Први човек
| Први човек (1912) Писац: Прока Јовкић |
И он је био, као и све друго,
Дубоко негде у животној тами:
Грцао, клецо̑, посртао дуго,
Ко слеп, по ноћи, мраку, где дух чами.
Тако су немо пролазили дани,
Са столећима столећа да крве;
Ал’ једног јутра, баш у освит рани
Румене зоре — своје зоре прве —
Тада, пре сунца, он осети нешто,
Осећај чудан шти није пре тога,
Осећај што је Вечни плео вешто
Крвљу из свога бола страственога.
Шта је то било! Да ли је он знао?
Около њега све док је умукло,
Зори, коју је тада погледао,
Неизказано нешто га је вукло.
И страшна жудња поче да га мучи.
Обвијен маглом, на четири ноге,
Он, — који пређе оштре борбе многе,
Хранећ’ се крвљу, костима и жучи —
Сам, побаучке, стајо̑ је пред зором,
Рутави колос, го̑ и тешко дисо̑;
И док се магле плавиле над гором
У њему прва рађала се мисо̑.
Код горског врела наједанпут тада
Сав живот кроза њ ко̑ да летом слети:
Ко̑ да је овде био од вајкада,
Дубоког, тамног нечег он се сети.
Чега то?... Сунце поче да излази:
Крвава румен јасни исток прели.
И тог му треба, када сунце спази,
Котлови крви прокључаше врели.
Па ко̑ да хтеде онамо да скочи —
Црв, што је до тад по прашини гмизо̑!
Диже се сунце. И он диже очи.
И он са сунцем, ах, дизо̑ се, дизо̑!
Најзад, кад сунце све се небу даде,
И сину златна светлост по врх свега,
Исправљен, голем, он двоношке стаде
Са раширеним рукама спрам њега.
Три сунца тада одједном засјаше:
Једно на небу, друго у потоку,
А треће сунце богови му даше
У првој мисли и сузи у оку.
Тад кликну, скочи с радости све веће,
Појури трком младог дивљег хата;
Ко̑ да би, силан, на врхунцу среће,
За само небо рукама да хвата.
Извор уреди
1912. Звезда, бр. 1. стр. 74-75.
|