Поп Тандркало
| Поп Тандркало Писац: Светозар Ћоровић |
- Поп Тандркало
Село Ходово, чије окречене колибице забијелиле се при врху спужоликог брда као раштркане овце, планинско је село. Не знам чисто колико је метара над морем, али знам да њему ријетко врућина додијава и да се снијег, са њива му и ливада, диже тек иза Ђурђев-дана, а почне каткада падати иза Госпојине, не престајући по читав дан док не побијеле сва околна брда и брежуљци као јаја. Запане око кућа, затрпа путеве и одијели Ходовљане од свих других села, те док се друга дјеца што при дну брда станују купају у потоцима, и у лаким кошуљицама трче кроз села, дотле се у Ходову грудају или бјеже ватри ... А киша им најмање додијавала!... Било је година па се по два мјесеца није спуштала да земљу натопи нити барем да ороси мало, и тада је гинуло све живо у селу: људи, стока, жито ... Оно „живе воде” што им је извирало у једној пећини, није дотицало ни за пиће чељади, а камо ли стоци и другоме. Још да није било људи који су вјештачки знали салијећати попа Тандркала да им се моли Богу за кишу, што им је он увијек након неколико дана чинио и, за велико чудо, кишу увијек измолио, — готово се ту становати не би могло.
Поп је био један кршан човјек! Није какав пендек ни слапчина, већ виђен, наочит, отресит, па кад га погледаш, милина те хвата што то није ни хоџа ни фратар, него баш поп, наше горе лист. Крупан, голем, црне велике браде, што му поклопила све прси, чак и рамена, са големом камилавком на глави, која је некада била црна па временом позеленила, и са још зеленијом мантијом, на којој су пешеви при дну сви искидани у тетрејицама, те лијепо висе и изгледају као ките какве. Доње мантије није никако носио, него памуком надолмљену шарену антерију са широким рукавима; широке чакшире, дугачкога тура и гајтанима везених тозлука, а испод њих се видиле огромне, тешке кундуре које није хтио друкчије куповати него на оку и чији су ђони густо потковани широкоглавим, малим чивијама. Опасивао се великим, црвеним појасом, — не оним којим владика попове одликује, него обичним, чаршиским, — чије је црвенило необично одударало од црних чакшира и зеленкасте мантије. Иза појаса вирио му је увијек големи црквени кључ, — јер поп није имао вјере у другоме па га није хтио од себе давати, — и дебели држак великога ножа, без кога није могао бити ни у цркви ни ван цркве, и због кога је гојазни жупник из оближњега села, фра-Шиме, живио у непрестаној слози и љубави са попом.
Многима ће бити зачудо зашто су управо сељани прозвали тако кршна и тако виђена попа попом Тандркалом и мислиће се, можда, да је то учињено из пакости или мржње какве. Боже сачувај! На свијету ваљда нико није поштовао ни тако високо цијенио свога свештеника колико Ходовљани попа Тандркала, нити се ико могао онако крупно и кочоперно поносити и хвалити као они њиме. Не! Поп је само имао једну красну навику да све на памет чита, ако хоћете читаву летургију, све апостоле и еванђеља; и читао је брзо, на прешу, не одушкујући, те му се од свега читања ништа није разумијевало, него једно непрекидно: зззззззмзззз и ррррррврррр, нешто слично тандркању. И ето, ради такога читања прозвали га Тандркалом, и сад свак може разумјети да то није ништа ружно ни увредљиво, нити га је когод хтио нагрдити тиме.
Поп Тандркало био је уједно и један прослављен човјек. Било је молитава за које ни сам владика није знао да постоје на свијету, а он их је читао и имао за то неку нарочиту, „стародревну” књигу, изглодану и чађаву, у којој једва ако је било педесет жутих, цигарама пропржених листова. Ако је ту књигу растварао, морала је молитва помагати! Чак из осмога села долазили су људи, који нијесу његови парохијани, да им чита молитве, и враћали су се од њега потпуно задовољни, утјешени. Сви су вјеровали тврдо да он зна молитвама лијечити све знане и незнане болести, гонити град изнад села, отклањати маћу са жита и изгонити скакавце и свакакве друге бубице и штетне животиње. Поп чита молитве, а сељаци гоне скакавце, и кроз два дана молитва помогне и нестане скакаваца. Још ако човјек плати већу молитву, — красота једна! Не треба ту бити циција, па се смишљати и стискавати, него просто послушати попа и платити по његовој препоруци.
