Правила Првог помесног сабора

ПРАВИЛА СВЕТОГ, ПОМЕСНОГ АНКИРСКОГ САБОРА

1. правило: О свештеницима који су принели жртву идолима, а који су доцније обновили ревност ка вери, и то не на неки лукав начин него истински; и који при томе нису имали нека претходна договарања са жељом да себе прикажу као оне који су били подвргнути мучењу, установљује се: да не буду лишени части седења, али да немају право да врше приношење жртве, да немају право проповедања нити чинити било шта свештеничко.

2. правило: Исто тако, и ђакони који су принели жртву идолима, а затим су поново показали ревност према вери, нека имају част која им припада али морају престати од сваке свештене службе, од узношења хлеба и чаше, и од провозглашења мољења (молитви). Ако се не неки епископ да може узети у обзир неке од заслуга тих ђакона, или смирење њихово у покорности, те према томе пожели да им допусти нешто више или ако пожели да им одузме, нека му је то у пуној власти.

3. правило: Који су побегли пред прогонитељима али су касније ипак ухваћени, или издати од својих домаћих, или су на неки други начин лишени иметка или су претрпели мучења, или заточени у тамницу, и при том су гласно говорили за себе да су хришћани чак и када су их мучили, или су им насилно гурали у руке неке од идолских предмета, или их примора вали да једу од идолских жртава, а они нису престајали исповедати своју веру у Христа, и своју су тугу због онога шта им се дешава, испољавали у потпуном смирењу и своме држању, таквима, пошто немају никакве кривице, не треба спречавати да буду у заједници. А ако им је то неко спречио, због превелике строгости или због нечијег незнања, нека се одмах приме у заједницу. Ово се подједнако односи и на клирике и на лаике. При томе је било разматрано и ово: да ли лаици, који су истом насиљу подвргнути, могу бити примљени у клир? И установљено је да могу, јер нису у томе имали никакве кривице, ако се установи да је њихов пређашњи живот био уредан.

4. правило: Који су на силу принуђени да принесу жртву идолима, и поврх тога су пред идолима учествовали на пиру, а имајући при томе весело лице и имајући на себи свечану одежду, те без превише устезања седоше на поменутој гозбу, за такве се установљује да морају годину дана бити међу онима који слушају Писмо, три године међу онима који припадају, две године са онима који се моле, а затим могу ступити у потпуну заједницу.

5. правило: А који су кренули одевени у одежду туге, и легоше (седоше) за трпезу са сузама и плачем, такви, пошто три године буду међу онима који припадају, нека се приме у заједницу, али без причешћивања светим тајнама. Ако нису јели (на гозбама), пошто две године проведу са онима који припадају, нека треће године буду примљени у заједницу али без причешћа, тако да би на крају те (треће) године имали потпуну заједницу. Али, епископи нека имају право, са обзиром на начин обраћања (палога), да поступе и човекољубивије (од прописаног), или, ако је потребно, да им продуже време покајања. Потребно је, такође, испитати и пређашњи живот онога који се каје, његов живот у току кајања, те према томе и разматрати о човекољубивијем (поступању).

6. правило: Који су само на наговештај о томе да ће бити мучени, или да ће им бити отета имања, или да ће бити прогнани. устукнули и прихватили да принесу жртву идолима, и за то своје недело се нису покајали, нити се обратили, а сада, у време сабора дођоше, те одлучише да се обрате, за такве се установљује: нека буду примљени међу оне који слушају Писмо све до великог дана Пасхе. После Пасхе нека три године проведу међу онима који припадају, затим још две године нека буду међу онима који су у заједници али без причешћа, и тек након што прође време од шест година покајања, нека буду примљени у заједницу. А ако су неки примљени на покајање пре овог сабора, нека им се од тог времена рачуна рок од шест година покајања. Наступи ли каква опасност, и близу су смрти услед болести или нечега другог, тада нека се приме, али са условом.

7. правило: Који су учествовали на незнабожачком празнику, на месту које припада незнабошцима, али су донели своје јело и своје седиште, за такве је установљено да буду примљени у заједницу након двогодишњег боравка са онима који припадају. Да ли ће моћи одмах да буду причешћени светим тајнама, зависи од мишљења епископа, јер је његово да испита какав је живот свакога (од епархијана).

8. правило: Који су силом били принуђени да два или три пута принесу жртве идолима, нека четири године буду са онима који припадају, две године нека буду у заједници молитве без причешћа, а тек седме године нека се приме у потпуну заједницу.

9. правило: А који не само да су се одметнули, него су и устали на браћу и принуђивали их на одступништво, или су били виновници такве присиле, такви нека три године буду међу онима који слушају Писмо, затим нека шест година буду међу онима који припадају, затим једну годину нека буду у заједници (без причешћа), тако да се наврши (укупно) десет година пре него буду удостојени светих тајни. Потребно је, такође, да сво то време буде надгледан њихов начин живљења.

