Pravila Sedmog vaseljenskog sabora


PRAVILA SEDMOG VASELjENSKOG SABORA, NIKEJSKOG


1. pravilo: Onima koji su primili svešteničko dostojanstvo. radi svedočanstva i rukovodstva služe izdata pravila, koje i mi u radosti primamo, i zajedno sa bogorečitim Davidom hvalimo Gospoda, govoreći: „Na putu svedočanstava Tvojih uživah, kao u svakom bogatstvu“ (Ps. 118, 14), i: „Zapovedio si pravdu svedočanstva Tvoja i istinu (Tvoju) veoma“ (Ps. 118,138), i: „Urazumi me, i živeću“ (Ps. 118,144). Zato, ako nam glas proroka zapoveda da kroz sve vekove čuvamo otkrivenja Božija, i da po njima živimo, jasno je da ona moraju čvrsto i nerazrušivo stajati. Jer, i bogovidac Mojsije ovako govori: „Niti što dodajite k tome, niti oduzmite od toga“ (5. Mojs. 12, 32). A božanstveni apostol Petar, hvaleći se njima, kazuje: „U njih žele i anđeli zaviriti“ (1. Petr. 1, 12). Takođe i (apostol) Pavle govori: „Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propoveda jevanđelje drugačije nego što vam propovedasmo, anatema da bude!“ (Gal. 1, 8). A pošto je to verno (istinito), i tako nam je zaveštano (posvedočeno), radujući se time kao kada neko pronađe nešto od velike koristi, radosno primamo i u celosti i nepromenljivo potvrđujemo ono šta je sadržano u božanstvenim pravilima koja su izdata od svehvalnih Apostola, svetih glasnika Duha; zatim, od šest svetih Sabora, vaseljenskih; zatim, i od onih koji su se pomesno sabirali radi izdavanja (donošenja) pravila, i najposle, od svetih Otaca naših. Jer su svi oni, prosvećeni jednim i istim Duhom (Svetim), ustanovili ono što je od koristi. Zbog toga, te koje su oni predali anatemi, anatemišemo i mi; te koje su oni svrgnuli, svrgavamo i mi; te koje su oni odlučili, odlučujemo i mi; te koje su oni podvrgli epitimiji, epitimiji podvrgavamo i mi. Jer, onaj koji je uznet do trećeg neba i koji je slušao neiskazane reči, božanstveni apostol Pavle, jasno nam kazuje: „Ne budite srebroljubivi, budite zadovoljni onim što imate“ (Jevr. 13, 5).


2. pravilo: Psalmopevajući Bogu, obećavamo: „Tada se neću postideti, kada pazim na sve zapovesti Tvoje“ (Ps. 118, 6); tada je za sve hrišćane spasonosno da čuvaju (zapovesti), a naročito za one koji su u svešteničkom dostojanstvu. Zbog toga, naređujemo: da svako ko treba da bude uzveden na episkopski stepen (čin), svakako mora znati (poznavati) Psaltir, da bi na taj način i čitav svoj klir mogao upućivati da se iz njega (Psaltira) poučava. Prema tome, svaki onaj ko treba da bude posvećen za episkopa, mora od strane mitropolita da bude marljivo ispitan o tome da li je spreman i sposoban da pažljivo, a ne površno, čita sveta pravila, sveto Jevanđelje, knjigu božanstvenog Apostola, i čitavo božanstveno (Sveto) Pismo; takođe, da li će postupati po zapovestima Božjim i da li će učiti narod koji mu je poveren. Suštinu naše jerarhije sastavljaju (sačinjavaju) bogopredate reči, tj. istinito poznavanje (znanje) Božanstvenog Pisma, kako je rekao veliki Dionisije. Ako se primeti da se prilikom ispitivanja dotični koleba, i da nema sigurnost u onome šta će učiti i kako će postupati, takav neka se ne postavlja (rukopolaže). Jer kroz proroka Bog reče: „Kad si ti odbacio znanje, i ja ću tebe odbaciti da mi ne vršiš službe svešteničke“ (Osija 4,6).