— Има у мене различније’ молитава, — говорио је он. — Има ји’ од форинтаче, има од пет гроша, а има од два гроша, па коју ко хоће. Богу је свака молитва мила, ама што је крупња све му је милија, и ону од форинтаче боље ће саслушат’...
Погађати се нико није смио. Ако је неко само запитао: „А може ли му бит’ јефтиније?” поп се одмах љутио и почео грдити и псовати таквим начином и таквим ријечима, какве се у књиге не биљеже.
— ... ћу ја читат’ теби — дречао је заклапајући књиге, — јер си ти један богохулник, кад се око овога погађаш. Оц ... хоћеш џаба молитава?... Погађаш се, а хоћеш да ти Бог помогне! Помоће ти ...
Једино се није љутио и допуштао је погађање у томе случају, ако се из кога чељадета морао изгонити ђаво. Дешавало се, па ђаволу дође ћеиф да се без кирије настани у некоме, и тај неко, не надајући се такоме госту, одмах побјесни, отима се, псује, угриза, лаје и чини свакакве непристојности, што их никако један човјек без ђавола, барем онако јавно, не би чинио. Тако чељаде ништа не би могло излијечити осим попове његе и молитве, управо молитава, јер ту се није могло проћи са једним даном и једном молитвом.
Ради пазара en gros поп се није противио погађању и дозволио би да се сродници болесникови цјењкају с њиме, а и сам се дуго цјењкао.
— Није то тако лахко изагнати сотону — говорио је ватрено. — Он се завуче у чељаде, па лаје, ’сује, хули име господње и ту не помаже ништа, него многе форинтаче... Молитва од круне ту не вриједи маријаша!... Десет дана треба читати и ударати по сотони, па да изађе...
Попово изгоњење ђавола добро је дошло Ходовљанима. Десио се некакав, па се поинадио са женом и, кад му је полетила у очи, лијепо је свезао и одвео попу да из ње истјера ђавола. Поп, и не загледајући жену, намаче епитрахиљ на се, узе књигу у једну, а дебео штап у другу руку (јер без „ударања по сотони” и по чељадету није се могло ништа учинити, нити су само молитве помагале) и стаде пред црквена врата.
— Изиђи, сотоно проклети! — дрекну први пут и штапом опали жену по слабини, да је цикнула и увила се као змија. — Излази из человјеческаго тјела, гдје же њест мјесто твоје ...
И настави ударати и читати, страшно заклињући ђавола, да бјежи „у морске дубине и небеске висине, ђе ороз не пјева и сјекира не сијече”. И жена је све мање цикала и отимала се.
Кад је прву молитву очитао, а оно, на велико чудо свију, излетио ђаво, а умало није и душа из жене, те су је изнемоглу и ослабљену однијели кући. Отада су се све Ходовљанке умириле и постале као анђели, нити су знале за страшнију пријетњу него кад би се који муж окосио да ће је водити попу „да јој истјера ђавола”.
Наравно, за све ово морало се попу и брзо и поштено плаћати, јер он није био пријатељ вересије. Није вјеровао чак ни онима које су Ходовљани сматрали за најугледније, и јавно је говорио да сви сељани „што попу од вересије дају, к’о да у воду бацају...” Рђаве дужнике, које није могао избјегнути, нити је тужакао нити их јавно, у цркви, изобличавао, као што су то неки други попови радили. Он је пронашао сасвим свој, оригиналан начин наплаћивања, те нити је хтио причестити, нити крстити, ни вјенчати, ни сахранити кога из куће дужникове, док му новце напријед положио не би и све старо потпуно исплатио. Михи Тодорову, најљепшем момку сеоскоме, пустио је да невјенчана млада у цркви чека пуна два сахата ради његова дуговања, а кад младожења најпошље није имао платити, сватови су се између себе порезали и искупили попу петнаест гроша да приступи вјенчавању.
И бировину је мајсторски купио. Дође у кућу кад је најпунија, да, тобоже, освјешта водицу, а у ствари да привири у хамбаре и кошеве, те да одвоји свој дио и напуни врећу. У тору је ловио боље јањце и отимао их, па ако није могао дреком, а оно финоћом. У Јанка Главанића, у тору читајући молитву, сакрио је јагње које је најгоре било, под своју кабаницу. Пошто је свршио домаћин поче да тражи јагње намијењено попу, али га нема. Тад узе друго, много боље и дебље, и предаде му га.
