Почетак мојега путовања

Почетак мојега путовања
Писац: Доситеј Обрадовић
Живот и прикљученија

Ево ме међу калуђери; шта сам тражио, то сам и нашао→

Шта је човек кад га каква страст преузме! Кад какво мечтаније ума ужеже му мозак, подбуни срце учини да сва крв у њему узаври! Био сам у то време у четрнаестој години возраста, ненаучен нимало пешице ходити; отићи из града у Фабрику и Мâлу и вратити се, то је мени доста било. Тај дан као да су ми ноге крилате биле; код салаша деда мога, спрам Семартону, ту смо после подне починули. Овчари семартонски, од који[х] неки су ме и познавали, на[х]ранили су нас млеком и скорупом. Мој друг, које од пута, које од прошасте ноћи неспавања, крепко заспи; а ја се попнем на једну унку, и почнем гледати к Семартону. Дам се мало помало у мисли; једна идеја и мисал почне разбуђивати, подстрекавати и на памет доводити друге. Колико сам обладан био мојом будаластом светињом; но, овде натура предузме све своје правице и силу, сатре под ноге и у ништа обрати сва моја сујетоумна мечтанија и сујеверје. Дође ми на памет мати моја и мила сестрица моја Јулијанка. Сузе проливајући, начнем говорити: „Остај ми збогом, о предраго село, место рожденија родитељнице моје!” Паднем лицем на земљу, љубим земљу и с топлим сузама квасим. Никад у мом животу нисам тако плакао. Гледајући село у ком се мајка моја родила и расла; по ком се у детињству свом играла, младост проводила и с родитељем мојим венчала; у које сваке године на Ђурђевдан с браћом мојом, с милом Јулом и са мном долазила, родитеље своје на њи[х]ово крсно име, светог Георгија, посетити: „Остај ми збогом, вриштући једва сам изговарао, — земљо, души мојеј света, у којој сад леже кости њене и моје Јуле, слатке сестрице!” Срце ми је лупало у прсима; чинило ми се као да ћу изда[х]нути.

Полежао сам као у несвести. Кад сам се по неколико опет у себе вратио, дошло ми је велико раскајаније што се од те миле земље удаљујем. Спомињем се, откад себе памтим из детињства, да сам неисказану радост имао кад би ми рекли: „Ићи ћемо у Семартон.” С већом сам жељом чекао Ђурђевдан него Ускрс. Проводили би ту по десет и по петнаест дана. Трчао би[х] по пољу, играо би[х] се с јагањци, пењао би[х] се на унке; све детињски посли, правда, но у оному возрасту, који је сама радост и весеље, ја сам находио у том таку сладост која је превосходила свако блаженство, а кад би[х] с поља дошао, како би ме дочекала и грлила мати, како сестрица! Све ми је ово тада уједанпут пало на ум. Нисам могао опстати. Сад пролазим, може бити, последњи пут! Може бити за навек! Покрај блаженога места, остављам га за навек! И у њему кости мајке моје, родитељнице моје, и једине сестрице! Ко има срце чувствително, може помислити како ми је било! И сад пишући, по двадесет и пет година, возмуштава ми се утроба, сузе ми теку и весма тужим. По сата, или више, било ми је у усти «нано моја, нано слатка! Јуло, срце, Јуло, душо!», (мајку сам моју наном звао) и више би ту лежао, да нису се чобани око мене скупили и почели ме утешавати, а ни сами нису се могли од суза уздржати. Из овога судим да, да ми је мати жива била, или барем Јула сестрица, не би[х] никада из Баната изишао.

Био сам већ утешен, кад ми се пробуди друг, и, расуждавајући да сав мој плач ништа ми не помаже и да не ваља време губити, метнемо се на пут и дођемо у само вече у Итебеј к тетки мојој, рођеној сестри матере моје, Јеври. Задуго ме је загрљена држала и нада мном плакала. Сутрадан, видећи да нећу нипошто више да закашњавам, метнула ми је у торбу неколико танка беза за пар кошуља, и за јело нешто на пут спремила; плачући и љубећи испратила ме из села. Мени и Ники није било до закашњавања, јер смо се бојали да за нама потера не иде. Овде не могу изоставити да не назначим, без сваког пристрастија к мојему роду, да од свију народа које сам познао нејма милостивијега рода над српским, а најпаче к сродству. Од Херцеговине до Баната, у Босни, у Хорватској, у Славонији и у Сербији народи су весма милостиви и одвећ сродства љубитељи; и што се каса у старо време, весма похваљене добродетељи гостољубија, заисто, у том ови народи ни једном нису фтори.