3. pravilo: Svaki izbor episkopa, sveštenika ili đakona, koje biva preko svetovnih vlasti, nema nikakvu valjanost, shodno pravilu koje kaže da ako neki episkop, uz pomoć svetovne vlasti dobije crkvu, takav se mora svrgnuti i odlučiti, kao i oni koji su bili u tom nedelu. Onaj koji treba da bude udostojen episkopstva, taj mora biti izabran od episkopa, kao što je zapoveđeno od strane Otaca sabranih u Nikeji, i određeno pravilom koje kaže da episkopi moraju biti postavljeni od strane svih episkopa koji su u episkopiji; a ako je to nemoguće, zbog neke hitne potrebe ili udaljenosti, neka se saberu barem tri episkopa na jedno mesto, a oni koji su odsutni, neka svoj glas daju kroz gramate, i tek tada neka se obavi postavljenje. Utvrđenje svega rečenog u svakoj oblasti pripada mitropolitu.


4. pravilo: Propovednik istine, božanstveni apostol Pavle, poput nekog pravila, nalaže sveštenicima u Efesu, a bolje je reći, celokupnom sveštenstvu, sledeće: „Srebra, ili zlata, ili ruha, ni od koga ne zaželjeh. Sami znate da potrebama mojim i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke moje. Sve vam pokazah da se tako valja truditi i pomagati nemoćnima, i opominjati se reči Gospoda Isusa koju on reče: Blaženije je davati nego primati“ (Dela ap. 20, 33-35). Zbog toga i mi, koji smo naučeni od njega, naređujemo: da episkop ni na koji način ne smišlja iz ogavne pohlepe, način da dođe do dobitka, i izgovarajući se prividnim razlogom nekakvih grehova, tražiti zlato, ili srebro, ili bilo šta drugo od episkopa koji su mu potčinjeni, ili klirika, ili monaha. Jer, apostol kaže: „Nepravednici neće naslediti Carstva Božijega“ (1. Kor. 6, 9), i: „Deca nisu dužna sticati imanja roditeljima, nego roditelji deci“ (2. Kor. 12,14). A koji se zatekne da želi da stekne zlato ili nešto slično, ili zbog neke svoje strasti zabranjuje crkvenu službu i odlučuje nekog od svojih klirika, ili zatvara sveti hram tako da u njemu ne biva bogosluženja, i time pokazuje svoje bezumlje i sklonost ka stvarima bezumlja (a i sam je takav), biće podvrgnut onome čemu je želeo podvrgnuti druge, „i na teme njegovo pašće nepravda njegova" (Ps. 7,17), kao na prestupnika zapovesti Božije i apostolskih ustanova. Jer, i (apostol) Petar zapoveda: „Čuvajte stado Božije, koje vam je povereno, i nadgledajte ga, ne prinudno, nego dobrovoljno, i po Bogu, ne zbog nečasnog dobitka, nego od srca. Niti kao da gospodarite nasledstvom Božijim; nego budite ugled stadu. I kad se javi Arhipastir, primićete venac slave koji ne vene“ (1. Petr. 5, 2-4).


