Правила Седмог васељенског сабора


ПРАВИЛА СЕДМОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА, НИКЕЈСКОГ


1. правило: Онима који су примили свештеничко достојанство. ради сведочанства и руководства служе издата правила, које и ми у радости примамо, и заједно са богоречитим Давидом хвалимо Господа, говорећи: „На путу сведочанстава Твојих уживах, као у сваком богатству“ (Пс. 118, 14), и: „Заповедио си правду сведочанства Твоја и истину (Твоју) веома“ (Пс. 118,138), и: „Уразуми ме, и живећу“ (Пс. 118,144). Зато, ако нам глас пророка заповеда да кроз све векове чувамо откривења Божија, и да по њима живимо, јасно је да она морају чврсто и неразрушиво стајати. Јер, и боговидац Мојсије овако говори: „Нити што додајите к томе, нити одузмите од тога“ (5. Мојс. 12, 32). А божанствени апостол Петар, хвалећи се њима, казује: „У њих желе и анђели завирити“ (1. Петр. 1, 12). Такође и (апостол) Павле говори: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље другачије него што вам проповедасмо, анатема да буде!“ (Гал. 1, 8). А пошто је то верно (истинито), и тако нам је завештано (посведочено), радујући се тиме као када неко пронађе нешто од велике користи, радосно примамо и у целости и непроменљиво потврђујемо оно шта је садржано у божанственим правилима која су издата од свехвалних Апостола, светих гласника Духа; затим, од шест светих Сабора, васељенских; затим, и од оних који су се помесно сабирали ради издавања (доношења) правила, и најпосле, од светих Отаца наших. Јер су сви они, просвећени једним и истим Духом (Светим), установили оно што је од користи. Због тога, те које су они предали анатеми, анатемишемо и ми; те које су они свргнули, свргавамо и ми; те које су они одлучили, одлучујемо и ми; те које су они подвргли епитимији, епитимији подвргавамо и ми. Јер, онај који је узнет до трећег неба и који је слушао неисказане речи, божанствени апостол Павле, јасно нам казује: „Не будите среброљубиви, будите задовољни оним што имате“ (Јевр. 13, 5).


2. правило: Псалмопевајући Богу, обећавамо: „Тада се нећу постидети, када пазим на све заповести Твоје“ (Пс. 118, 6); тада је за све хришћане спасоносно да чувају (заповести), а нарочито за оне који су у свештеничком достојанству. Због тога, наређујемо: да свако ко треба да буде узведен на епископски степен (чин), свакако мора знати (познавати) Псалтир, да би на тај начин и читав свој клир могао упућивати да се из њега (Псалтира) поучава. Према томе, сваки онај ко треба да буде посвећен за епископа, мора од стране митрополита да буде марљиво испитан о томе да ли је спреман и способан да пажљиво, а не површно, чита света правила, свето Јеванђеље, књигу божанственог Апостола, и читаво божанствено (Свето) Писмо; такође, да ли ће поступати по заповестима Божјим и да ли ће учити народ који му је поверен. Суштину наше јерархије састављају (сачињавају) богопредате речи, тј. истинито познавање (знање) Божанственог Писма, како је рекао велики Дионисије. Ако се примети да се приликом испитивања дотични колеба, и да нема сигурност у ономе шта ће учити и како ће поступати, такав нека се не поставља (рукополаже). Јер кроз пророка Бог рече: „Кад си ти одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити да ми не вршиш службе свештеничке“ (Осија 4,6).


3. правило: Сваки избор епископа, свештеника или ђакона, које бива преко световних власти, нема никакву ваљаност, сходно правилу које каже да ако неки епископ, уз помоћ световне власти добије цркву, такав се мора свргнути и одлучити, као и они који су били у том неделу. Онај који треба да буде удостојен епископства, тај мора бити изабран од епископа, као што је заповеђено од стране Отаца сабраних у Никеји, и одређено правилом које каже да епископи морају бити постављени од стране свих епископа који су у епископији; а ако је то немогуће, због неке хитне потребе или удаљености, нека се саберу барем три епископа на једно место, а они који су одсутни, нека свој глас дају кроз грамате, и тек тада нека се обави постављење. Утврђење свега реченог у свакој области припада митрополиту.


