Prvi poljubac (Milutin Ilić)

◄

►

Prvi poljubac

      Ne znam koliko je upravo časova bilo, ali beše duboko u noć zašlo, a nas nekolicina, koji se besmo iskupili kod svoga dobrog prijatelja i staroga poznanika Sime Glavonje, još jednako sedesmo iskupljeni oko čašice. Beše jesenja, mračna noć. Napolju je zviždao vetar, a kiša je udarala, nošena vetrom, o stakla na prozorima. Taman noć za prijateljske sastanke: duga kao letnji dan, a u ovakoj prilici kratka kao proletnje veče. O čemu li se tu nije pripovedalo? Na posletku se, radi raznolikosti, prešlo i na pojedine događaje iz života — i kakvih ti tu zavimljivih događaja nije pripovedano!
      „Eh, kad je tako!" — reče sudija, matori, neoženjeni bećar — „onda ćete mi dopustiti, da vam pripovedim, kako sam dobio u životu prvi poljubac od ževske“ —
     Svi ućutasmo. Iznenađenje beše opšte, pošto smo ga poznavali kao čoveka, u opšte nesretna za ikakve ljubavne scene: valjalo je samo pogledati njegove opune, crvene obraze i ogroman trbuh a pored toga njegov odvojen život od ljudi u opšte a od ženskog sveta naročito. Svi dakle behu iznenađeni, na svačijem licu kao da stajaše napisano: gle! šta li će to sad da bude?...
     „Ele, gospodo moja!" — započe pripovedač svoju pripovetku. — „Leta 18 .. bejah premešten sa službom u varošicu N. Tada dobih i klasu. Od pisara druge klase postadoh pisar prve — a to mnogo znači. Ta nije šala! 20 talira godišnje povišice. Ele, kako tako, bio sam, kao i sada, istina, neoženjen, ali imađah sirotu majku a i sestre, koje su na mene izgledale. Varošica N. i ako je mala, ali leža u živopisnoj okolini; tu sam mnogo sretnih, ali i žalosnih uspomena ostavio: tu sam i sestre razudao, ali i majku sahranio, pa sam tu dobio, kao što vam malo čas napomenuh, i prvi poljubac. Varoš beše opkoljena brdima i šumom baš kao što sam mogao poželeti: tu sam mogao do mile volje tumarati usamljen po brdima i šumi a da mi moje hodanje i tumaranje vivo ve prati, van slavuj svojom pesmicom. Na jedvome proplanku — tu u okolini — nalazaše se izvor: voda u njemu beše čista kao suza a ladna kao led. Tu sam često dolazio. Jedno veče bejah se dugo verao po šumi, pa umoran i malaksao dođoh na izvor, tu legoh da se odmorim pa slučajno i zaspah. Kad sam se probudio: mesec svetljaše ozgo a zvezde okitile nebo. Šta sam znao raditi? Digoh se te se umih na izvoru i napih ove sveže vode i tek što se spremah da napravim cigaru a u isti mah neki ladan vetrić pirnu a nebo pokriše gusti oblaci: mesec i zvezde isčezoše, nastupi pomrčina. Nisam imao šta oklevati, krenuh se da pođem kući, ali u taj par osetih, gde me neko blago udari rukom po ramenu.
     „Je si li tu?“— zazvoni neki mek, zvučan ženski glas a odmah za tim dodade: „Fala ti, kad me nisi zaboravio, kad si održao reč i došao“. — Dalje ne moga govoriti koje valjda od brzoga hoda a koje od uzbuđenja, a i glas joj beše isprekidan kao jecanje. „Bez sumnje kakav ljubavni sastanak" — pomislih, ali nisam znao šta da radim? Od pomrčine me nije mogla videti, a i da nije bilo vetra, koji jako duvaše, ona je bila, kao što sam to poznao po njenoj ruci, koja je kao žeravica gorela u mojoj, u tako grozničavom stanju, da glas moj nije mogla razlikovati. Ne beše savesno igrati tuđu ulogu ljubavnika a opet bejah u takvim okolnostima, da sam pouzdano mogao izvoditi, da ću gore učinitn, ako je obavestim, da se prevarila u meni . . .