5. pravilo: Smrtni je greh kada neko greši a neće da se popravi. Od ovoga je još gore kada neki, drskim postupcima, ustaju na pobožnost i istinu, poštujući više mamona nego poslušnost Bogu, te zanemaruju Božija pravila i ustanove. U takvima nije Gospod Bog dok se god ne pokore i ne osveste se od svoga zla. Radi toga oni moraju na naročit način pristupati k Bogu, i skrušenim srcem tražiti da im gresi budu oprošteni, a ne da se uznose svojim bezakonitim postupcima. Jer: „Blizu je Gospod skrušenih srcem“ (Ps. 33., 18). Prema tome, oni koje se hvale da su kroz zlato postavljeni u službu (crkveni čin), i polažu nadu u taj rđavi običaj, koji otuđuje i od Boga i od sveštenstva, te besramnim načinom i na sav glas, sramotnim rečima beščaste one koji su, Duhom Svetim, zbog vrlinskog života izabrani i bez davanja zlata postavljeni na službu u Crkvi, takve, koji to čine, najpre treba nizvesti na poslednji stepen njihovog čina, a ako ostanu uporni, potrebno ih je ispravljati epitimijama. Zatekne li se neki da je to učinio pri samom rukopoloženju, neka se sa njim postupi po apostolskom pravilu koje kaže da ako neki episkop, ili sveštenik, ili đakon novcem zadobije pomenuta dostojantva, neka bude svrgnut i on, i onaj koji ga je postavio, i neka se u potpunosti odluči od zajednice, kao što je Petar učinio sa Simonom Vračarem. Isto se kazuje i u drugom pravilu svetih Otaca naših koji se sabraše u Halkidonu: ako neki episkop za novac obavi rukopoloženje, i blagodat koja se ne može prodavati, pretvori u premet prodaje, te za novac postavi episkopa, ili horepiskopa, ili sveštenika, ili đakona, ili bilo koga drugog ko pripada kliru, ili iz gadne pohlepe za dobitkom, za novac proizvede ekonoma, ili ekdika, ili paramonara, ili ma koga drugog koji je ubrojan u crkvene dužnosti, pa se dokaže da je to zaista učinio, neka se svrgne sa svoga stepena; a onaj koji je postavljen na takav način, neka nema nikakve koristi od kupljenog rukopoloženja ili postavljenja, nego neka se smatra kao i da nema dostojanstva ili službe koju je kupio novcem. Koji je bio posrednik u toj gnusnoj i bezakonitoj trgovini, takav ako je klirik, neka se svrgne sa svoga stepena, a ako je laik ili monah, neka bude odlučen od crkvene zajednice.


6. pravilo: Pošto postoji pravilo koje kaže da svake godine po dva puta treba da budu u svakoj eparhiji kanonska istraživanja posredstvom sabranja episkopa, a radi poteškoća, i što nisu svagda imali ono što im je potrebno za put, sveti Oci šestog Sabora su naredili da svakako i bez bilo kakvog izgovora, mora jednom u godini biti sabor da bi se dovelo u red ono što je poremećeno (narušeno). Isto ovo pravilo ponavljamo i mi. A ako se nađe neki činovnik iz svetovne vlasti koji ovo zabranjuje, neka bude odlučen. Mitropolit, koji zanemari ovo, a nije sprečen nikakvom silom ili neophodnošću (poslova), ili nekim drugim opravdanim razlogom, neka bude podvrgnut epitimiji po pravilima. I kada se sabor sakupi radi kanonskih i jevanđeoskih predmeta, sabrani episkopi trebaju da naročitim staranjem n marljivošću nastoje da budu sačuvane božanstvene i životvorne zapovesti Božije. Jer, ko ih čuva ima veliku nagradu (pogl. Ps. 18,12), i: „zapoved je svetiljka, zakon svetlosti, a prekor i karanje, put životni“ (Prič. 6, 23), i: „Zapovest Gospodnja je svetla, prosvetljuje oči“ (Ps. 18,9). Mitropolit nema pravo da traži ništa od onoga što episkop ponese sa sobom, ni životinje, ni bilo šta drugo, jer ako se dokaže da je to učinio, moraće da vrati četvorostruko.


