Početak mojega putovanja

←Kako sam postao kapamačija i trgovac

Početak mojega putovanja Pisac: Dositej Obradović Život i priključenija

Evo me među kaluđeri; šta sam tražio, to sam i našao→

Šta je čovek kad ga kakva strast preuzme! Kad kakvo mečtanije uma užeže mu mozak, podbuni srce učini da sva krv u njemu uzavri! Bio sam u to vreme u četrnaestoj godini vozrasta, nenaučen nimalo pešice hoditi; otići iz grada u Fabriku i Mâlu i vratiti se, to je meni dosta bilo. Taj dan kao da su mi noge krilate bile; kod salaša deda moga, spram Semartonu, tu smo posle podne počinuli. Ovčari semartonski, od koji[h] neki su me i poznavali, na[h]ranili su nas mlekom i skorupom. Moj drug, koje od puta, koje od prošaste noći nespavanja, krepko zaspi; a ja se popnem na jednu unku, i počnem gledati k Semartonu. Dam se malo pomalo u misli; jedna ideja i misal počne razbuđivati, podstrekavati i na pamet dovoditi druge. Koliko sam obladan bio mojom budalastom svetinjom; no, ovde natura preduzme sve svoje pravice i silu, satre pod noge i u ništa obrati sva moja sujetoumna mečtanija i sujeverje. Dođe mi na pamet mati moja i mila sestrica moja Julijanka. Suze prolivajući, načnem govoriti: „Ostaj mi zbogom, o predrago selo, mesto roždenija roditeljnice moje!” Padnem licem na zemlju, ljubim zemlju i s toplim suzama kvasim. Nikad u mom životu nisam tako plakao. Gledajući selo u kom se majka moja rodila i rasla; po kom se u detinjstvu svom igrala, mladost provodila i s roditeljem mojim venčala; u koje svake godine na Đurđevdan s braćom mojom, s milom Julom i sa mnom dolazila, roditelje svoje na nji[h]ovo krsno ime, svetog Georgija, posetiti: „Ostaj mi zbogom, vrištući jedva sam izgovarao, — zemljo, duši mojej sveta, u kojoj sad leže kosti njene i moje Jule, slatke sestrice!” Srce mi je lupalo u prsima; činilo mi se kao da ću izda[h]nuti.

Poležao sam kao u nesvesti. Kad sam se po nekoliko opet u sebe vratio, došlo mi je veliko raskajanije što se od te mile zemlje udaljujem. Spominjem se, otkad sebe pamtim iz detinjstva, da sam neiskazanu radost imao kad bi mi rekli: „Ići ćemo u Semarton.” S većom sam željom čekao Đurđevdan nego Uskrs. Provodili bi tu po deset i po petnaest dana. Trčao bi[h] po polju, igrao bi[h] se s jaganjci, penjao bi[h] se na unke; sve detinjski posli, pravda, no u onomu vozrastu, koji je sama radost i veselje, ja sam nahodio u tom taku sladost koja je prevoshodila svako blaženstvo, a kad bi[h] s polja došao, kako bi me dočekala i grlila mati, kako sestrica! Sve mi je ovo tada ujedanput palo na um. Nisam mogao opstati. Sad prolazim, može biti, poslednji put! Može biti za navek! Pokraj blaženoga mesta, ostavljam ga za navek! I u njemu kosti majke moje, roditeljnice moje, i jedine sestrice! Ko ima srce čuvstvitelno, može pomisliti kako mi je bilo! I sad pišući, po dvadeset i pet godina, vozmuštava mi se utroba, suze mi teku i vesma tužim. Po sata, ili više, bilo mi je u usti «nano moja, nano slatka! Julo, srce, Julo, dušo!», (majku sam moju nanom zvao) i više bi tu ležao, da nisu se čobani oko mene skupili i počeli me utešavati, a ni sami nisu se mogli od suza uzdržati. Iz ovoga sudim da, da mi je mati živa bila, ili barem Jula sestrica, ne bi[h] nikada iz Banata izišao.

Bio sam već utešen, kad mi se probudi drug, i, rasuždavajući da sav moj plač ništa mi ne pomaže i da ne valja vreme gubiti, metnemo se na put i dođemo u samo veče u Itebej k tetki mojoj, rođenoj sestri matere moje, Jevri. Zadugo me je zagrljena držala i nada mnom plakala. Sutradan, videći da neću nipošto više da zakašnjavam, metnula mi je u torbu nekoliko tanka beza za par košulja, i za jelo nešto na put spremila; plačući i ljubeći ispratila me iz sela. Meni i Niki nije bilo do zakašnjavanja, jer smo se bojali da za nama potera ne ide. Ovde ne mogu izostaviti da ne naznačim, bez svakog pristrastija k mojemu rodu, da od sviju naroda koje sam poznao nejma milostivijega roda nad srpskim, a najpače k srodstvu. Od Hercegovine do Banata, u Bosni, u Horvatskoj, u Slavoniji i u Serbiji narodi su vesma milostivi i odveć srodstva ljubitelji; i što se kasa u staro vreme, vesma pohvaljene dobrodetelji gostoljubija, zaisto, u tom ovi narodi ni jednom nisu ftori.

