteno, pa se ne boj!... Svijet kao svijet! Ko će svijetu usta zapušiti?... A znaš, Ilija, — okrete se k njemu, — nije bilo boga mi onoliko koliko drugi divane. Nenavidni, bolan, težačka naša pizma! Kao vele: Ilija star, a žena mu mlada, pa da ih zavadimo... 'Ajde, sreće ti! Šala, brate, sve šala! .. Je li tako, Cvijeta?
— Šala, a da što? — jedva dočeka Cveta, osokoljena Pavlovim rečima.
— Sramota je, brate, — veli Ilija, — i pogledati na tuđu ženu... Nema šale... Gdje je to? — I ućuta.
—Pa pijmo! — nudi Pavle i naruči još jednu litru.
U krčmi je pijano, peva se, kriči i tetura. Nekoliko pijanih pristupiše k njima; raspravljaju živo o nečem i hoće da s njima zametnu razgovor.
Tada se Ilija, kome se od mnogo beseda dosadilo, diže, plati račun i iz krčme sa ženom iziđe.
Pavle požuri i stiže ih u putu.
— 'Ajmo, brate Ilija, đavo odnio i varoš i vino! Vino pije vino, pa nikad kraja!... 'Ajmo, Ilija!..
— Idi, veli mu Cveta nakresana, široka je cesta!
Pavle je pogleda u čudu:
— Zajedno ćemo, lepše je u društvu... A što si mi ti zadrta? — veli joj kao u šali i obujmi je oko pasa, ali žena, pogledavši ga krišom, izmače se.
I idu zajedno. Ilija je odgrnuo kabanicu s glave, razdragan je vinom i željom za ženom; rekao bi joj štogod, ali ga ometa Pavao, a žao mu terati ga od sebe.
I žuri putem što bolje može. Misli: obeseliće se deca majci, i svima noćašnja zimnja noć biće lepša i toplija, a njemu osobito, preko načina. Pomete ga spavajuć sam. Zaludu, drukčije je i slađe udvoje... I iznebuha zastade.
—Pavle, brate, idi ti! — veli mu, ne gledajuć u nj. Pusti, čovječe, hvataš duši grijeh! Ima ona djecu, kuću...
— 'Ajde ti, Pavle! — veli mu i Cveta i krišom migne na Iliju.
A Pavao, pijan, tetura se cestom. Na mahove zastaje i pita ih kao u čudu:
— Što je, Cvijeta, tebi i Iliji?... Šalili se, pa što je u tome zla? Onako to drugdje dođe, — nastavlja isprekidano. — Čovjeka ponese um, pa ne može da izdrži... Takav je čovjek... baš kao vrijeme, vidiš: juče je duvala južina, a danas struji sjeverac .. . Nije to; bolan, bilo iz inada, ne dao bog! Ne bi' ja, Ilija, to učinio ni najgrđem dušmaninu, a kamo svome komšiji... suvezniku.. .
— Idi ti svojim putem! — veli Ilija, uozbiljen više no igda.
— Idi! ponavlja Cveta, i jednako Pavlu na Iliju miga.
— I suveznici smo, — ne da se razlogu Pavle.
Ilija najposle iznebuha obujmi ženu rukom oko pasa i požuri. Pavle, teturajući, zastade i prisloni se uza telegrafski stub.
—Pijan je! — opazi Cveta.
—I mi se napismo...Pusti ga !
—Cvijeta! — okrete se Ilija ženi kad odmakoše nekoliko koračaja.
—Što je?
—Bilo pa prošlo, je li?
—Ne spominji mi već! Čuvaću ga se, očiju mi, kao naleta!... Sramota radi djece...
—I radi mene, Cvijeta! — opazi on i upilji očimau nju, pa ponovi: — I radi mene! .. . Što ti vali kod mene? Sve ti je u rukama: tvoje je kao i moje!... A da, zaboravih te pitati: jesi li davno s njime?...
— Pusti to!... 'Ajdemo! Noć je, — i u hodu priljubi se bolje uza nj.
— 'Ajdemo! — pretrže misli Ilija. — Studeno je. Naložićeš dobru vatru, ogrijaćemo se i odmoriti zajedno. 'Ajdemo, noć je!