7. pravilo: Božanstveni apostol Pavle je rekao: „Gresi nekih ljudi su javni i prethode sudu, a kod nekih se obelodanjuju kasnije“ (1. Tim. 5, 24). Jer, za gresima koji su ranije počinjeni, slede drugi gresi; isto i nečastivoj jeresi klevetnika na hrišćanstvo, slede i druga nečašća. Pa kao što su izobraženja časnih ikona sklonili iz crkve, tako su zapustili i neke druge običaje, koje je potrebno vaspostaviti, te ih iznova, po pisanom i nepisanom zakonu, opunovažiti. Zbog toga, ako su neki sveti hramovi posvećeni bez moštiju mučenika, naređujemo: da se mošti postave u hramove uz običnu molitvu. Ako neki od episkopa u buduće posveti hram bez svetih moštiju, neka bude nizvrgnut, kao onaj koji je postupio suprotno crkvenom predanju.


8. pravilo: Pošto neki iz judejstva, bludeći smisliše da se rugaju Hristu Bogu našem, te sebe predstavljaju kao hrišćane, a zapravo se potajno odriču Hrista i krišom praznuju subotu i ostale jevrejske običaje, naređujemo: takvi neka se ne primaju ni u zajednicu, ni na molitvu, ni u crkvu, nego neka javno, po njihovom ispovedanju vere, budu Jevreji. Takođe, ne treba im decu krštavati, niti im priznavati pravo da mogu kupovati robove ili nešto posedovati. A ako se neki od njih sa iskrenom verom obrati i ispoveda (pravu) veru od sveg srca, pošto javno odbaci svoje jevrejske običaje i dela, kako bi time i druge izobličio i izveo na pravi put, takvoga treba primati, pa krstiti i njega i decu njegovu i utvrditi ih u tome da su daleko od jevrejskih običaja. Ako tako ne postupi, ne treba ga primati.


9. pravilo: Sve dečije basne, i bezumne glume (igre), i lažni spisi koji su izdati protiv časnih ikona, moraju se predati u konstantinopoljsku episkopiju, da tamo budu stavljeni sa ostalim jeretičkim spisima. Ako se pronađe neko ko krije takve spise, ako je episkop, sveštenik ili đakon, neka bude svrgnut; ako je laik ili monah, neka bude odlučen od crkvene zajednice.


10. pravilo: Pošto neki klirici, uklanjajući se od pravila koja su na snazi, napuštaju svoje parohije i odlaze u druge, a to se najviše događa u ovom, Bogom čuvanom i carskom gradu, te se udodvoravaju svetovnim vlastima i vrše bogosluženja u njihovim molitvenim domovima, takve klirike, bez dopuštenja njihovog i konstantinopoljskog episkopa, ne treba primati ni u dom ni u crkvu. Ako to neko učini, i ostane uporan u tome, neka bude svrgnut. A oni, koji su uz dopuštenje višepomenutih sveštenonačalnika učinili to, u tom slučaju klirici ne smeju preuzimati svetovne i građanske poslove, pošto im je božanstvenim pravilom to zabranjeno činiti. Koji se zatekne da preduzima takve poslove kod nomenutih velmoža, ili neka prestane sa tim, ili neka se nizvrgne. Bolje mu je da ide i uči decu i (svoje) domaće, čitajući im Božanstveno Pismo, jer radi toga je i dobio sveštenstvo.


11. pravilo: Budući da smo dužni čuvati sva Božanstvena pravila, svakako moramo nepovređenim čuvati i ono koje naređuje da u svakoj crkvi postoje ekonomi. Dobro je ako svaki mitropolit postavi ekonoma u svojoj crkvi. Ukoliko ga ne postavi, episkop Konstantinopolja, po svojoj vlasti, ima pravo da postavi ekonoma u pomenutoj crkvi. To isto mogu da učine i mitropoliti, ukoliko episkopi koji su njima podvlasni, ne budu hteli da postave ekonome u svojim crkvama. Isto ovo potrebno je primeniti i u pogledu manastira.


