Правила Трећег васељенског сабора

ПРАВИЛА ТРЕЋЕГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА

1. правило: Пошто је потребно да и они који нису присуствовали светом сабору, било због неког црквеног или телесног разлога, знају шта је одлучено (на Сабору), то саопштавамо вашој светињи и љубави: ако неки епархијски митрополит, одступивши од светог и васељенског Сабора, пређе к одступницима (од вере), или је примио или прими учење Целестија, такав ни на који начин не сме преузимати нешто против епископа у својој епархији јер је он већ од сада сабором искључен из сваког црквеког заједништва и лишен је сваке власти. Епархијски епископи, заједно са околним митрополитима (који су православни), треба да таквог митрополита лише епископског чина.

2. правило: Ако неки епархијски епископи нису присуствовали на светом Сабору, него су прешли ка одступницима, или су намеравали да пређу; или, који су били потписали Несторијево свргнуће а онда ипак прешли ка одметницима, такви нека буду, по одлуци Сабора, лишени свештенства и свргнути са свога степена.

3. правило: Ако су неки клирици у одређеном граду или селу били лишени свештенства од стране Несторија или његових следбеника (због тога што су право учили), налазимо да ти исти морају поново заузети своја места. Наређујемо да ни један клирик који једнако мисли као и православни и васељенски Сабор, не сме ни под који начин бити потчињен епископу који се одметнуо.

4. правило: Ако се неки клирици одметну, или се усуде да лично или јавно мисле као и Несторије или Целестије, то и по питању ових свети Сабор с правом одлучује да морају бити свргнути.

5. правило: Који су због својих неприличних поступака осуђени од светог Сабора или од својих епископа, а Несторије и његови истомишљеници, супротно правилима и по својој самовољи, учине те их приме у заједницу и врате их на пређашњи чин, нашли смо као правилно, да они од тога немају никакве користи, те да и поред свега тога и даље остају свргнути.

6. правило: Исто тако, који замисле да на било који начин руше оно што је у погледу свакога од њих одређено на сабору у Ефесу, свети Сабор наређује да, ако су епископи или клирици, буду свргнути са свог степена; а уколико су лаици, да остану одлучени.

7. правило: Када је ово објављено, свети Сабор је установио да нико не сме износити, или писати, или састављати другу веру осим оне коју су установили свети Оци сабрани Духом Светим у граду Никеја. Они који се усуде да састављају другу веру, и да је јавно шире, да је подмећу онима који желе да се обрате к познању истине, било из јелинства, било из јудејства или ма које друге јереси, такви, уколико су епископи, имају бити лишени чина, а уколико су неки други клирици, лишавају се припадања клиру. Уколико су лаици, треба да буду анатемисани. Према томе, ако се открије да неки међу њима: епископ, или клирик, или лаик, мисли или учи о оваплоћењу јединородног Сина Божијег онако како је то изложио свештеник Харисије, или да следи за поганим и развратним учењем Несторија (које је овде изложено), такви нека подлегну одлуци овог светог Сабора, тј. ако су епископи - нека буду лишени епископства и свргнути; уколико су клирици - нека буду искључени из клира; а уколико су лаици, нека буду предати анатеми, као што је већ речено.