NA PROŠTENjU
Na pomolu mora i primorskih sela zaustaviše se da opočinu. A i beše kroz go krš ugrejalo; sunce, dok se rodilo, čisto i sjajno, kao da je iz mora izišlo, poče odmah da greje.
Marko i stara Stana mahom sedoše na kamen, a Božica, koja do ovoga časa ne beše nigda videla mora ni pitomine, zapanjena zastade, diveći se tolikome čudu lepote što joj, na jedan mah, puče ispred očiju. Cura, po pričanju drugih, zamišljala je more kao neku čudnu, golemu, nemirnu lokvu, ali ovo što joj je sada na dogledu beše, preko čuda, nešto čista, živa, sjajna, što se ne može da zamisli, a ne nađe ni jedne reči da svoje divljenje njome izrazi. I dok joj se majka Stana i zaručnik Marko odmaraju, ona ne diže očiju sa obasjane pučine, i besvesno kupi u se svetlost, i zelenilo, i šarenilo boja novoga sveta, i nagli utisci čisto se odbleskuju kao da je tek sada zaigralo probuđeno veselje života.
Gledaše dolje pod sobom prostrano polje obraslo vinogradima, posuto zelenim, srebrnastim maslinama. Po njemu isprekrštala se drveta i rasule se sure gomile isprepletane bršljanom, i zaklonice nad kojima, kao stražari, strše mrki čempresi; pored polja, uz more, nižu se sela iz čijih sredina izdvajaju se vitki zvonici. Pa pučina negde prostrana, pusta, negde tesna kao reka iz koje kao da niču ostrva, školi...I pusti rati zadrti u more, okićeni belim peskom, penom.... pa dalje nedogledno more. .. sve jasno, veselo, živo, — zanese Božicu, pa se često boji svrnuti pogledom drugamo, otraga, otkuda su oni jutros došli onoga pustoga i gladnoga krša...
Marko priđe k Božici i rukom joj pokaza polje gde će oni na zavet. Veli joj:
— Ne vidi se crkva, ali pazi onde gde su čempresi, između drveta je... U debelome hladu je, kod žive vode... I nadoda: — Ih, da mi je tu sjaviti stoku na plandovanje!...
Odmorivši se, silaze nogostupom...
Jutros u zoru podranili su da na vreme stignu na svetu misu što će da se služi u polju, pred kipom svetoga Roka. Marko se zimus zavetovao svecu, kad mu se krava beše razbolela od neke kužne bolesti. Krava preboli, pa sad je red odužiti se zavetu.
Sigurno na proštenje doći će i drugih gorštaka: sveti je Roko stari čudotvorac i pomaže u nevolji. Marko se veselije spremao na put otkada mu je Božica najavila da će i ona s majkom i s njime u Primorje sići. On već davno za njom pristaje i čeka samo da godina dobro ponese, pa da je od majke isprosi. Inokos je samac, na njemu je ostala kuća. Otac mu umre dok je još dete bio; zatim mu se majka preuda u drugo selo i ostavi ga u kući nejaka, sirotu, na milost i nemilost komšinica. Kuća mu je mahom pod planinom, golemom planinom, golom, što jednako ćuti nad njegovom potleušicom. I nigde uokolo nikoga. Crkva je daleko, pokrivena pločama, i uz nju pet—šest seljačkih dimova, između kojih koči se fratarski, župnički stan pod crvenom ciglom. Pred kućom mu je go krš, što se zimi sledi, a leti je suv; nigde nadaleko kapi žive vode, već se pije kišnica što se sakuplja između stena, pije se onako mlaka, kaljava, sa stokom, do zadnje kapi. Ako je leto presušilo, nestaje i nje, a tada treba je nositi na leđima čak iz trećeg komšiluka.
Jutros se živo namoliše kad nalegoše na župničku kuću, dok im fratarski sluga dozvoli da se napiju hladne, bistre vode iz čaturnje. Čekaše dugo dok je sluga donio ključ od župnika, a veli im:
— Jedva mi ga fra—Jure dade. Ljuti se. Kaže da nemate prava na vodu nego samo u nedelju, kad k misi dođete... Ovako, veli, ne bi je zaleglo ni do po leta...