12. pravilo: Ako se neki episkop ili iguman zatekne u tome da dobra koja pripadaju episkopiji ili manastiru predaje u upravu svetovnoj vlasti ili nekoj drugoj osobi, takav postupak nema valjanost, shodno pravilu svetih apostola koje nam kazuje da episkop mora voditi brigu o svim crkvenim stvarima i on neka upravlja njima, sećajući se da ga nadzire Bog. On sebi od tih stvari ništa ne sme prisvajati ili ih poklanjati svojoj rodbini jer je to Božije. Ukoliko mu je rodbina siromašna, neka im pomaže kao sirotinji, ali pod tim izgovorom neka ne propada ono što je crkveno. Ako se pozivaju na to da ta dobra (imovina) prouzrokuje gubitke i da nema nikakve koristi od nje, ni u kom slučaju taj imetak ne treba prodavati svetovnim vlastima, nego kliricima ili zemljodelcima. A ako se u tome posluže nekim lukavstvom, te vlastelin kupi zemlju od klirika ili zemljodelaca, neka u tom slučaju prodaja nema važnost i neka sve bude vraćeno episkopiji ili manastiru. Episkop ili iguman koji to učini neka bude svrgnut: episkop sa episkopije, a iguman iz manastira, kao oni koji rasipaju ono šta nisu sabrali.


13. pravilo: Zbog grehova naših dogodi se mnogo nesreće u Crkvi, tako da su mnogi hramovi, episkopije i manastiri opljačkani i od strane nekih ljudi pretvoreni u obične domove. S obzirom na to, ako dotični u čijem se posedu to nalazi, izjave da će to vratiti da bi se vaspostavilo pređašnje stanje, to je dobro i vredno je pohvale; a ako neće, zapovedamo da se takvi svrgnu, ukoliko su u sveštenom činu, a ako su monasi ili laici, neka budu odlučeni, jer svi koji tako rade već su osuđeni Ocem i Sinom i Duhom Svetim, i određeni su za mesto „gde crv njihov ne umire, i oganj se ne gasi“ (Mk. 9, 44), jer se usprotiviše glasu Gospodnjem koji kaže: „Ne pravite od doma Oca moga, dom trgovine!“ (Jn. 2,16).


14. pravilo: Svakome je poznato da mora vladati poredak u sveštenstvu, i da svako tačno pazi na svešteničke obaveze jer je to delo Bogu ugodno. Ali, pošto vidimo da su neki još u dečijem uzrastu dobili mesto u kliru, a episkop nije položio ruke na njih, te da takvi na crkvenom sabranju čitaju sa amvona i time postupaju protiv pravila, mi zapovedamo da se takvo šta više ne čini. Ovo neka važi i za monahe. Rukopoloženje za čteca dopušteno je da čini svaki iguman ali samo za svoj manastir, ako je sam iguman bio rukopoložen od episkopa u načalstvo igumanstva i naravno, ako je u svešteničkom činu. Po drevnom običaju i horepiskopi, sa dozvolom episkopa, mogu proizvoditi u čin čteca.


15. pravilo: Klirik neka se ne naznačuje za dve crkve jer to je svojstveno za trgovinu i gadnu pohlepu za novcem i strano je crkvenom običaju. Čuli smo od glasa Gospodnjeg da „niko ne može dva gospodara služiti; jer ili će jednoga mrziti, a drugoga ljubiti; ili će jednoga držati, a drugoga prezirati“ (Mt. 6, 24). Radi toga, po reči apostolskoj, „svaki neka ostane u onome zvanju u kome je prizvan“ (1. Kor. 7, 20), i neka jednu crkvu pazi. Jer, sve što biva u crkvenim delima iz gadne pohlepe za dobitkom, to je protivno Bogu. A da se zadovolji potrebama ovoga života, postoje različiti poslovi, pa činjenjem tih poslova, onaj koji želi, neka zaradi ono šta mu je potrebno za telo, jer i apostol kaže: „Sami znate da potrebama mojim i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke moje“ (Dela ap. 20, 34). I ovo neka bude tako u ovom, Bogom čuvanom gradu, a u ostalim mestima, zbog nedostatka ljudi, dopuštaju se izuzetci.


