Посљедњи тренуци
мојега синчића Пера*
Де мили сине, де надо моја,
Тешка ми је, љута, бочица твоја:
Тата те моли, моли те мама,
Л’јек овај узми за љубав нама,
Он ће утишат, ако Бог даде,
И твоје муке, и наше јаде! —
˝Зар збиља, татко, не видиш, како
˝Божији анђел стиска ме јако
˝К својему њедру, усне ми пије,
˝Около мене крилашца вије;
˝У л’јепој кити румених ружа
˝Боловом мојим с неба л’јек пружа.˝
Ал’ узми, чедо, — огањ те вара,
И дивну слику такову ствара
У својем жару, у снази својој,
Невин-голупче, душици твојој. —
Ах! узми, узми, — божија Мати
Теби ће опет здрављице дати! —
˝Божија Мати!... та ево стоји
˝Милосна покрај рамена моји’,
˝Милује њежно по лицу мене,
˝Које ми с бола дугачка вене;
˝Раја ми сласти пред очи ставља,
˝Које ми само њен синак справља.˝
Ал’ узми, чедо, — ево и мајка
Преклиње тебе поред бабајка...
Јох тужној мени! ти си ван св’јести!
Црне ми јаде то стање в’јести:
Оно твом жићу опасно грози;
Ах ! узми лијек .... Бог ти помози!...
˝Дајте ми лијек, — за љубав вашу
˝И ту ћу јоште исц’једит чашу, —
˝Него све заман ! — и Бог ми ето
˝Отвара своје ужиће свето,
˝И круну спушта блаженства свога...
˝Л’јепо је, мамо, бити уз Бог’а!˝
Та, немој, д’јете, срце ми параш,
И наде искру посљедњу хараш....
Ох Боже драги! Госпођо света!....
Њему је данас година пета;
Годовно њег’во весеље данас,
Xе дајте жалост да буде за нас!
Но лице бл’једи, усишу очи,
Оцу с’ на руци син смрћу бочи;
Камен му мајка свјећицу пали,
Ни своју судбу не зна да жали:
Он од њих иште и цјелов прима,
Па тако с' на в’јек растаде с њима. —