Nema kod njih ni škole, ni puteva, ni uređenih lokava. I crkva je podaleko: zimi bije led, a leti pripeka, pa se ne mili ni ići. Pa i fratar im je obično osorit, ljut, gdekad i škrt; ljuti se radi maloga bira i što mora da živi kod njih u ovome zabačenom kraju,„gde bog svoga nema”.
A oni, gorštaci, neuki, na svaki način nastoje da fratra odobrovolje: daju mu i jaja, i masla, i runo vune, i školca; daju mu, a štede na svome zalogaju. Teško im je, ali opet nemaju već njega, pa treba da ga mite da im ne ode, i onako nijedan ne može da se kod njih dugo zadrži.
Marko se u putu zaustavi kod vrela žive vode, pa kaza za nj Božici. Ona ga nije opazila jer je vrelašce zakriljeno golemim kamenom, u hladu povrh polja. Oznojeni, žedni, polegoše jedno do drugoga na zemlju i prilegom piju... Preplanuli im se obrazi dotiču i čuju kako usta željno srču hladnu živu vodu. Sedoše na zemlju da dočekaju staru majku.
—Čudo što je ovde pitomina! — reče kao za se cura.
—Pitomšta, da, a ti si mi pitoma! — nadoveza Marko i pogleda je u oči.
Devojka svrne pogledom drugamo. Činjaše joj se kao da se probudila iza sna i sada gleda ono što je u snu negde gledala. Velike tamne oči sjaju od iznenađenja i odskaču sene ispod dugih trepavica, a curska crvena kapa oivičila joj čisto čelo. Malko uzvraćena gornja usnica priljubila se uz bele zube. Svrne pogledom na Marka i nasmeje se.
—Milo ti je ovde, — kaza on, pogađajući njenu misao.
—Milo, da. .. Pitomina!...
Ti si i milija i pitomija... — ponovi on, i, kao da mu pade nešto na pamet, naglo se diže i pogleda u stranu. Boji se curske lepote, jer polazi na zavet, a u tuđem, nepoznatom mestu nije zgoda za ašik...
Uhvativši je za ruku, pohita poljem. Vodajući se, prolaze putem oivičenim cvetnom živicom pored vinograda, prisenkom maslinovih i smokovih drveta. Ustaviše se ispod guste smokva Nekoliko kosovaca zviznuše i — prhnuše. Smokva rodila, iz gustoga lišća visi sočni plod, cedi se slatki sok iz pucalica, a vešalicama crvene se usta kao devojčina gornja usnica.
Marko ih bere i daje Božici.
— Ne štedi ih! — veli joj i, smejući se, zalaže njima. I, jedući, ugledaše crkvicu između mrkih visokih čempresa.
— Požurimo! — povika Božica. — Požurimo! i razdragano povuče Marka za sobom.
U hladu visokih drveta oko crkve kupe se Primorci; neki i prenoćiše da zauzmu prikladnija mesta. Krčmari, dućandžije i čitave porodice postaviše stolove; udešavaju i hoće da čim pre posvrše sve što je od potrebe za današnju slavu.
Marko prolazi pored poređanih stolova, za njim uzastopce pristaju Božica i stara. Gledaju i posmatraju uokolo, čude se ovom novom selu usred polja.
Pođoše prama crkvi posvećenoj svetome Roku, obazrivo ulegoše da se pomole.
Nasred crkve stoji svečev kip sa smežuranim, nabranim crvenim plaštom preko leđa, u visokim čizmama, pognute glave na stranu, a sa licem premladim, detinjim... Oko sveca obilaze, klize na golim kolenima žene i neki ljudi, a pogdekoja starica pred svetim kipom na hladnoj kamenoj ploči jezikom čini znak krsta. Čuje se šuštanje odela i teški, duboki uzdasi, od kojih uzdaha kao da se crkva mekom, toplom vlagom zastrla.
