Поп и Баба
На неком скупу нареди поп: да идућег празника дође свако чељаде и мушко и женско у цркву, да види попо умије ли се свако чељаде у његоврј парохији правилно прекрстити.
Кад поп ову наредбу изрече, запита га нека баба:
— Хоћу ли и ја доћи, попо?
— Дођи, бако, — рече поп, — и чујеш ме, ако се ти правилно прекрстпш, даћу ти два багаша жита!
Овесели се јадна баба, те крсти се и дању и ноћу све, док дође одређени светац, да се иде у цркву. Тога дана порани баба, узе са собом сина и даде му врећу, те пред цркву, да их поп нађе, гдје су најпрви дошли, и да је не заборави.
Дође и поп. Сврши се служба, те поп пред цркву, да види како му се парохијани крсте. Али баба не да никоме прије ње, те ста прва пред попа да се прекрсти.
— Прекрсти се, бако! — рече поп.
Баба се поисправи, састави, што је љепше могла три прва прста од десне руке, па ће на чело: ва имја, на пас Оцау на десној страни и Св. Духа, а на лијевој амин.
— А гдје ти је, бабо, Син? — рече поп.
— Ево га овдје, душе ми, — рече баба, — донио је врећу за оно жито!
Референце уреди
Извор уреди
Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година II свеска XI, за новембар, уредник проф. Лазар Т. Перовић, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1896., стр. 519.