Пошла Јана да кумује

* * *


[Пошла Јана да кумује]

Пошла Јана да кумује,
с мила брата Манојила.
Проминуше равно поље,
а насташе густе горе.
На крај горе два кладенца. 5
Стану Јана да се мије,
лице сину како слнце,
бело грло како месец.
Проговара брат Манојил:
„До с'г си ми сестра била, 10
а од с'гај прво љубе."
Т'г извиче сестра Јана:
„Чујте, птице по друмичи,
па понесте мајћи глас,
да ми прати белу мрежу, 15
да замрежим бело лице,
да урипим у бел Дунав.
Јеџте рибе бело лице,
нег ли братак да га љуби."

Од жене Јована Манчића
из Гњилана


Референце

Извор

  • Етнолошка грађа и расправе: из Лужнице и Нишаве, Владимир М. Николић, [Београд] : Српска краљевска академија, 1910., стр. 338-339.