Prvi čovek
| Prvi čovek (1912) Pisac: Proka Jovkić |
I on je bio, kao i sve drugo,
Duboko negde u životnoj tami:
Grcao, klecȏ, posrtao dugo,
Ko slep, po noći, mraku, gde duh čami.
Tako su nemo prolazili dani,
Sa stolećima stoleća da krve;
Al’ jednog jutra, baš u osvit rani
Rumene zore — svoje zore prve —
Tada, pre sunca, on oseti nešto,
Osećaj čudan šti nije pre toga,
Osećaj što je Večni pleo vešto
Krvlju iz svoga bola strastvenoga.
Šta je to bilo! Da li je on znao?
Okolo njega sve dok je umuklo,
Zori, koju je tada pogledao,
Neizkazano nešto ga je vuklo.
I strašna žudnja poče da ga muči.
Obvijen maglom, na četiri noge,
On, — koji pređe oštre borbe mnoge,
Hraneć’ se krvlju, kostima i žuči —
Sam, pobaučke, stajȏ je pred zorom,
Rutavi kolos, gȏ i teško disȏ;
I dok se magle plavile nad gorom
U njemu prva rađala se misȏ.
Kod gorskog vrela najedanput tada
Sav život kroza nj kȏ da letom sleti:
Kȏ da je ovde bio od vajkada,
Dubokog, tamnog nečeg on se seti.
Čega to?... Sunce poče da izlazi:
Krvava rumen jasni istok preli.
I tog mu treba, kada sunce spazi,
Kotlovi krvi proključaše vreli.
Pa kȏ da htede onamo da skoči —
Crv, što je do tad po prašini gmizȏ!
Diže se sunce. I on diže oči.
I on sa suncem, ah, dizȏ se, dizȏ!
Najzad, kad sunce sve se nebu dade,
I sinu zlatna svetlost po vrh svega,
Ispravljen, golem, on dvonoške stade
Sa raširenim rukama spram njega.
Tri sunca tada odjednom zasjaše:
Jedno na nebu, drugo u potoku,
A treće sunce bogovi mu daše
U prvoj misli i suzi u oku.
Tad kliknu, skoči s radosti sve veće,
Pojuri trkom mladog divljeg hata;
Kȏ da bi, silan, na vrhuncu sreće,
Za samo nebo rukama da hvata.
Izvor uredi
1912. Zvezda, br. 1. str. 74-75.
|