Žene klekoše, a Marko časom zastade na nogama u tragu sunčeve zrake što se ušuljala u tamnu crkvicu kroz otvoreni prozorčić išaranih stakala. Momak izmoli običnu molitvu, izvadivši iz zavežljaja marame zavetnu pletu, pa je položi na podnos pred svečev kip, da se oduži zavetu, i u čas, osetivši se lakšim i mirnijim, iziđe iz crkve. Napolju, u svetlosti dana, oseti se razdragan, veseo... I bi mu čudno što ne samo žene, već što i ljudi toliko kleče i mole se svetome Roku. On je časom svoju molitvu odmolio, udelio čudotvorcu svoju zavetnu pletu prama obećanju i — sada je slobodan, ispustan... I pođe ka vrelu. Poznavaše već davno tu živu vodu, zaklonjenu među drvetima, što mu je toliko puta samcu žeđ zagasila i čiji je žamor, odmarajući se, slušao. Svaki put kad je silazio u Primorje rado je svraćao amo, u ovo zatišje usred polja, gde je oko crkve mirisalo po tamjanu, starim odeždama i nakapanom vosku; njihao se čempres i pogled pucao na more, čija mu se pučina činjaše svaki put na dogledu drukčija, sve lepša i lepša... I, mada nije ovde nikoga nalazio, ipak ovo mesto beše razgovorljivo — uvek kao da nešto živo zaklonjeno šapori, — pa kad bi odilazio, osvrnuo bi se za sobom: činjaše mu se da neko za njim pristaje, zove ga i hoće da mu nešto rekne. Ali sada kao da se žuborenje vode potajalo ispred tolikoga sveta što se oko njega okupio. Svakoga časa prilaze poklonici da vode zahvate, a oni što suda nemaju prilegom piju. I žene se povratiše iz crkve. Marko sede sa njima pored vrela; odmara se i čeka da počne velika misa, jer tek posle službe nastaje veselje...
Po Dubravi uokolo već se peku na ražnju janjci i ovčevina; dim se gubi u svetlosti dana, a vonj dopire do njega i čisto ga podražuje... I on će danas da se mrsom založi i da ga zalije jakim primorskim vinom, čiji miris tri dana se oseća, i trećeg dana, štono vele, „s konja obara ”. I podaće se pustom, ispusnom veselju, kad mu je sve za rukom pošlo— i Boijca je tu s njime...
Dva klapca sa zvonika vrebaju na župnika i, dok ga ugledaše da dolazi, prihvatiše zvona i živo zaslaviše. Makoše se. Stara Stana umešala se među žene, a Marko i Božica ustaviše se kod stare pretrge, što pred sobom nosi kojekakve ženske potrkuše. Devojka uze jedan prsten i jednu ukosnicu, i, izvadivši iz nedara nekoliko jaja, poda ih u zamenu staroj pretrgi. Zakitivši se time, beše zadovoljna i jače stište ruku svome Marku.
Narod odozdo, s mora, sve više pridolazi; dubrava ispod crkve ispunila se stolovima i kućnim posuđem, pije se kafa i hladno piće, čuje se pogdekoji poklič prodavača, da svrne pažnju, i odelita pesma momčadi, ali još nije nastalo pravo veselje; ono je zatajano, prigušeno, jer treba pre svega odati poštu svecu, slušati pred njegovim kipom svetu misu. Pa još je i rano: tek se čvrci bude, i dubrava još vinom ne miriše.
Dolazi i župnik, težak, zadihao se, tare znoj sa čela i unilazi ravno u crkvu. Zazvoni drugi i treći put, i započe sveta misa. Marko pred crkvom drži Božicu čvrsto za ruku i sluša pevače koji u pesmi objašnjavaju život svetoga Roka čudotvorca, a kad spomenu kužnu bolest, oboje se pobožno prekrsti. Tek pred podne dovrši se služba, a bilo je vreme, jer svetina mahom se razbeže po dubravi. Još neko vreme mitoklasi se narod pored visokih drveta i nameštenih punih stolova, žagori, a kad zazvoni podne, krsti se i moleći seda za mrsne stolove i svugde gde je zgoda.
Marko sa ženama ugrabi mesto ispod vrela, u prošarici; ni brige ga što sunce peče. Naručio pečene ovnovine s ražnja i sklenicu vina — vina što kad ga okusi, pomisli: „Gorilo bi da ga se u vatru baci”.