Ови дан предвече дођемо у једно село код Тисе. Нађемо једног старог свештеника гди нешто у својој авлији теше. Питамо га како би[смо] могли у Срем прећи. Каже нам да се мучно прелази за велико наводњеније Тисе и Дунава; жали што његови синови нису дома, он би нас чинио пребацити на ону страну без плаће. Рекне нам да чекамо вечера, кад људи дођу с поља, да ће нам наћи кога ко ће нас за два или три марјаша превести. Но, откуд нама три марјаша? Ми нејмамо ни три крајцаре. Нужда даје савет. Онда ја извадим из торбе мој часловац, који је био јошт наполак нов, молећи га да учини задужбину да нас он дâ превести и да за то узме часловац. „То не би била никаква задужбина да ја то учиним“, одговори добри свештеник, „него, ако вами није од потребе часловац, даћу вам за њега седам марјаши и постараћу се за ваш превоз. Остарио сам, и не могу задуго возити, а би[х] вас сам превезао.” Увече нађе нам једног момка који нас превезе у Сланкамен.

Ево ме у Срему, у земљи наследија последњи[х] српски[х] деспота. Сутрадан, неки Карловчанин, враћајући се с празни[х] кочија дома, довезе нас за неколико грошића у Карловце, гди преноћимо и рано ујутру почнемо путовати по пожељеној Фрушкој Гори. Пролазећи испод Ремете и Крушедола, нисмо смели ни навратити се у ове манастире, да нас како калуђери силом не задрже. Хопово нам је у срцу било; к њему смо се таштили. Око подне дођемо у Ириг и упутимо се к манастиру. Како нам је год рекао Тодор калпагџија, како пређемо на манастирску земљу, учини нам се као да смо у едемску башчу дошли.

