Први пољубац (Милутин Илић)

◄

►

Први пољубац

      Не знам колико је управо часова било, али беше дубоко у ноћ зашло, а нас неколицина, који се бесмо искупили код свога доброг пријатеља и старога познаника Симе Главоње, још једнако седесмо искупљени око чашице. Беше јесења, мрачна ноћ. Напољу је звиждао ветар, а киша је ударала, ношена ветром, о стакла на прозорима. Таман ноћ за пријатељске састанке: дуга као летњи дан, а у овакој прилици кратка као пролетње вече. О чему ли се ту није приповедало? На послетку се, ради разноликости, прешло и на поједине догађаје из живота — и каквих ти ту завимљивих догађаја није приповедано!
      „Ех, кад је тако!" — рече судија, матори, неожењени бећар — „онда ћете ми допустити, да вам приповедим, како сам добио у животу први пољубац од жевске“ —
     Сви ућутасмо. Изненађење беше опште, пошто смо га познавали као човека, у опште несретна за икакве љубавне сцене: ваљало је само погледати његове опуне, црвене образе и огроман трбух а поред тога његов одвојен живот од људи у опште а од женског света нарочито. Сви дакле беху изненађени, на свачијем лицу као да стајаше написано: гле! шта ли ће то сад да буде?...
     „Еле, господо моја!" — започе приповедач своју приповетку. — „Лета 18 .. бејах премештен са службом у варошицу Н. Тада добих и класу. Од писара друге класе постадох писар прве — а то много значи. Та није шала! 20 талира годишње повишице. Еле, како тако, био сам, као и сада, истина, неожењен, али имађах сироту мајку а и сестре, које су на мене изгледале. Варошица Н. и ако је мала, али лежа у живописној околини; ту сам много сретних, али и жалосних успомена оставио: ту сам и сестре разудао, али и мајку сахранио, па сам ту добио, као што вам мало час напоменух, и први пољубац. Варош беше опкољена брдима и шумом баш као што сам могао пожелети: ту сам могао до миле воље тумарати усамљен по брдима и шуми а да ми моје ходање и тумарање виво ве прати, ван славуј својом песмицом. На једвоме пропланку — ту у околини — налазаше се извор: вода у њему беше чиста као суза а ладна као лед. Ту сам често долазио. Једно вече бејах се дуго верао по шуми, па уморан и малаксао дођох на извор, ту легох да се одморим па случајно и заспах. Кад сам се пробудио: месец светљаше озго а звезде окитиле небо. Шта сам знао радити? Дигох се те се умих на извору и напих ове свеже воде и тек што се спремах да направим цигару а у исти мах неки ладан ветрић пирну а небо покрише густи облаци: месец и звезде исчезоше, наступи помрчина. Нисам имао шта оклевати, кренух се да пођем кући, али у тај пар осетих, где ме неко благо удари руком по рамену.
     „Је си ли ту?“— зазвони неки мек, звучан женски глас а одмах за тим додаде: „Фала ти, кад ме ниси заборавио, кад си одржао реч и дошао“. — Даље не мога говорити које ваљда од брзога хода а које од узбуђења, а и глас јој беше испрекидан као јецање. „Без сумње какав љубавни састанак" — помислих, али нисам знао шта да радим? Од помрчине ме није могла видети, а и да није било ветра, који јако дуваше, она је била, као што сам то познао по њеној руци, која је као жеравица горела у мојој, у тако грозничавом стању, да глас мој није могла разликовати. Не беше савесно играти туђу улогу љубавника а опет бејах у таквим околностима, да сам поуздано могао изводити, да ћу горе учинитн, ако је обавестим, да се преварила у мени . . .
     „Хвала тв!" — продужи она — „што си бар на растанку дошао да се последњи пут видимо и разговоримо. Ко зна да л' ћемо се икада више видети".
     „Али за бога!" — започех ја старајући се узгред, да јој како тако распознам лик у помрчини.
     „Не, не!“ — продужи она — „ја знам, да сам узрок свој твојој несрећи. Ти си сирома, ја то знам, тебе не ма ко да брани; а знам и то, да те они због мене гањају, да ти више у нашој општини нема места... али хвала ти, што си дошао, ја ипак и на растанку велим, да те љубим. Јесте — продужи она — они и ако извесно мотре на мене, ипак ме нису могли предупредити, да не дођем: уграбила сам тренутак, ево, па дошла". .
     „Али“ — продужих ја, не знајући ни сам шта говорим — „ако они то примете?"
     „Неће!... па в ако примете" — додаде брзо — ја се не плашим. А и што да се плашим, кад знам да без тебе не могу живети, да ћу умрети“—
     „А, то неће бити!“ — додадох уплашен њеним одлучним разговором — „ти ћеш живети, ти мораш за моју љубав живети" —
     „Ја то знам, ја то знам" — рече она — „али обећај ми, ако икад дође доба, да ти прођеш овуда, да ћеш ме се сетети, да ћеш свратити на мој гроб“ —
     „За бога! дотле ваљда веће доћи?“
     „Не, не“ — рече ова — „то мора битив, ја то осећам, ја то оћу — обећај и закуни ми се!"
     „Па добро“ — рекох збуњен — „обећавам и заклињем се!“
     „Онда" — рече она и стрпа ми нешто у руке — „ево ти ово за успомену (кад сам дошао кући, видех, да то беху дивно ишаране чарапе и везени јаглук). А сад — збогом!" додаде и притиште ми врео пољубац на образе и — исчезе у помрчини. Био сам необично потрешен и збуњен: хтедох потрчати за њом, викнути јој да ставе, ухватити је — али, за што бих је задржао, шта бих јој казао ? Не знадох! Па ипак хтедох .. . Међутим стајах као укопан на месту на коме се затекох. Докле сам тако стајао — не знам! Кад се освестих и погледах: ветар, што је дувао, беше одагнао облаве, месец са звездама сјао са плавога и ведрога неба, али ладноћу од ветра осећао сам скроз. Кренух и дођох кући. Кад ступих у собу, погледах на сахат, што висаше о зиду, видех, да је поноћ давно прошла. У кући је све спавало у дубоком сну а и у околини цароваше мртва тишина — али ја до зоре не свлопих ока: једнако ми изалазила пред очи она чудвовата женска прилика, коју у помрчинв не могах познати, и једнако ми се врзло по глави: ко беше она? Беше ли она одавде из вароши или са села? (јер ома близу варошице налажаху се и неколико села). Беше ли ова девојка или — жена? и који је тај њезин несуђеник?...
     Узалуд сам и после тога дуго размишљавао о томе, ништа не могох дознати: цео овај догађај остаде за мене покривен, као и она ноћ у којој се и десио, непровидном, мрачном копреном"....
     ... „И таво, господо! — заврши првповедач — „први пољубац, што сам га у животу добио од женске, беше случајно другоме намењен"...
     Сви гракнусмо у смех и весеље а мало за тим и друштво се разиђе.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Илић, умро 1892, пре 132 године.