Časom i dubrava zaigra u obilju i veselju. Sa stolova, iz hlada, iz zaklonice zače se pesma, smeh i kihot. A sunce osvaja i prodire kroz gusto lišće, uvlači se, i pogdekoji zrak odbleskuje se na znojnome razdraganome licu. Dubrava isprekrštala se senkama i svetlošću letnoga dana. I čvrci učestaše, kao da hoće da se takmiče sa pesmom i žagorom.
Marko uz Božicu oseti se razdragan, pa pije, nazdravlja staroj Stani, podaje se veselju i sili Božicu da naiskap pije. I zaojka po zagorsku, ali, dok pusti glas, jedan od zagorske momčadi, pogledavši ga mrko, veli mu:
— Ne peva se tako kod nas!
Ali se Marko zaželi pesme, kao i cure i vina, pa povede žene podalje od vrela, u okrajak dubrave, na čistinu, na sunce. Kupi još sklenicu vina i, zagrlivši Božicu, zaojka u sav glas.
Odeljen od sveta, oseti se slobodnijim, veselijim, i časom zaželi da ovde ostane u ovoj pitomini, ali kad se seti njih, Primoraca, čiji žagor do njega dopire, mahom se sneveseli: čudo što se oni odvojili od njih Zagoraca! Sitni su, tesnogrudni... nisu obilati.... kao nečim potopljeni .,..
Ali veselje prevlada. Božičini obrazi preplanuše kao vatra, a u tamnim očima što na nj zamiču jednako nešto igra, mami ga i jari.. .
A vino je jako, jevtino, a kad se prospe, preliva se u suncu, zemlja njime miriše i željno ga u se upija. Marko navikao da svoju curu miluje, obgrli je, diže se, povuče je za sobom i besno zaigra.
Stara Stana, nasmejana, čuči na zemlji, gleda svoje dete i sluša kako odskokom zveče stare plete na crven—kapi. A deca gore, znoj ih obliva i pada na žednu, toplu zemlju; preplanuli, sad će da im obrazi raspucaju... Stara čudi se i gleda, i pred očima ne vidi nikoga do njih dvoje — besnih, jakih, njenih...
Zvona najednom zaslaviše u znak da popodnevna litija kreće iz crkve. Mahom po dubravi, oko vrela i po zaklonicama, zastrše stolove; nasmejana, razdragana lica uozbiljiše se i veselja prividno smesta nestade; bogoljubivi i ponizni izražaj, namešten, pokaza se čak i na pijancima, što su do onoga časa grajom bunili pobožni svet...
U prošarici pokaza se krst, na mahove zasija u suncu, i litija suče se polako, mirno, izdržljivo. Četiri mlada čoveka, u belim tunikama sa kukuljicama, nose kip svetoga Roka sa crvenim plaštom; kip se na svakom koraku klanja, kao da otpozdravlja. Pred svetim kipom župnik i pevači pevaju svečevu pesmu, a jedan klapac, u belome odelu, ide unatraške i kadi sveca srebrnim kadionikom. Miriše tamjan, zastaje u zasićenome toplome zraku i kao laki oblak što luta zastire detinje svečevo lice i obavija crveni njegov plašt...
Redom suču se „braća” raznih škola, u smeđim, plavim i crnim tunikama, konopcem opasani, sa kuhuljicom na glavi i blagoslovenom voštanicom u ruci. Sveće drhte, a tunike se u suncu odbleskuju u svim bojama. I dolaze žene pune, krcate zlata: u ušima, na rukama i prsima; s navaljenom svilenom maramom na glavi, skrušene, pognute, gledaju preda se. „Od kužne bolesti oslobodi nas, sveti Roče!”
A narod odgovara: „Tebe molimo, usliši nas!”
I molba naroda sve je jača i jača: „Tebe molimo, usliši nas!”
Srebrni križ sjaji se u suncu i primiče se okrajku dubrave. Stara Stana čučeći zapazi ga, javi se deci i diže se na noge...
— Neka ih,— odgovori Marko, ne ispustvši cure iz ruke, mi gledamo našega posla!
— Ne, Marko, —moli stara Stana. — Ja ih poznam, starija sam... Ljuti su kao ljuti psi... Lako kavgu zametnu...