16. pravilo: Bilo kakva raskoš i ukrašavanje tela strano je svešteničkom činu. Zbog toga, episkopi ili klirici koji se ukrašavaju sjajnim i raskošnim odeždama, moraju se ispraviti. U koliko ostanu uporni (u toj navici), neka budu podvrgnuti epitimiji. Isto treba činiti i sa onima koji upotrebljavaju mirišljave masti (kreme). A kako je „koren gorčine uzrastao i napravio nemir“ (Jevr. 12, 15), tj. jeres hrišćanohulitelja učinila nečistom mnoge u Crkvi, tako da oni, koji se priklone k toj jeresi ne samo što se gnušaju ikona, nego i odbacuju svaku pobožnost, mrzeći na one koji sveto i blagočestivo žive, te se na takvima i ispuni ono što je napisano: „Bogopoštovanje je mrsko za grešnike“ (Sirah 1, 25); zato, oni koji se zateknu da ismevaju one koji nose obično (jednostavno) i skromno odelo, neka se isprave kroz epitimije. Pa i od najdrevnijih vremena, svaki je svešteni muž (čovek) bio zadovoljan običnom i jednostavnom odećom, jer, kako kaže Vasilije Veliki: „Sve što se koristi ne radi potrebe, nego radi nakita, potpada prigovoru sujetnosti“ i: „Niti su nosili raznobojnu (šarenu) odeću od svile, niti su odeću ukrašavali jer su čuli glas Božji da koji nose meke haljine po carskim su dvorovima (pogl. Mt. 11,8)“.


17. pravilo: Neki od monaha, želeći da načalstvuju i odbacujući poslušnost, ostavljaju svoje manastire i nastoje da ustroje neke svoje molitvene domove, nemajući potrebno za njihov završetak. Ako se meko odluči na takvo šta, neka mu to zabrani pomesni episkop. Ukoliko taj monah ima sve što je potrebno da okonča gradnju, u tom slučaju je dužan da svoju nameru dovede do kraja. Ovo neka podjednako važi i za laike i za klirike.


18. pravilo: „Ne budite na spoticanje ni Judejcima, ni Jelinima“ (1. Kor. 10, 32), kaže sveti apostol; a život žena po episkopijama ili po manastirima jeste povod mnogim sablaznima. Zbog toga, koji se zatekne da drži robinju ili slobodnu (ženu) u episkopiji ili u manastiru, radi obavljanja neke službe, takav podleže epitimiji. Ukoliko je uporan u tome, neka se svrgne. Ako bude da i u domovima izvan grada borave žene, a episkop ili iguman mora tamo otići, tamo nikakvu službu žena neka ne obavlja, nego neka se ukloni na drugo mesto dok episkop ne pođe natrag, da ne bi bilo nekakvih prigovora.


19. pravilo: Porok srebroljublja je silno zavladao kod upravitelja Crkve da neki među njima, koji sebe nazivaju pobožnim ljudima i ženama, zaboravivši na zapovest Gospodnju, silno zabludiše i za novac primaju u sveštenstvo i monaštvo one koji tu ne pripadaju. Dešava se ono o čemu je kazivao Vasilije Veliki, tj. da čega je početak nečist, da je to nepotrebno jer se Bogu i mamonu ne može služiti (pogl. Mt. 6, 24). Koji se, dakle, zatekne da to čini, ako je episkop, iguman ili neko drugi iz sveštenog čina, neka prestane sa tim ili neka se svrgne (po 2. npavilu svetog Sabora u Halkidonu). Ako je reč o igumaniji, neka se progna iz manastira i neka ode u drugi manastir na poslušanje. Isto neka se učini i sa igumanom koji nijeg u sveštenom činu. Što se tiče onoga što roditelji daju deci u ime miraza ili u pogledu sopstvenih stvari (koje dotični prinose) radi posvećenja Bogu, naređujemo da to mora ostati u manastiru bilo da ti ljudi ostaju u njemu ili izađu iz manastira, ako ne bude u tome kakve krivice od strane nastojatelja.