Иде се све покрај једног поточића, поред кога стоје насађени велики ораси и друга древеса која га осењавату и чувају од сунца. На левој страни виде се брда и холмићи, покривени с виногради и воћњаци. С десне стране потока пружила се једна веселовидна долина, сва покривена и украшена с ливадами пуним злака и цвећа селнога, која се протегла до близу манастира, а с оне стране долине, рекао бих да су царске башче. Виноград до винограда, окружени и накићени с[а] свакојаки плодовити древеси, брдо над брдом и холм над холмом као да се један на другога другољубно наслонио, и као да је један сврх другога своју поноситу главу помолио како ће лакше ону красновидну долину, сестру своју, и поток, њена љубитеља који је загрљену држи, и оне који покрај њега пролазе, гледати и сматрати, и како ће у исто време свак своју великолепну, са сви пролетњи, летњи и богати јесењи дарови надичену и преукрашену главу показивати и очима свију пре[д]стављати. Холм од холма лепши и дичнији, а сви заједно неисказане красоте и дивоте. Тихослатко и љупко шу-шчење и играње с долином потока, весело различни[х] птица појање, кротко и прохладно ветра диханије, и његово с лишћем преметање, дају ушима једну тако слаткослишну музику, да доводе човека у савршено заборављење себе и у иступљеније ума. Благоуханије ливадни[х] цвећа и свакојаки[х] воћа обалзамљавају они кроткопитоми воздух. Не зна ко како том блаженом долином прође, како ли к манастиру дође. А кад дођосмо к мом љубимом [Х]опову, шта ће ко пре гледати, шта ће разматрати? Чему ли ће се више дивити И чудити? да сам био сав око, пак да сам на све стране у један ма[х] гледати могао, ни тако не би[х] се оне красоте нагледао. Ко би хотео знати шта би[х] ја рад овде описати, а не могу, нека само оде од пролећа до јесени, кад му драго, у [Х]опово, пак кад се дома врати, видиће [х]оће ли моћи све што је чувствовао исказати. Искључавам оне који, предати неким страст’ма, све им је остало једнако, та ишли покрај рита, та покрај ливаде, та слушали жабе, та славује; говорим за оне који имају срце чувствително сваке красоте божјег створења. О, родитељи, и ви, учитељи и управитељи безлобне јуности, ову вечну књигу отварајте у свако време вашим чадом и учеником; привикавајте и[х] израна да осећају, да познају и да чувствују премудрост, благост и богате даре творца свога у створењу. Ову саму књигу, без никакве друге, Мелхиседек читајући, свештеником вишњег бога постао је. Ово је књига Аврамова, Јовљева и свих патријарха, кад јошт није било никакве друге, коју, читајући, к високој су мудрости, сиреч к познанству бога достигнули. Жива и дејствитељна књига, из које у свако доба, сваки час и свако тренуће ока, к очима, к ушима, к свим чувствам, а навластито к срцу нашем, бог говори: небо с[а] сунцем, месецом и звездама; земља са свим шта се на њој види, воздух, облаци, ветрови, молније и грмљавина, вода и све што се у њој движе, пролеће, лето, јесен и зима, свако диханије и свако створење до најмањег мравка и мушице. Из све ове књиге бог говори к свим људма: „Познај, чловече, творца твога, творца вечнога и јединога, праведнога и милостивога. Нек чувствује срце твоје, за то је створено, јер иначе не можеш бити благодаран разве чувствујући; и колико више будеш чувствовати, више ћеш благодаран бити, више ћеш благодарити, више ћеш љубити, више ћеш се силити за испунити свету и праведну вољу његову. И на ови сами начин бићеш благополучан и блажен во век века, јер си за то створен, словесним умом и бесмертним духом одарен! Буди праведан, буди добар, љу6и добродетељ! Ниси за мало време створен као мрав; вечност те чека. На кратко време добро чинећи, во веки ћеш благополучан и блажен бити.” За показати све величество ове божествене и божје књиге, наш сладчајши спаситељ Исус учи нас и саветује да погледамо не на сву њу, но на најмању частицу ње, за познати из најмање частице ове бешчислене књиге великога творца и његову преблагу и премилостиву промисал о свему. Не вели «погледајте на небо и на сунце», не вели «чујте гро-мове и грмљавине». Ово би одвећ много било. „Возрите», вели, «на цветке пољске. Ко и[х] тако краси и одева, да цар Соломон, у свој слави својој, није се могао оденути ни украсити као један од ови[х] цветака? Отац небесни. Погледајте на птичице по воздуху. Ко и[х] [х]рани и ко и[х] одева? Благи промисал оца небеснога!” Ову књигу читајући, премудри Сократ, вечна слава Атине и свега славнога греческога рода и имена, пре Христова пришествија мученик је био за благочестије, праштајући и благосливљајући оног истога који му је отров дао. Ову књигу ко чита са здравим богоданим разумом, и ко њојзи следује, мора доћи к истином богопознанству; и он је (како учи свети философ и мученик Јустин) делом христијанин, ако се словом и не називље христијанин, живећи праведно и бого-угодно. Ко ову књигу не види, слепији је од слепо рођена; ко њејзин глас не чује, глувљи је од сиња камена, јербо „небеса поведају славу божју и тво-рење руку његови[х] возвештава земља.” Ко ово не чувствује, њему је гвоздено у прсима срце. Обичавајте, дакле, млада срца да чувствују, у најмањем листку, травици и цветку творца свога да познају, у живљењу и движењу мравка и мушице општега животодавца бога да упажају. Учите и[х] најпре овима малима стварма, док с временом кадра буду к сунцу и к звездама ум свој возвисити. Ево, мој љубезни читатељу, к[а] каквим размишљенијам само васпоминаније [х]оповске красоте ум мој узвишује. О, место достојно да посвећено будеш мудрости и ученију и да се српским назовеш Парнасом!

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.