Pravila Trećeg vaseljenskog sabora

PRAVILA TREĆEG VASELjENSKOG SABORA

1. pravilo: Pošto je potrebno da i oni koji nisu prisustvovali svetom saboru, bilo zbog nekog crkvenog ili telesnog razloga, znaju šta je odlučeno (na Saboru), to saopštavamo vašoj svetinji i ljubavi: ako neki eparhijski mitropolit, odstupivši od svetog i vaseljenskog Sabora, pređe k odstupnicima (od vere), ili je primio ili primi učenje Celestija, takav ni na koji način ne sme preuzimati nešto protiv episkopa u svojoj eparhiji jer je on već od sada saborom isključen iz svakog crkvekog zajedništva i lišen je svake vlasti. Eparhijski episkopi, zajedno sa okolnim mitropolitima (koji su pravoslavni), treba da takvog mitropolita liše episkopskog čina.

2. pravilo: Ako neki eparhijski episkopi nisu prisustvovali na svetom Saboru, nego su prešli ka odstupnicima, ili su nameravali da pređu; ili, koji su bili potpisali Nestorijevo svrgnuće a onda ipak prešli ka odmetnicima, takvi neka budu, po odluci Sabora, lišeni sveštenstva i svrgnuti sa svoga stepena.

3. pravilo: Ako su neki klirici u određenom gradu ili selu bili lišeni sveštenstva od strane Nestorija ili njegovih sledbenika (zbog toga što su pravo učili), nalazimo da ti isti moraju ponovo zauzeti svoja mesta. Naređujemo da ni jedan klirik koji jednako misli kao i pravoslavni i vaseljenski Sabor, ne sme ni pod koji način biti potčinjen episkopu koji se odmetnuo.

4. pravilo: Ako se neki klirici odmetnu, ili se usude da lično ili javno misle kao i Nestorije ili Celestije, to i po pitanju ovih sveti Sabor s pravom odlučuje da moraju biti svrgnuti.

5. pravilo: Koji su zbog svojih nepriličnih postupaka osuđeni od svetog Sabora ili od svojih episkopa, a Nestorije i njegovi istomišljenici, suprotno pravilima i po svojoj samovolji, učine te ih prime u zajednicu i vrate ih na pređašnji čin, našli smo kao pravilno, da oni od toga nemaju nikakve koristi, te da i pored svega toga i dalje ostaju svrgnuti.

6. pravilo: Isto tako, koji zamisle da na bilo koji način ruše ono što je u pogledu svakoga od njih određeno na saboru u Efesu, sveti Sabor naređuje da, ako su episkopi ili klirici, budu svrgnuti sa svog stepena; a ukoliko su laici, da ostanu odlučeni.

7. pravilo: Kada je ovo objavljeno, sveti Sabor je ustanovio da niko ne sme iznositi, ili pisati, ili sastavljati drugu veru osim one koju su ustanovili sveti Oci sabrani Duhom Svetim u gradu Nikeja. Oni koji se usude da sastavljaju drugu veru, i da je javno šire, da je podmeću onima koji žele da se obrate k poznanju istine, bilo iz jelinstva, bilo iz judejstva ili ma koje druge jeresi, takvi, ukoliko su episkopi, imaju biti lišeni čina, a ukoliko su neki drugi klirici, lišavaju se pripadanja kliru. Ukoliko su laici, treba da budu anatemisani. Prema tome, ako se otkrije da neki među njima: episkop, ili klirik, ili laik, misli ili uči o ovaploćenju jedinorodnog Sina Božijeg onako kako je to izložio sveštenik Harisije, ili da sledi za poganim i razvratnim učenjem Nestorija (koje je ovde izloženo), takvi neka podlegnu odluci ovog svetog Sabora, tj. ako su episkopi - neka budu lišeni episkopstva i svrgnuti; ukoliko su klirici - neka budu isključeni iz klira; a ukoliko su laici, neka budu predati anatemi, kao što je već rečeno.

