Послѣдња надежда
| Послѣдња надежда Писац: Јован Суботић |
Куд прла тежиш мисао,
Куд твој уздижеш лет?
Нелети жарком сунцу,
Срдца ће свенут' цвет!
Твом лаком стои крилу
Отворен свѣта строј,
Немило њега стеже
Узацак груди крој.
У даљног ти се лако
Превинеш нѣдра сѣн,
Његова топла жеља,
Чезнења јест та плѣн.
Ти хитра лако грдни
Прелећеш даље крај,
Од њега дѣли његов
Неможност сладки рај.
Нелети прла мисли,
Окрени хитри лет,
Пући ће пуно срдце,
Свенуће груди цвет,
Кад није твојем дана
Полету силна моћ,
Уклонит' даљност тужну,
У дан обратит' ноћ.
Остави бѣдно срдце,
Немој му множит' плач,
Немој му нов провлачит'
Кроз стару рану мач!
Кад мирна ћути поноћ
Његов уздише глас,
Састанка блажен чека
У горкој туги час.
И ако земна овај
Невиди луча дан,
Жалостно срдце неће
Преварит' вѣчни сан.
Зрак први вѣчне зоре
Донеће грудма лѣк,
Неможе вѣчност слушат'
Жалости вѣчни јек!
- 1837.
Извор уреди
Јован Суботић. 1858. Дѣла Јована Субботића. Књига I. Пѣсне лирске. Карловци. стр. 73-75.
|