20. pravilo: Naređujemo da u buduće ne biva dvojnih manastira jer to biva za mnoge predmet sablazni i spoticanja. Ako neko želi da se zajedno sa roditeljima (srodnicima) odrekne sveta i krene u monaški život, tada muškarci neka idu u muški, a žene u ženski manastir, jer to je bogougodno. Što se tiče dvojnih manastira koji su do sada postojali, neka važi Vasilijevo pravilo, i po njemu neka se postupa, tj da u jednom manastiru ne smeju živeti monasi i monahinje jer zajedničko življenje daje povoda preljubočinjenju. Monahu neka je zabranjeno da sa monahinjom govori nasamo a isto tako i monahinji sa monahom. Monah neka ne spava u ženskom manastiru, niti da monahinja nasamo jede sa monahom. I kada se od strane muškaraca monahinjama donose stvari potrebne za život, te stvari neka ispred vrata manastira prima igumanija zajedno sa nekom od starijih monahinja. Ako se dogodi da neko od monaha poželi da vidi neku svoju rođaku, neka sa njom razgovara u prisustvu igumanije, sa što manje reči i kratko, te neka brzo od nje ode.


21. pravilo: Monah ili monahinja ne treba da ostavlja svoj manastir i da odlazi u drugi. Ako se to dogodi, treba mu ukazati potrebno gostoljublje, ali ih ne treba primati bez dopuštenja njihovog igumana.


22. pravilo: Sve Bogu prinositi, i ne robovati svojim željama veliko je delo. Božanstveni apostol kaže: „Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite“ (1. Kor. 10, 31). I Hristos nam je kroz jevanđelje zapovedio da je potrebno uništavati i najmanji početak greha. Jer, ne samo da se kažnjava preljuba, nego i sama pomisao na preljubočinjenje, po reči Njegovoj: „A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom za njom, već je učinio preljubu sa njom u srcu svome“ (Mt. 5, 28). Iz ovoga se moramo učiti i očistiti naše pomisli jer „sve mi je slobodno, ali sve ne koristi" (1. Kor. 10, 23), kao što nas uči reč apostolska. Svakom čoveku je neophodno da jede, da bi živeo; i koji žive u braku i sa decom, i koji su u svetovnom stanju, nije im ništa prekorno ako zajedno jedu žene i muškarci, ali da prinose blagodarenje Onome koji daje hranu. Ali ne treba jesti na nekim pozorišnim običajima (igrama) ili satanskim pevanjima, i na pevanjima sa bludničkim igrankama na koja pada ukor proroštva, koji ovako kazuje: „Teško onima koji uz gusle i svirale piju vino, a ne gledaju na dela Gospodnja i ne pomišljaju na rad ruku Njegovih“ (Is. 5, 12). Ako među hrišćanima ima takvih, neka se isprave. Ako to ne žele, neka se sa njima postupi onako kako su odredila kanonska pravila pre nas. A čiji je život tih i jednoobrazan, neka kao takvi koji su dali zavet Bogu da će na sebe staviti teret monaštva, sede i molčuju (posl. Plač Jer. 3,28). Za one koji su izabrali sveštenički život nije sasvim uputno da nasamo jedu sa ženama, osim sa pobožnim i bogobojažljivim muškarcima i ženama, kako bi i ta zajednička trpeza bila na duhovnu korist. Ovo je potrebno činiti i sa srodnicima. Ako se dogodi da monah ili sveštenik na put nije poneo ono šta mu je potrebno, te zbog toga svrati u gostionicu ili nečiji dom, u tom slučaju ovo je dopušteno jer je na to prinuđen potrebom.

Izvori

uredi
  • Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve; Šibenik, 2003.
  • Ovaj članak ili jedan njegov deo je preuzet sa sajta svetosavlje.org. Dozvola se može videti ovde.