4. правило: Проповедник истине, божанствени апостол Павле, попут неког правила, налаже свештеницима у Ефесу, а боље је рећи, целокупном свештенству, следеће: „Сребра, или злата, или руха, ни од кога не зажељех. Сами знате да потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје. Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се речи Господа Исуса коју он рече: Блаженије је давати него примати“ (Дела ап. 20, 33-35). Због тога и ми, који смо научени од њега, наређујемо: да епископ ни на који начин не смишља из огавне похлепе, начин да дође до добитка, и изговарајући се привидним разлогом некаквих грехова, тражити злато, или сребро, или било шта друго од епископа који су му потчињени, или клирика, или монаха. Јер, апостол каже: „Неправедници неће наследити Царства Божијега“ (1. Кор. 6, 9), и: „Деца нису дужна стицати имања родитељима, него родитељи деци“ (2. Кор. 12,14). А који се затекне да жели да стекне злато или нешто слично, или због неке своје страсти забрањује црквену службу и одлучује неког од својих клирика, или затвара свети храм тако да у њему не бива богослужења, и тиме показује своје безумље и склоност ка стварима безумља (а и сам је такав), биће подвргнут ономе чему је желео подвргнути друге, „и на теме његово пашће неправда његова" (Пс. 7,17), као на преступника заповести Божије и апостолских установа. Јер, и (апостол) Петар заповеда: „Чувајте стадо Божије, које вам је поверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца. Нити као да господарите наследством Божијим; него будите углед стаду. И кад се јави Архипастир, примићете венац славе који не вене“ (1. Петр. 5, 2-4).


5. правило: Смртни је грех када неко греши а неће да се поправи. Од овога је још горе када неки, дрским поступцима, устају на побожност и истину, поштујући више мамона него послушност Богу, те занемарују Божија правила и установе. У таквима није Господ Бог док се год не покоре и не освесте се од свога зла. Ради тога они морају на нарочит начин приступати к Богу, и скрушеним срцем тражити да им греси буду опроштени, а не да се узносе својим безаконитим поступцима. Јер: „Близу је Господ скрушених срцем“ (Пс. 33., 18). Према томе, они које се хвале да су кроз злато постављени у службу (црквени чин), и полажу наду у тај рђави обичај, који отуђује и од Бога и од свештенства, те бесрамним начином и на сав глас, срамотним речима бешчасте оне који су, Духом Светим, због врлинског живота изабрани и без давања злата постављени на службу у Цркви, такве, који то чине, најпре треба низвести на последњи степен њиховог чина, а ако остану упорни, потребно их је исправљати епитимијама. Затекне ли се неки да је то учинио при самом рукоположењу, нека се са њим поступи по апостолском правилу које каже да ако неки епископ, или свештеник, или ђакон новцем задобије поменута достојантва, нека буде свргнут и он, и онај који га је поставио, и нека се у потпуности одлучи од заједнице, као што је Петар учинио са Симоном Врачарем. Исто се казује и у другом правилу светих Отаца наших који се сабраше у Халкидону: ако неки епископ за новац обави рукоположење, и благодат која се не може продавати, претвори у премет продаје, те за новац постави епископа, или хорепископа, или свештеника, или ђакона, или било кога другог ко припада клиру, или из гадне похлепе за добитком, за новац произведе економа, или екдика, или парамонара, или ма кога другог који је убројан у црквене дужности, па се докаже да је то заиста учинио, нека се свргне са свога степена; а онај који је постављен на такав начин, нека нема никакве користи од купљеног рукоположења или постављења, него нека се сматра као и да нема достојанства или службе коју је купио новцем. Који је био посредник у тој гнусној и безаконитој трговини, такав ако је клирик, нека се свргне са свога степена, а ако је лаик или монах, нека буде одлучен од црквене заједнице.


6. правило: Пошто постоји правило које каже да сваке године по два пута треба да буду у свакој епархији канонска истраживања посредством сабрања епископа, а ради потешкоћа, и што нису свагда имали оно што им је потребно за пут, свети Оци шестог Сабора су наредили да свакако и без било каквог изговора, мора једном у години бити сабор да би се довело у ред оно што је поремећено (нарушено). Исто ово правило понављамо и ми. А ако се нађе неки чиновник из световне власти који ово забрањује, нека буде одлучен. Митрополит, који занемари ово, а није спречен никаквом силом или неопходношћу (послова), или неким другим оправданим разлогом, нека буде подвргнут епитимији по правилима. И када се сабор сакупи ради канонских и јеванђеоских предмета, сабрани епископи требају да нарочитим старањем н марљивошћу настоје да буду сачуване божанствене и животворне заповести Божије. Јер, ко их чува има велику награду (погл. Пс. 18,12), и: „заповед је светиљка, закон светлости, а прекор и карање, пут животни“ (Прич. 6, 23), и: „Заповест Господња је светла, просветљује очи“ (Пс. 18,9). Митрополит нема право да тражи ништа од онога што епископ понесе са собом, ни животиње, ни било шта друго, јер ако се докаже да је то учинио, мораће да врати четвороструко.


