Историја Русије (П. Миљуков) 22 — разлика између измена

Поред тога, истог 30 јула уз активност дипломата долази и активност ђенералштабова. Ови уверени да је рат неизбежан журе се да што пре све потребне мере буду предузете: са обе стране они тврде, да је противник први прибегао пре сваке званичне наредбе, предходним мерама мобилизације. Дипломате не попуштају одмах. Бетман-Холвег тражи од Виљема Другог да повуче декрет о мобилизацији чији је званични коминике објављен у „Локал-Анцајгеру“ од 30 јула, већ обнародован; али он је могао само да постигне. званични деманти коминике-а јер су министар војни и шеф ђенералштаба одбили сваку одговорност за случај одлагања. Исто то се десило и у Русији. Већ 25 јула тамо су се бавили војним мерама, које се имају предузети противу Аустро-Угарске, чије су јединице већ стављене у ратну приправност. Идућег дана Савет, под претседништвом царевим, решава да објави стање „пре мобилизације“. Али делимична мобилизација показала је велике техничке тешкоће. Она се појављује не као мера проучена и припремна унапред, већ као нека врста импровизације, која може озбиљно да доведе у питање доцнију општу мобилизацију. Стога и војне власти држе да је немогуће одвојити делимичну мобилизацију од опште. 29 јула Никола Други пристаје да изврши општу мобилизацију, али пошто је упутио Виљему Другом депешу у којој му предлаже да се питање изнесе пред Хашки суд, он мења своју одлуку, и наређује да се мобилише само у четири војна округа, што ђенералштабу не изгледа довољно да се издржи рат, па макар и против саме Аустро-Угарске, која је била постала за последњих неколико година опасна војна сила. У две нове депеше цар даје Виљему Другом своју часну реч да се руска војска неће упустити у непријатељства док трају преговори са Аустро-Угарском, а тражи од њега да гарантује са своје стране да Немачка мобилизација не значи рат и да се преговарања могу наставити. Сазонов чини нове уступке, он пристаје да Аустро-угарска окупира Београд и да се измена текста Аустро-Угарског ултиматума стави пред европски суд. Али 30 јула, у један сат изјутра, цар је примио одговор од Виљема Другог који одбацује сву одговорност за рат на њега, ако Русија мобилише противу Аустро-Угарске. У току дана 30 јула, Руска влада је обавештена о немачком оружању и о декрету о мобилизацији, објављеном у „Локал-Анцајгеру“. У два часа по подне у току преговора између министра војног Сухомлинова, Сазонова и шефа ђенералшаба Јанушкевића, ђенерали упорно траже да се са делимичне мобилизације пређе на општу и моле Сазонова да убеди Николу Другог да је то потребно, Јанушкевић додаје да не би могао да предузме одговорност за последице које би повукло за собом свако закашњење. Сазонов је одмах добио ауденцију у Петерхофу, и у току једног рапорта који траје један сат, од три до четири по подне, он је изложио цару стварност немачке претње и потребу опште мобилизације. Цар, свестан одговорности којој се излаже, оклева, али попушта када му Сазонов предочи да ће Русија да изгуби „утицај који је стекла на Балкану у току своје историје“ и да ће бити осуђена на бедно животарење, на милост и немилост централних сила.“ После дугог ћутања он рече Сазонову: „Имате право . . . Упутите шефу ђенералштаба моју наредбу о мобилизацији“. Чим је примио ову наредбу преко телефона, Јанушкевић, бојећи се да цар не промени мишљење, изговара се да му је телефон покварен. 31 јула у 10 сати и 40 минута декрет о општој мобилизацији је објављен; истога дана у Ј212 часова и 30 минута Немачка објављује „Стање ратне опасности“, што одговара општој мобилизацији, затим неколико сати доцније она упућује двоструки ултиматум: Русији и Француској.“