     „Hvala tv!" — produži ona — „što si bar na rastanku došao da se poslednji put vidimo i razgovorimo. Ko zna da l' ćemo se ikada više videti".
     „Ali za boga!" — započeh ja starajući se uzgred, da joj kako tako raspoznam lik u pomrčini.
     „Ne, ne!“ — produži ona — „ja znam, da sam uzrok svoj tvojoj nesreći. Ti si siroma, ja to znam, tebe ne ma ko da brani; a znam i to, da te oni zbog mene ganjaju, da ti više u našoj opštini nema mesta... ali hvala ti, što si došao, ja ipak i na rastanku velim, da te ljubim. Jeste — produži ona — oni i ako izvesno motre na mene, ipak me nisu mogli preduprediti, da ne dođem: ugrabila sam trenutak, evo, pa došla". .
     „Ali“ — produžih ja, ne znajući ni sam šta govorim — „ako oni to primete?"
     „Neće!... pa v ako primete" — dodade brzo — ja se ne plašim. A i što da se plašim, kad znam da bez tebe ne mogu živeti, da ću umreti“—
     „A, to neće biti!“ — dodadoh uplašen njenim odlučnim razgovorom — „ti ćeš živeti, ti moraš za moju ljubav živeti" —
     „Ja to znam, ja to znam" — reče ona — „ali obećaj mi, ako ikad dođe doba, da ti prođeš ovuda, da ćeš me se seteti, da ćeš svratiti na moj grob“ —
     „Za boga! dotle valjda veće doći?“
     „Ne, ne“ — reče ova — „to mora bitiv, ja to osećam, ja to oću — obećaj i zakuni mi se!"
     „Pa dobro“ — rekoh zbunjen — „obećavam i zaklinjem se!“
     „Onda" — reče ona i strpa mi nešto u ruke — „evo ti ovo za uspomenu (kad sam došao kući, videh, da to behu divno išarane čarape i vezeni jagluk). A sad — zbogom!" dodade i pritište mi vreo poljubac na obraze i — isčeze u pomrčini. Bio sam neobično potrešen i zbunjen: htedoh potrčati za njom, viknuti joj da stave, uhvatiti je — ali, za što bih je zadržao, šta bih joj kazao ? Ne znadoh! Pa ipak htedoh .. . Međutim stajah kao ukopan na mestu na kome se zatekoh. Dokle sam tako stajao — ne znam! Kad se osvestih i pogledah: vetar, što je duvao, beše odagnao oblave, mesec sa zvezdama sjao sa plavoga i vedroga neba, ali ladnoću od vetra osećao sam skroz. Krenuh i dođoh kući. Kad stupih u sobu, pogledah na sahat, što visaše o zidu, videh, da je ponoć davno prošla. U kući je sve spavalo u dubokom snu a i u okolini carovaše mrtva tišina — ali ja do zore ne svlopih oka: jednako mi izalazila pred oči ona čudvovata ženska prilika, koju u pomrčinv ne mogah poznati, i jednako mi se vrzlo po glavi: ko beše ona? Beše li ona odavde iz varoši ili sa sela? (jer oma blizu varošice nalažahu se i nekoliko sela). Beše li ova devojka ili — žena? i koji je taj njezin nesuđenik?...
     Uzalud sam i posle toga dugo razmišljavao o tome, ništa ne mogoh doznati: ceo ovaj događaj ostade za mene pokriven, kao i ona noć u kojoj se i desio, neprovidnom, mračnom koprenom"....
     ... „I tavo, gospodo! — završi prvpovedač — „prvi poljubac, što sam ga u životu dobio od ženske, beše slučajno drugome namenjen"...
     Svi graknusmo u smeh i veselje a malo za tim i društvo se raziđe.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Ilić, umro 1892, pre 132 godine.