7. правило: Божанствени апостол Павле је рекао: „Греси неких људи су јавни и претходе суду, а код неких се обелодањују касније“ (1. Тим. 5, 24). Јер, за гресима који су раније почињени, следе други греси; исто и нечастивој јереси клеветника на хришћанство, следе и друга нечашћа. Па као што су изображења часних икона склонили из цркве, тако су запустили и неке друге обичаје, које је потребно васпоставити, те их изнова, по писаном и неписаном закону, опуноважити. Због тога, ако су неки свети храмови посвећени без моштију мученика, наређујемо: да се мошти поставе у храмове уз обичну молитву. Ако неки од епископа у будуће посвети храм без светих моштију, нека буде низвргнут, као онај који је поступио супротно црквеном предању.


8. правило: Пошто неки из јудејства, блудећи смислише да се ругају Христу Богу нашем, те себе представљају као хришћане, а заправо се потајно одричу Христа и кришом празнују суботу и остале јеврејске обичаје, наређујемо: такви нека се не примају ни у заједницу, ни на молитву, ни у цркву, него нека јавно, по њиховом исповедању вере, буду Јевреји. Такође, не треба им децу крштавати, нити им признавати право да могу куповати робове или нешто поседовати. А ако се неки од њих са искреном вером обрати и исповеда (праву) веру од свег срца, пошто јавно одбаци своје јеврејске обичаје и дела, како би тиме и друге изобличио и извео на прави пут, таквога треба примати, па крстити и њега и децу његову и утврдити их у томе да су далеко од јеврејских обичаја. Ако тако не поступи, не треба га примати.


9. правило: Све дечије басне, и безумне глуме (игре), и лажни списи који су издати против часних икона, морају се предати у константинопољску епископију, да тамо буду стављени са осталим јеретичким списима. Ако се пронађе неко ко крије такве списе, ако је епископ, свештеник или ђакон, нека буде свргнут; ако је лаик или монах, нека буде одлучен од црквене заједнице.


10. правило: Пошто неки клирици, уклањајући се од правила која су на снази, напуштају своје парохије и одлазе у друге, а то се највише догађа у овом, Богом чуваном и царском граду, те се удодворавају световним властима и врше богослужења у њиховим молитвеним домовима, такве клирике, без допуштења њиховог и константинопољског епископа, не треба примати ни у дом ни у цркву. Ако то неко учини, и остане упоран у томе, нека буде свргнут. А они, који су уз допуштење вишепоменутих свештеноначалника учинили то, у том случају клирици не смеју преузимати световне и грађанске послове, пошто им је божанственим правилом то забрањено чинити. Који се затекне да предузима такве послове код noменутих велможа, или нека престане са тим, или нека се низвргне. Боље му је да иде и учи децу и (своје) домаће, читајући им Божанствено Писмо, јер ради тога је и добио свештенство.


11. правило: Будући да смо дужни чувати сва Божанствена правила, свакако морамо неповређеним чувати и оно које наређује да у свакој цркви постоје економи. Добро је ако сваки митрополит постави економа у својој цркви. Уколико га не постави, епископ Константинопоља, по својој власти, има право да постави економа у поменутој цркви. То исто могу да учине и митрополити, уколико епископи који су њима подвласни, не буду хтели да поставе економе у својим црквама. Исто ово потребно је применити и у погледу манастира.


12. правило: Ако се неки епископ или игуман затекне у томе да добра која припадају епископији или манастиру предаје у управу световној власти или некој другој особи, такав поступак нема ваљаност, сходно правилу светих апостола које нам казује да епископ мора водити бригу о свим црквеним стварима и он нека управља њима, сећајући се да га надзире Бог. Он себи од тих ствари ништа не сме присвајати или их поклањати својој родбини јер је то Божије. Уколико му је родбина сиромашна, нека им помаже као сиротињи, али под тим изговором нека не пропада оно што је црквено. Ако се позивају на то да та добра (имовина) проузрокује губитке и да нема никакве користи од ње, ни у ком случају тај иметак не треба продавати световним властима, него клирицима или земљоделцима. А ако се у томе послуже неким лукавством, те властелин купи земљу од клирика или земљоделаца, нека у том случају продаја нема важност и нека све буде враћено епископији или манастиру. Епископ или игуман који то учини нека буде свргнут: епископ са епископије, а игуман из манастира, као они који расипају оно шта нису сабрали.