8. pravilo: Najbogoljubazniji saepiskop Rigin i najbogoljubazniji episkopi kiparske episkopije, Zinon i Evagrije, kao i oni sa njima, kazuju o novotariji koja se uvodi protivno crkvenim ustanovama i protivno pravilima svetih Apostola, te time povređuje opštu slobodu. S obzirom na to, a takođe znajući da takvo zlo zahteva jak lek da se bolest dalje ne bi širila, a naročito kada nije bilo ni drevnog običaja da episkop Antiohije rukopolaže na Kipru, kao što nam to i pismeno i usmeno dokazaše najpobožniji ljudi koji dođoše na sveti Sabor, to neka predstojnici svetih crkvi na Kipru imaju potpunu i neosporavanu vlast, shodno pravilima svetih Otaca i drevnom običaju, sami sebi da postavljaju najpobožnije episkope. Ovo isto neka važi i za druge oblasti, i za sve episkopije, da niko od najbogoljubaznijih episkopa ne zauzima drugu eparhiju, koja nije od davnina i od samog početka pod njegovim rukovođenjem ili njegovih prethodnika. Ukoliko je neko zauzeo drugu eparhiju i nasilno je prisvojio za sebe, neka je vrati da se ne bi povredila pravila Otaca, i da se pod izgovorom sveštene službe ne potkrade gordost svetovne vlasti, te da nerazumno izgubimo onu slobodu koju nam je Svojom krvlju podario Gospod naš - Isus Hristos. Prema tome, ovaj sveti Sabor ustanovio je da u svakoj pojedinoj eparhiji budu očuvana čistim i nepovređenim ona prava koja su od samog početka i koja od davnina postoje, shodno običaju koji je utvrđen pre mnogo godina. Svaki mitropolit, radi svojih potreba, može da uzme prepis ovoga što je odlučeno. Ukoliko neko predloži nešto što ustaje na ovo što je određeno, sav sveti i vaseljenski Sabor naređuje da takva odluka bude bez bilo kakve važnosti.

POSLANICA TREĆEG VASELjENSKOG SABORA SVETOM SABORU U PAMFILIJI O MITROPOLITU EVSTADIJU

Bogonadahnuto Pismo nas uči da sve što radimo, radimo promišljeno, tako i oni koji su postavljeni na sveštenu službu treba da paze i da veoma marljivo razmisle o svemu šta treba da čine. Jer, oni koji svoj život usmere na takav način, njihova je nada u svemu napredna i u pravcu njihovih želja ide sve, kao brod nošen vetrom. I ove reči su potpuno istinite. Ali, ponekad biva da nekakva nesnosna tuga optereti ljudski um, te ga silno uznemiri, odvlačeći ga od obaveza i dovodeći ga do toga da počne smatrati za korisno ono što je zapravo loše. Nešto slično dogodilo se i sa najpobožnijim i najblagočestivijim episkopom Evstatijem. Kao što je poznato, on je postavljen po pravilima, ali kasnije, kako on kaže, bio je smućen od nekih i doveden u neočekivane situacije. Tako je on, veoma neraspoložen prema sebi i prema svome radu, umoren brigama koje mu je nalagala služba i nemajući sile da sam stane na put prekorima svojih protivnika, na nama neshvatljiv način, on je podneo pismenu ostavku na svoj položaj u eparhiji. On je svakako morao, pošto je jednom na sebe prihvatio svešteničku službu (staranje), do kraja ga izneti u duhovnoj krepkosti, i izdržati sve bez obzira na trud. Takođe je u dobroj volji morao podnositi znoj koji bi mu doneo nagradu. Kada je očevidno pokazao svoj nemar, koji je u ostalom više poticao zbog straha pred obavezama nego zbog lenjosti i nehata, vaše je blagočestije, po neophodnosti, postavilo najpobožnijeg i najblagočestivijeg brata našeg i saepiskopa Teodora, da upravlja crkvom jer nije u redu da ona ostane udova i da bude bez pastira stado Hristovo. Ali, pošto se on (Evstadije) sada obratio u suzama, ne zbog toga što želi grad ili crkvu pomenutog episkopa Teodora, već samo sa željom za imenom i čašću episkopa, svi, sažaljevajući starca i njegove suze, postarali smo se da saznamo o tome da li je on zakonski svrgnut ili je optužen za neke prestupe, upravo zbog toga da glas o njemu ne bi bio okaljan. Saznali smo da on ništa takvo nije učinio, nego je sav njegov prestup u pomenutoj ostavci. Zbog toga mi ne osuđujemo vaše blagočešće što ste postavili (jer tako je i trebalo) na njegovo mesto episkopa Teodora, ali, smatrajući da nije najuputnije prevelikom strogošću poricati nerad Evstadija, nego da treba imati milosti prema starcu koji je već duže vreme udaljen od grada u kome se rodio i od kuće svojih predaka, ustanovljujemo i naređujemo da on uživa ime episkopa, i čast, i zajednicu. To znači da on neće rukopolagati niti samostalno voditi crkvu osim, ako ga po dobroj volji i po ljubavi u Hristu, pozove k sebi i to mu dopusti njegov brat i saepiskop (Teodor). Ukoliko vi ustanovite povodom ovog starca nešto još snishodljivije, to će svetom Saboru biti veoma ugodno.

Izvori

• Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve; Šibenik, 2003.
• Ovaj članak ili jedan njegov deo je preuzet sa sajta svetosavlje.org. Dozvola se može videti ovde.