— Bojim se ja njih!.. . Što?! Ja sam se svome bogu pomolio i svecu odužio... Brige me za njih!...Daleko im kuća!... — I besvesno dalje igra, i čini mu se igrao bi tako tri dana i tri noći, kad ga slast vina, devojčin miris i sunce do u dušu prožiga i toplina njena života osvaja. Pa onako znojnu, zagrijanu, ko će da mu je iz ruku istrgne... Dečurlija, što pred krstom trči, zaustavi se kod njih, a ono momče što križ nosi osvrne se i povika:
— Živine!
Marko preču grdnju. Križ prođe, a on još igra besno, razbludno... A ljudi se suču i mrmonje...Ispod kukuljica već se čuje pogdekoja pretnja.
Stara zapazi to, pa hvata kćer, hoće da je istrgne iz Markovih ruku, ali on, kao da je opčinjen, razdražen, gleda u zemlju i jednako igra... I vuče curu dalje... A već sredina litije pored njih prolazi.
—Otrgnite živine! Sramota! Pred licem svetoga Roka!
I graja biva sve jača i jača... Neki od braće zbaciše s glave kukuljice i prete.. . Najednom, iznebuha, ispade iz litije visok, dugovrat čovek s nabreklim žilama, u crnoj tunici, potrča do Marka i blagoslovenom voštanom svećom svom silom udari ga po glavi. Marko se tek sada osvesti; pusti šuru i besan navali na nj...
Ali časom nađe se opkoljen gomilom „braće” svih škola: svi drže debele voštanice u ruci, prete i zamahuju... Marko potraži očima curu. Pogled im se sukobi; ona zagleda se u nj svojti poplašenši tamnim očima, s naherenom crven—kapom na glavi. Momak, ne rekavši ni reči, istrže go nož iza pasa, ščepa cupy za ruku, i golim nožem hoće da se probije kroz gomilu što se oko njega stegla.
I već oči zamiču na otvoreno polje, da sa curom pobegne, i, mašući nožem; polako prodire. A graja, pokliči čuju se sve jače i jače:
— Ubij pašče! Drž' ga! Ubij!
Stara Stana moli i zaklinje svetinu živim bogom da ih puste:
— Danas je dan proštenja, — veli, — On je dobar... Biće da je pijan!...
Ali gomila već ne prašta ni njoj. Tuku je i pljuju na nju.
— Vištice ! Bezbošci! Divljaci!.
Marko, preteći nožem, odmače nekoliko koračaja, rekao bi prodreće kroz gomilu. Kad najednom, iznebuha, probi redove litije mlad čovek u plavoj tunici, bez voštanice u ruci, pa se približi otraga nadohvat Marku i, ne rekavši reči, ispruži ruku ispod tunike, zamahne snagom golemim kamenom i, shvativši Marka čisto u glavu — pobeže... Momče jauknu, zatetura i pade na zemlju...
Gomila besni, divlje navali na nj, bije ga debelim blagoslovenim svećama i nogama gazi po njemu, viče:
— Ubij divlje pseto... bezbošca!... Ubij!
A kad ugledaše krv i zamrzla čoveka, poplašiše se i razbegoše u redove litije. I litija suče se izdržljivo, pobožno, polako napred, uokolo ka crkvi... Župnik, u sjajnim odeždama, naoko miran, u sav glas zapeva svetačku pesmu.
Majka i kći prostreše se po Marku. Stara kune i žali, a Božica na kolenima gleda Marka zamrla, bleda, okrvavljena... Krv mu se iz glave puši, pada na zemlju i nestaje je... Zemlja, žedna, naglo, pohlepno je pije, hoće mladom toplom krvi da zagasi žeđ... Sunce je žeže — žedna je!... A kroz zasićeni vazduh, krcat mirisa tamjana, voštanica i starih tunika što za sobom ostavljaju u svetlosti dana zadah nečega davnoga, zastarela, još se čuje jaki pevački poklik: „Od kužne bolesti izbavi nas, sveti Roče!” I pobožni puk, ujednačeno, punim glasom odgovara: — Tebe molimo, usliši nas!

Izvori

• Ivo Ćipiko: Sabrana dela, Srpski pisci, knjiga II, strana 342-361 , Prosveta izdavačko preduzeće Srbije, Beograd, 1951.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ivo Ćipiko, umro 1923, pre 101 godina.