13. правило: Због грехова наших догоди се много несреће у Цркви, тако да су многи храмови, епископије и манастири опљачкани и од стране неких људи претворени у обичне домове. С обзиром на то, ако дотични у чијем се поседу то налази, изјаве да ће то вратити да би се васпоставило пређашње стање, то је добро и вредно је похвале; а ако неће, заповедамо да се такви свргну, уколико су у свештеном чину, а ако су монаси или лаици, нека буду одлучени, јер сви који тако раде већ су осуђени Оцем и Сином и Духом Светим, и одређени су за место „где црв њихов не умире, и огањ се не гаси“ (Мк. 9, 44), јер се успротивише гласу Господњем који каже: „Не правите од дома Оца мога, дом трговине!“ (Јн. 2,16).


14. правило: Свакоме је познато да мора владати поредак у свештенству, и да свако тачно пази на свештеничке обавезе јер је то дело Богу угодно. Али, пошто видимо да су неки још у дечијем узрасту добили место у клиру, а епископ није положио руке на њих, те да такви на црквеном сабрању читају са амвона и тиме поступају против правила, ми заповедамо да се такво шта више не чини. Ово нека важи и за монахе. Рукоположење за чтеца допуштено је да чини сваки игуман али само за свој манастир, ако је сам игуман био рукоположен од епископа у началство игуманства и наравно, ако је у свештеничком чину. По древном обичају и хорепископи, са дозволом епископа, могу производити у чин чтеца.


15. правило: Клирик нека се не назначује за две цркве јер то је својствено за трговину и гадну похлепу за новцем и страно је црквеном обичају. Чули смо од гласа Господњег да „нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће једнога држати, а другога презирати“ (Мт. 6, 24). Ради тога, по речи апостолској, „сваки нека остане у ономе звању у коме је призван“ (1. Кор. 7, 20), и нека једну цркву пази. Јер, све што бива у црквеним делима из гадне похлепе за добитком, то је противно Богу. А да се задовољи потребама овога живота, постоје различити послови, па чињењем тих послова, онај који жели, нека заради оно шта му је потребно за тело, јер и апостол каже: „Сами знате да потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје“ (Дела ап. 20, 34). И ово нека буде тако у овом, Богом чуваном граду, а у осталим местима, због недостатка људи, допуштају се изузетци.


16. правило: Било каква раскош и украшавање тела страно је свештеничком чину. Због тога, епископи или клирици који се украшавају сјајним и раскошним одеждама, морају се исправити. У колико остану упорни (у тој навици), нека буду подвргнути епитимији. Исто треба чинити и са онима који употребљавају миришљаве масти (креме). А како је „корен горчине узрастао и направио немир“ (Јевр. 12, 15), тј. јерес хришћанохулитеља учинила нечистом многе у Цркви, тако да они, који се приклоне к тој јереси не само што се гнушају икона, него и одбацују сваку побожност, мрзећи на оне који свето и благочестиво живе, те се на таквима и испуни оно што је написано: „Богопоштовање је мрско за грешнике“ (Сирах 1, 25); зато, они који се затекну да исмевају оне који носе обично (једноставно) и скромно одело, нека се исправе кроз епитимије. Па и од најдревнијих времена, сваки је свештени муж (човек) био задовољан обичном и једноставном одећом, јер, како каже Василије Велики: „Све што се користи не ради потребе, него ради накита, потпада приговору сујетности“ и: „Нити су носили разнобојну (шарену) одећу од свиле, нити су одећу украшавали јер су чули глас Божји да који носе меке хаљине по царским су дворовима (погл. Мт. 11,8)“.


17. правило: Неки од монаха, желећи да началствују и одбацујући послушност, остављају своје манастире и настоје да устроје неке своје молитвене домове, немајући потребно за њихов завршетак. Ако се меко одлучи на такво шта, нека му то забрани помесни епископ. Уколико тај монах има све што је потребно да оконча градњу, у том случају је дужан да своју намеру доведе до краја. Ово нека подједнако важи и за лаике и за клирике.


18. правило: „Не будите на спотицање ни Јудејцима, ни Јелинима“ (1. Кор. 10, 32), каже свети апостол; а живот жена по епископијама или по манастирима јесте повод многим саблазнима. Због тога, који се затекне да држи робињу или слободну (жену) у епископији или у манастиру, ради обављања неке службе, такав подлеже епитимији. Уколико је упоран у томе, нека се свргне. Ако буде да и у домовима изван града бораве жене, а епископ или игуман мора тамо отићи, тамо никакву службу жена нека не обавља, него нека се уклони на друго место док епископ не пође натраг, да не би било некаквих приговора.


