Поред расла ружа и виојла

Поред расла ружа и виојла,
Повиша је ружа од виојле,
Наша снаша љепша од ђевера,
Па се ђевер с’ снахом разговара:
“Снахо моја, од злата јабуко!
Јел’ ти какво добро у род било,
Те си тако одвише лијепа?
Су чим ли си лице умивала?
Су што ли си млада отирала?“
Тихо снаха ђеверу вељаше:
“Мој ђевере, од злата прстене!
Кад сам млада у мом роду расла,
Свако ми је у род добро било,
у вечер сам рано лијегала,
А у јутру доцкан устајала;
Ја сам лице ђулсом умивала,
Отирала лијером цвијећем.“
Још се ђевер с’ снахом разговара:
“Снахо моја, од злата јабуко!
Кад ти тако у род добро бјеше,
Чему си се удавала млада?“ —
“Мој ђевере, злаћени прстене!
Ја се млада бољем добру надам:
Од свекрова мудрој заповједи,
Од свекрва мудру сјетовању,
Од ђевера далеку шетању,
Од заова драгу миловању,
Од јетрва на рукама сину.“