Прехвала/2
| ←Први призор | Прехвала Писац: Јован Суботић ДРУГИ ПРИЗОР |
Трећи призор→ |
ДРУГИ ПРИЗОР
ТОМИСЛАВ (са копљем и сабљом, полагано дође с леве
стране. Рогови се јошт чују):
Други лове, и весело сласти
Уживају снаге и природе,
А ја ока за природу немам,
Иемам срдца за радости лова,
Већ ко жути сунцокрет за сунцем
За њом лице од јутра до мрака
За њом на сну по сву ноћ окрећем.
Па јошт како? из далека, крадом,
Као онај што иде за грехом
Ил' што ради од чога се стиди...
К’о што камен, док праћку окрећу,
Врпца руци машућој привлачи,
А замах га од ње отискује,
Па нит’ може к њојзи приступити,
Нит' се од ње даље отиснути:
Тако и ја сво у једном колу
Око њеног окрећем се лица.
Моје срдце њој ме силом вуче,
А њено ме око отискује,
Па нит’ могу оно послушати,
Нит’ је ово кадро одбити ме!
А она? О! Она и не види,
И не слути, што у мени врије!
(Горко.)
Ко ће видит' мравка у долини
Са врх брега што сунце достиже?
Кћи сјајнога од рашке жупана
И син простог једног властелина!
Она јарко на небу сунашце,
А ја... ја сам онај месец бледи,
Што сву светлост од сунца добија,
Па се сјаје и мило и љубко
Док сам стоји на небу ведроме,
А како се јутром ил’ вечером
Са извором свог зрака сукоби,
Сав побледи, сву јасност изгуби,
И казује, да му раван није.
(Рогови се слабије чују.)
Но наше се друштво удаљава.
Хајде да је и опет потражим...
Не знам хоће л’ устрелит’ јелена,
Ал’ је моје срдце устрелила...
(Оде на леву страну натраг.)
|