19. правило: Порок среброљубља је силно завладао код управитеља Цркве да неки међу њима, који себе називају побожним људима и женама, заборавивши на заповест Господњу, силно заблудише и за новац примају у свештенство и монаштво оне који ту не припадају. Дешава се оно о чему је казивао Василије Велики, тј. да чега је почетак нечист, да је то непотребно јер се Богу и мамону не може служити (погл. Мт. 6, 24). Који се, дакле, затекне да то чини, ако је епископ, игуман или неко други из свештеног чина, нека престане са тим или нека се свргне (по 2. npaвилу светог Сабора у Халкидону). Ако је реч о игуманији, нека се прогна из манастира и нека оде у други манастир на послушање. Исто нека се учини и са игуманом који нијег у свештеном чину. Што се тиче онога што родитељи дају деци у име мираза или у погледу сопствених ствари (које дотични приносе) ради посвећења Богу, наређујемо да то мора остати у манастиру било да ти људи остају у њему или изађу из манастира, ако не буде у томе какве кривице од стране настојатеља.


20. правило: Наређујемо да у будуће не бива двојних манастира јер то бива за многе предмет саблазни и спотицања. Ако неко жели да се заједно са родитељима (сродницима) одрекне света и крене у монашки живот, тада мушкарци нека иду у мушки, а жене у женски манастир, јер то је богоугодно. Што се тиче двојних манастира који су до сада постојали, нека важи Василијево правило, и по њему нека се поступа, тј да у једном манастиру не смеју живети монаси и монахиње јер заједничко живљење даје повода прељубочињењу. Монаху нека је забрањено да са монахињом говори насамо а исто тако и монахињи са монахом. Монах нека не спава у женском манастиру, нити да монахиња насамо једе са монахом. И када се од стране мушкараца монахињама доносе ствари потребне за живот, те ствари нека испред врата манастира прима игуманија заједно са неком од старијих монахиња. Ако се догоди да неко од монаха пожели да види неку своју рођаку, нека са њом разговара у присуству игуманије, са што мање речи и кратко, те нека брзо од ње оде.


21. правило: Монах или монахиња не треба да оставља свој манастир и да одлази у други. Ако се то догоди, треба му указати потребно гостољубље, али их не треба примати без допуштења њиховог игумана.


22. правило: Све Богу приносити, и не робовати својим жељама велико је дело. Божанствени апостол каже: „Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините“ (1. Кор. 10, 31). И Христос нам је кроз јеванђеље заповедио да је потребно уништавати и најмањи почетак греха. Јер, не само да се кажњава прељуба, него и сама помисао на прељубочињење, по речи Његовој: „А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме“ (Мт. 5, 28). Из овога се морамо учити и очистити наше помисли јер „све ми је слободно, али све не користи" (1. Кор. 10, 23), као што нас учи реч апостолска. Сваком човеку је неопходно да једе, да би живео; и који живе у браку и са децом, и који су у световном стању, није им ништа прекорно ако заједно једу жене и мушкарци, али да приносе благодарење Ономе који даје храну. Али не треба јести на неким позоришним обичајима (играма) или сатанским певањима, и на певањима са блудничким игранкама на која пада укор пророштва, који овако казује: „Тешко онима који уз гусле и свирале пију вино, а не гледају на дела Господња и не помишљају на рад руку Његових“ (Ис. 5, 12). Ако међу хришћанима има таквих, нека се исправе. Ако то не желе, нека се са њима поступи онако како су одредила канонска правила пре нас. А чији је живот тих и једнообразан, нека као такви који су дали завет Богу да ће на себе ставити терет монаштва, седе и молчују (посл. Плач Јер. 3,28). За оне који су изабрали свештенички живот није сасвим упутно да насамо једу са женама, осим са побожним и богобојажљивим мушкарцима и женама, како би и та заједничка трпеза била на духовну корист. Ово је потребно чинити и са сродницима. Ако се догоди да монах или свештеник на пут није понео оно шта му је потребно, те због тога сврати у гостионицу или нечији дом, у том случају ово је допуштено јер је на то принуђен потребом.

Извори уреди

  • Књига правила, Зборник канона Православне цркве; Шибеник, 2003.
  • Овај чланак или један његов део је преузет са сајта svetosavlje.org. Дозвола се може видети овде.