Ovi dan predveče dođemo u jedno selo kod Tise. Nađemo jednog starog sveštenika gdi nešto u svojoj avliji teše. Pitamo ga kako bi[smo] mogli u Srem preći. Kaže nam da se mučno prelazi za veliko navodnjenije Tise i Dunava; žali što njegovi sinovi nisu doma, on bi nas činio prebaciti na onu stranu bez plaće. Rekne nam da čekamo večera, kad ljudi dođu s polja, da će nam naći koga ko će nas za dva ili tri marjaša prevesti. No, otkud nama tri marjaša? Mi nejmamo ni tri krajcare. Nužda daje savet. Onda ja izvadim iz torbe moj časlovac, koji je bio jošt napolak nov, moleći ga da učini zadužbinu da nas on dâ prevesti i da za to uzme časlovac. „To ne bi bila nikakva zadužbina da ja to učinim“, odgovori dobri sveštenik, „nego, ako vami nije od potrebe časlovac, daću vam za njega sedam marjaši i postaraću se za vaš prevoz. Ostario sam, i ne mogu zadugo voziti, a bi[h] vas sam prevezao.” Uveče nađe nam jednog momka koji nas preveze u Slankamen.

Evo me u Sremu, u zemlji nasledija poslednji[h] srpski[h] despota. Sutradan, neki Karlovčanin, vraćajući se s prazni[h] kočija doma, doveze nas za nekoliko grošića u Karlovce, gdi prenoćimo i rano ujutru počnemo putovati po poželjenoj Fruškoj Gori. Prolazeći ispod Remete i Krušedola, nismo smeli ni navratiti se u ove manastire, da nas kako kaluđeri silom ne zadrže. Hopovo nam je u srcu bilo; k njemu smo se taštili. Oko podne dođemo u Irig i uputimo se k manastiru. Kako nam je god rekao Todor kalpagdžija, kako pređemo na manastirsku zemlju, učini nam se kao da smo u edemsku bašču došli.