8. правило: Најбогољубазнији саепископ Ригин и најбогољубазнији епископи кипарске епископије, Зинон и Евагрије, као и они са њима, казују о новотарији која се уводи противно црквеним установама и противно правилима светих Апостола, те тиме повређује општу слободу. С обзиром на то, а такође знајући да такво зло захтева јак лек да се болест даље не би ширила, а нарочито када није било ни древног обичаја да епископ Антиохије рукополаже на Кипру, као што нам то и писмено и усмено доказаше најпобожнији људи који дођоше на свети Сабор, то нека предстојници светих цркви на Кипру имају потпуну и неоспоравану власт, сходно правилима светих Отаца и древном обичају, сами себи да постављају најпобожније епископе. Ово исто нека важи и за друге области, и за све епископије, да нико од најбогољубазнијих епископа не заузима другу епархију, која није од давнина и од самог почетка под његовим руковођењем или његових претходника. Уколико је неко заузео другу епархију и насилно је присвојио за себе, нека је врати да се не би повредила правила Отаца, и да се под изговором свештене службе не поткраде гордост световне власти, те да неразумно изгубимо ону слободу коју нам је Својом крвљу подарио Господ наш - Исус Христос. Према томе, овај свети Сабор установио је да у свакој појединој епархији буду очувана чистим и неповређеним она права која су од самог почетка и која од давнина постоје, сходно обичају који је утврђен пре много година. Сваки митрополит, ради својих потреба, може да узме препис овога што је одлучено. Уколико неко предложи нешто што устаје на ово што је одређено, сав свети и васељенски Сабор наређује да таква одлука буде без било какве важности.

ПОСЛАНИЦА ТРЕЋЕГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА СВЕТОМ САБОРУ У ПАМФИЛИЈИ О МИТРОПОЛИТУ ЕВСТАДИЈУ

Богонадахнуто Писмо нас учи да све што радимо, радимо промишљено, тако и они који су постављени на свештену службу треба да пазе и да веома марљиво размисле о свему шта треба да чине. Јер, они који свој живот усмере на такав начин, њихова је нада у свему напредна и у правцу њихових жеља иде све, као брод ношен ветром. И ове речи су потпуно истините. Али, понекад бива да некаква несносна туга оптерети људски ум, те га силно узнемири, одвлачећи га од обавеза и доводећи га до тога да почне сматрати за корисно оно што је заправо лоше. Нешто слично догодило се и са најпобожнијим и најблагочестивијим епископом Евстатијем. Као што је познато, он је постављен по правилима, али касније, како он каже, био је смућен од неких и доведен у неочекиване ситуације. Тако је он, веома нерасположен према себи и према своме раду, уморен бригама које му је налагала служба и немајући силе да сам стане на пут прекорима својих противника, на нама несхватљив начин, он је поднео писмену оставку на свој положај у епархији. Он је свакако морао, пошто је једном на себе прихватио свештеничку службу (старање), до краја га изнети у духовној крепкости, и издржати све без обзира на труд. Такође је у доброј вољи морао подносити зној који би му донео награду. Када је очевидно показао свој немар, који је у осталом више потицао због страха пред обавезама него због лењости и нехата, ваше је благочестије, по неопходности, поставило најпобожнијег и најблагочестивијег брата нашег и саепископа Теодора, да управља црквом јер није у реду да она остане удова и да буде без пастира стадо Христово. Али, пошто се он (Евстадије) сада обратио у сузама, не због тога што жели град или цркву поменутог епископа Теодора, већ само са жељом за именом и чашћу епископа, сви, сажаљевајући старца и његове сузе, постарали смо се да сазнамо о томе да ли је он законски свргнут или је оптужен за неке преступе, управо због тога да глас о њему не би био окаљан. Сазнали смо да он ништа такво није учинио, него је сав његов преступ у поменутој оставци. Због тога ми не осуђујемо ваше благочешће што сте поставили (јер тако је и требало) на његово место епископа Теодора, али, сматрајући да није најупутније превеликом строгошћу порицати нерад Евстадија, него да треба имати милости према старцу који је већ дуже време удаљен од града у коме се родио и од куће својих предака, установљујемо и наређујемо да он ужива име епископа, и част, и заједницу. То значи да он неће рукополагати нити самостално водити цркву осим, ако га по доброј вољи и по љубави у Христу, позове к себи и то му допусти његов брат и саепископ (Теодор). Уколико ви установите поводом овог старца нешто још снисходљивије, то ће светом Сабору бити веома угодно.

Извори

• Књига правила, Зборник канона Православне цркве; Шибеник, 2003.
• Овај чланак или један његов део је преузет са сајта svetosavlje.org. Дозвола се може видети овде.