[Пошла Јана да кумује]
Пошла Јана да кумује,
с мила брата Манојила.
Проминуше равно поље,
а насташе густе горе.
На крај горе два кладенца. 5
Стану Јана да се мије,
лице сину како слнце,
бело грло како месец.
Проговара брат Манојил:
„До с'г си ми сестра била, 10
а од с'гај прво љубе."
Т'г извиче сестра Јана:
„Чујте, птице по друмичи,
па понесте мајћи глас,
да ми прати белу мрежу, 15
да замрежим бело лице,
да урипим у бел Дунав.
Јеџте рибе бело лице,
нег ли братак да га љуби."
Од жене Јована Манчића
из Гњилана