Ide se sve pokraj jednog potočića, pored koga stoje nasađeni veliki orasi i druga drevesa koja ga osenjavatu i čuvaju od sunca. Na levoj strani vide se brda i holmići, pokriveni s vinogradi i voćnjaci. S desne strane potoka pružila se jedna veselovidna dolina, sva pokrivena i ukrašena s livadami punim zlaka i cveća selnoga, koja se protegla do blizu manastira, a s one strane doline, rekao bih da su carske bašče. Vinograd do vinograda, okruženi i nakićeni s[a] svakojaki plodoviti drevesi, brdo nad brdom i holm nad holmom kao da se jedan na drugoga drugoljubno naslonio, i kao da je jedan svrh drugoga svoju ponositu glavu pomolio kako će lakše onu krasnovidnu dolinu, sestru svoju, i potok, njena ljubitelja koji je zagrljenu drži, i one koji pokraj njega prolaze, gledati i smatrati, i kako će u isto vreme svak svoju velikolepnu, sa svi proletnji, letnji i bogati jesenji darovi nadičenu i preukrašenu glavu pokazivati i očima sviju pre[d]stavljati. Holm od holma lepši i dičniji, a svi zajedno neiskazane krasote i divote. Tihoslatko i ljupko šu-ščenje i igranje s dolinom potoka, veselo različni[h] ptica pojanje, krotko i prohladno vetra dihanije, i njegovo s lišćem premetanje, daju ušima jednu tako slatkoslišnu muziku, da dovode čoveka u savršeno zaboravljenje sebe i u istupljenije uma. Blagouhanije livadni[h] cveća i svakojaki[h] voća obalzamljavaju oni krotkopitomi vozduh. Ne zna ko kako tom blaženom dolinom prođe, kako li k manastiru dođe. A kad dođosmo k mom ljubimom [H]opovu, šta će ko pre gledati, šta će razmatrati? Čemu li će se više diviti I čuditi? da sam bio sav oko, pak da sam na sve strane u jedan ma[h] gledati mogao, ni tako ne bi[h] se one krasote nagledao. Ko bi hoteo znati šta bi[h] ja rad ovde opisati, a ne mogu, neka samo ode od proleća do jeseni, kad mu drago, u [H]opovo, pak kad se doma vrati, vidiće [h]oće li moći sve što je čuvstvovao iskazati. Isključavam one koji, predati nekim strast’ma, sve im je ostalo jednako, ta išli pokraj rita, ta pokraj livade, ta slušali žabe, ta slavuje; govorim za one koji imaju srce čuvstvitelno svake krasote božjeg stvorenja. O, roditelji, i vi, učitelji i upravitelji bezlobne junosti, ovu večnu knjigu otvarajte u svako vreme vašim čadom i učenikom; privikavajte i[h] izrana da osećaju, da poznaju i da čuvstvuju premudrost, blagost i bogate dare tvorca svoga u stvorenju. Ovu samu knjigu, bez nikakve druge, Melhisedek čitajući, sveštenikom višnjeg boga postao je. Ovo je knjiga Avramova, Jovljeva i svih patrijarha, kad jošt nije bilo nikakve druge, koju, čitajući, k visokoj su mudrosti, sireč k poznanstvu boga dostignuli. Živa i dejstviteljna knjiga, iz koje u svako doba, svaki čas i svako trenuće oka, k očima, k ušima, k svim čuvstvam, a navlastito k srcu našem, bog govori: nebo s[a] suncem, mesecom i zvezdama; zemlja sa svim šta se na njoj vidi, vozduh, oblaci, vetrovi, molnije i grmljavina, voda i sve što se u njoj dviže, proleće, leto, jesen i zima, svako dihanije i svako stvorenje do najmanjeg mravka i mušice. Iz sve ove knjige bog govori k svim ljudma: „Poznaj, človeče, tvorca tvoga, tvorca večnoga i jedinoga, pravednoga i milostivoga. Nek čuvstvuje srce tvoje, za to je stvoreno, jer inače ne možeš biti blagodaran razve čuvstvujući; i koliko više budeš čuvstvovati, više ćeš blagodaran biti, više ćeš blagodariti, više ćeš ljubiti, više ćeš se siliti za ispuniti svetu i pravednu volju njegovu. I na ovi sami način bićeš blagopolučan i blažen vo vek veka, jer si za to stvoren, slovesnim umom i besmertnim duhom odaren! Budi pravedan, budi dobar, lju6i dobrodetelj! Nisi za malo vreme stvoren kao mrav; večnost te čeka. Na kratko vreme dobro čineći, vo veki ćeš blagopolučan i blažen biti.” Za pokazati sve veličestvo ove božestvene i božje knjige, naš sladčajši spasitelj Isus uči nas i savetuje da pogledamo ne na svu nju, no na najmanju časticu nje, za poznati iz najmanje častice ove beščislene knjige velikoga tvorca i njegovu preblagu i premilostivu promisal o svemu. Ne veli «pogledajte na nebo i na sunce», ne veli «čujte gro-move i grmljavine». Ovo bi odveć mnogo bilo. „Vozrite», veli, «na cvetke poljske. Ko i[h] tako krasi i odeva, da car Solomon, u svoj slavi svojoj, nije se mogao odenuti ni ukrasiti kao jedan od ovi[h] cvetaka? Otac nebesni. Pogledajte na ptičice po vozduhu. Ko i[h] [h]rani i ko i[h] odeva? Blagi promisal oca nebesnoga!” Ovu knjigu čitajući, premudri Sokrat, večna slava Atine i svega slavnoga grečeskoga roda i imena, pre Hristova prišestvija mučenik je bio za blagočestije, praštajući i blagoslivljajući onog istoga koji mu je otrov dao. Ovu knjigu ko čita sa zdravim bogodanim razumom, i ko njojzi sleduje, mora doći k istinom bogopoznanstvu; i on je (kako uči sveti filosof i mučenik Justin) delom hristijanin, ako se slovom i ne nazivlje hristijanin, živeći pravedno i bogo-ugodno. Ko ovu knjigu ne vidi, slepiji je od slepo rođena; ko njejzin glas ne čuje, gluvlji je od sinja kamena, jerbo „nebesa povedaju slavu božju i tvo-renje ruku njegovi[h] vozveštava zemlja.” Ko ovo ne čuvstvuje, njemu je gvozdeno u prsima srce. Običavajte, dakle, mlada srca da čuvstvuju, u najmanjem listku, travici i cvetku tvorca svoga da poznaju, u življenju i dviženju mravka i mušice opštega životodavca boga da upažaju. Učite i[h] najpre ovima malima stvarma, dok s vremenom kadra budu k suncu i k zvezdama um svoj vozvisiti. Evo, moj ljubezni čitatelju, k[a] kakvim razmišljenijam samo vaspominanije [h]opovske krasote um moj uzvišuje. O, mesto dostojno da posvećeno budeš mudrosti i učeniju i da se srpskim nazoveš Parnasom!

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.