10. правило: Ђакони када у време самог постављења изјаве и кажу да имају потребу да се ожене и не могу бити ван брака, пак се касније ожене, нека остану у својој служби јер им је то било допуштено од епископа. Али који су у време рукоположења рекли да ће бити изван брака, а касније се ипак оженише, такви имају да престану са ђаконском службом.

11. правило: Девојке које су биле заручене (обручене), а касније су отете, оне морају бити враћене својим заручницима, чак и ако су претрпеле насиље од отмичара.

12. правило: Они који су пре крштења принели жртву идолима, па су касније крштени, могу бити узведени у свештени чин као омивени од грехова.

13. правило: Не приличи хорепископима постављати свештенике или ђаконе, као ни епископима других епископија по туђим градовима, без допуштења надлежног епископа које је потврђено кроз грамату.

14. правило: Онима који су у клиру, свештеницима или ђаконима, који се уздржавају од меса, морају га окусити, а затим, ако желе, могу га се уздржавати. Ако ли то неће, тако да не желе јести ни поврће које је зготовљено уз месо, и не покоре се овом правилу, нека буду низложени са свог чина.

15. правило: Од онога што припада цркви, ако су свештеници нешто продали када није било епископа, црква има право да то тражи назад. Епископ нека просуди да ли треба повратити продато за (одређену) цену или не јер често се дешава да је приход од продатог донео много више него што је била цена.

16. правило: Који су са животињом чинили блуд или га и даље чине, ако су пали у тај грех пре него су навршили двадесест година, нека петнаест година проведу са онима који припадају, да би добили заједницу у молитвама. Затим, нека пет година буду у тој заједници, па тек онда нека приступају причешћу. Такође је потребно да се прати какав је њихов живот онда када су са онима који припадају, и гледајући на то, нека буду удостојени човекољубља. Они који су већ дуже времена у том греху, нека се дуго (времена) налазе са онима који припадају. А који су прешли поменути узраст (од двадесет година), и имају жену, те су упали у такав грех, такви нека двадесет и пет година буду међу онима који припадају, да би задобили заједницу оних који се моле. Затим, нека пет година буду у заједничким молитвама, да би (након тога) били удостојени причешћа. Ако су неки, имајући жену и навршивши више од педесет година живота, пали у тај грех, такви нека се удостоје причешћа тек приликом самрти.

17. правило: Скотоложници и прокажени (губом), или који су друге огубавили, за такве свети Сабор заповеда да се моле са онима који су под налетима буре (ветра).

18. правило: Који су постављени за епископе, а у епархији за коју су постављени, нису примљени, ако такви науме да насрну на друге епархије и чине насиље против законито постављених епископа, и дижу буну против њих, такви морају бити одлучени од црквене заједнице. Ако такви желе да остану међу свештеницима тамо где су и сами раније били свештеници, нека им се то не ускраћује. Али ако буду започели смутње против тамо постављених епископа, нека буду лишени свештеничке части и нека буду разрешени.

19. правило: Они који су дали завет девствености, па су га нарушили, нека буду под епитимијом за другобрачне. Такође смо забранили да се девојке (дјеве) сједињују у живот са некима, макар и као са браћом.

20. правило: Ако је нечија жена учинила прељубу, или ако је неки (мушкарац) учинио прељубу, такви нека у времену од седам година прођу све степене који их воде до потпуне заједнице.

21. правило: Женама које су затруднеле у прељубочињењу, па убијају дете у својој утроби, или се баве справљањем нечега што изазива убијање детета док је у утроби мајке, пређашњом наредбом је одлучено да буду непричешћене све до краја живота. Тако нека се и поступа. Из снисходљивости, ми смо (такође) одредили да такве жене проведу време десетогодшњег покајања, по установљеним степенима.

22. правило: Виновници у вољним (намерним) убиствима нека буду међу онима који припадају, и нека се тек на крају живота удостоје потпуне заједнице.

23. правило: Раније правило налаже да виновници у невољним (ненамерним) убиствима, у времену од седам година, пролазећи кроз установљене степене, буду изван потпуне заједнице. Нова одредба казује да проведу пет година у покајању.

24. правило: Гатари и следбеници незнабожачких обичаја, или они који у своје домове доводе неке људе да би им гатали или ради „очишћења“, нека буду подвргнути правило петогодишњег покајања, по степенима који су установљени: три године нека су са онима који припадају и две године са онима који се моле али без причешћивања.

25. правило: Ако је неки верио (обручио) неку девојку, а касније завео и њену сестру, тако да је ова остала трудна, а потом се оженио вереницом, због чега се њена сестра удавила (извршила самоубиство), наређујемо: да сви виновници овога недела у времену од десет година и по одређеним степенима покајања, не могу стајати међу верницима на молитви.

Извори

• Књига правила, Зборник канона Православне цркве; Шибеник, 2003.
• Овај чланак или један његов део је преузет са сајта svetosavlje.org. Дозвола се може видети овде.