ПРВИ ПОЉУБАЦ
Тако у доба кад се мртви дижу
И кад часовник, по фабули, живим
Обзнану даје да авети стижу,
Да коло воде по плочама сивим,
Кад поноћ дође, и он нагло скочи,
Под дивљом страшћу што га намах сколи
Тражаше љубав и незнане очи,
Бога, да куне и да му се моли.
Празна и страшна јави му се соба.
Самоћа поче да га пече, дражи.
Он је остави. Као дух из гроба
Спусти се у мрак да мелема тражи.
Поглед му ума грозницу је сип'о,
Усне му ватром покривене горе,
Рукама мрак је стезао и пип'о,
Док уста речи неразумне зборе.
Болесна ноћ је око њега била,
Велика, црна, с поветарцем меким,
Смрт по њој своја лупала је крила
И лутала је сновима далеким.
Поворка доба изумрлих сада
За њом се креће: нит ропће, нит цвили,
Увело лишће шушти, тихо пада —
Живот нестаје, ал' траг за њим мили.
“Тако ми ноћи и природе ове!”...
И крик загушљив задави му речи,
Крик којим човек у љубави зове
Сотону да га својим паклом лечи.
И бесно пође све дубље и даље,
Незнано куда за инстинктом грозним.
Док су одјеци, што ход његов шаље,
Вукли се за њим по сатима позним.
Кроз таму, земљом, к'о тамницом мрком,
Сломљеног даха, узбурканих груди,
Он је застај'о и јурио трком
Ко прва младост, као ветар луди.
И своје срце не чу како бије,
А ноћ не виде поглед што му гори,
И жеђ живота под којом се вије,
С којом се као са осветом бори.
Крв као савест не даде му спати.
А шта му могу помрчина густа
И шуме мрака — шта му могу дати?
Да л' вечан покој, да л' жељена уста?
Силни су боли што их љубав даје,
Силнији него онај што их носи,
Силни и моћни док човека траје:
Она нас рађа, ал' она и коси.
Наједном заста. Месец беше тајно
Обиш'о таму и стада далека
Облака црних; к'о ропац очајно
Усклик се оте: “Она мене чека!”
Још мало месец гледао је њега
Како је стај'о с једним белим рупцем.
Сам у тој ноћи како опет бега
И како јури за првим пољупцем.
