PRVI POLjUBAC
Tako u doba kad se mrtvi dižu
I kad časovnik, po fabuli, živim
Obznanu daje da aveti stižu,
Da kolo vode po pločama sivim,
Kad ponoć dođe, i on naglo skoči,
Pod divljom strašću što ga namah skoli
Tražaše ljubav i neznane oči,
Boga, da kune i da mu se moli.
Prazna i strašna javi mu se soba.
Samoća poče da ga peče, draži.
On je ostavi. Kao duh iz groba
Spusti se u mrak da melema traži.
Pogled mu uma groznicu je sip'o,
Usne mu vatrom pokrivene gore,
Rukama mrak je stezao i pip'o,
Dok usta reči nerazumne zbore.
Bolesna noć je oko njega bila,
Velika, crna, s povetarcem mekim,
Smrt po njoj svoja lupala je krila
I lutala je snovima dalekim.
Povorka doba izumrlih sada
Za njom se kreće: nit ropće, nit cvili,
Uvelo lišće šušti, tiho pada —
Život nestaje, al' trag za njim mili.
“Tako mi noći i prirode ove!”...
I krik zagušljiv zadavi mu reči,
Krik kojim čovek u ljubavi zove
Sotonu da ga svojim paklom leči.
I besno pođe sve dublje i dalje,
Neznano kuda za instinktom groznim.
Dok su odjeci, što hod njegov šalje,
Vukli se za njim po satima poznim.
Kroz tamu, zemljom, k'o tamnicom mrkom,
Slomljenog daha, uzburkanih grudi,
On je zastaj'o i jurio trkom
Ko prva mladost, kao vetar ludi.
I svoje srce ne ču kako bije,
A noć ne vide pogled što mu gori,
I žeđ života pod kojom se vije,
S kojom se kao sa osvetom bori.
Krv kao savest ne dade mu spati.
A šta mu mogu pomrčina gusta
I šume mraka — šta mu mogu dati?
Da l' večan pokoj, da l' željena usta?
Silni su boli što ih ljubav daje,
Silniji nego onaj što ih nosi,
Silni i moćni dok čoveka traje:
Ona nas rađa, al' ona i kosi.
Najednom zasta. Mesec beše tajno
Obiš'o tamu i stada daleka
Oblaka crnih; k'o ropac očajno
Usklik se ote: “Ona mene čeka!”
Još malo mesec gledao je njega
Kako je staj'o s jednim belim rupcem.
Sam u toj noći kako opet bega
I kako juri za prvim poljupcem.