— Знао сам ја, погановићу, да ћеш ти мени намијенит’ најгоре — засмија се поп и испусти оно мршаво испод кабанице. — Ама ... ћеш ти мене преварит’... Стога сам га ја и сакрио док ми друго одабереш ...
Други попови гледали су шта поп Тандркало ради и завидили му. Неки су покушавали да окрену његовим начином, али им није пошло за руком и свијет се почео бунити против њих, јер нити су имали „стародревних” књига, нити су знали изгонити ђаволе, а што је најглавније, никада нијесу знали измолити кишу. Та Ходовљани не би примили другога попа, све кад би им двапут био јевтинији! И дијете је знало да његова молитва не би била онако услишана код Бога као молитва попа Тандркала. Нико од њих ни помислити смио није да су попа некада у младости, — кад још није био поп, — ухватили и испребијали Турци због тога што је намигнуо на њихову дјевојку и ножем распорио некакво момче, те да је отада имао календар у раменима, и увијек на двадесет и четири сата прије могао предсказати кишу, боље и сигурније него икакав барометар. Не, него је читаво село било тврдо увјерено да је он неким светитељским дјелом угодио Богу и да је киша падала искључиво на његову молбу.
Једнога дана, пошто им је суша дотужила и све им изгорило и сасушило се од силне ватре, а хајван почео скапавати, искупи се читава депутација од сељана и, договоривши се напријед, кренуше поповој кући, онако гушчијим ходом један за другим.
— Дошли смо ти, оче, да ти се молимо — поче најстарији од домаћина, промукли и сушичави Арсен Карадеглија, неким свечанијим гласом, и пољуби попа у руку. — Ела потегни те своје свете књиге па да ни се замолиш за кишу, е ’вако скапасмо ка’ живина и ми и хајван.
Поп подухвати браду и правећи се замишљен поче је грицкати.
— А што ћу ви се сад молити, кад је прошла Госпојина и кад ће киша сада падат’ сваки дан? — запита.
— Не одвраћај нас, оче, ако Бога знаш — опет ће Арсен, а суво лице искриви му се и искези према попу, — е не знаш што је мука и љута невоља. Но ако имаш срца имало, помоли се Богу, еда га како ти умолиш, кад ми сви не можемо.
— Мучно је то, мучно — дочека поп, отежући и правећи се још забринутији. — Добро вам Бог даје какви сте ви, а да вас кажњава по заради, све би вреле ћускије из неба падале, па вас у главу згађале... Грдно гријешите, па и мене не пазите к’о што треба. Ено у кући немам драма меда, нит’ имам масла, а рачунам се ваш поп, и рачуна се да ме ви храните.
Сељаци се згледнуше забринуто.
— Не замјерај, оче, ако те кад и заборавимо — настави Арсен, постиђено окрећући главу у страну. — Ми немамо образа да гледамо у твоје лишце, ама што ћеш, кад ни није једна брига на глави, него их има хиљаду, па заборавимо ђекада и како ни је име. Него тебе лијепо молимо и љубимо ти руке и клањамо се ка’ једноме чесном божјем служитељу, да ти на нас погледаш и да му се помолиш ... Ко ће, ако нећеш ти? А ако Бог да здравља, па киша удари, напунићемо ми теби ћупове и маслом и медом.
— Па добро — дочека поп, снизивши мало глас, — кад ви тако молите, учинићу. Промислићу још који дан, па ћу вам поручити кад ће бити молепствије за кишу. А ви запамтите шта сте обећали, па не треба чекат’ док удари киша, него ћу вам сјутра послати ћупове, да ји напуните. Неће требати да се ви мучите и да долазите по њи' ...
И пруживши свакоме руку да пољуби, окрену се и оде у кућу.
Трећи дан након тога осјети поп како га нешто у раменима жицну и заболи га.
— Охо! — узвикну и преви се до земље, па се приближи прозору и погледа на небо. Изнад Крстац-планине бијаше се ухватио као неки дим и обавијао, попут пирамиде шиљаст и оштар, врх, а танак као паучина облак дизао се лагано иза њега и развлачио се према селу.
— Стојане, — зовну поп свога јединога и вјернога ђака и црквењака, који му је уједно чистио ахар и тимарио коња у њему. — Хајде удари у звоно, па нек се окупи свијет, да молимо Бога за кишу.
Стојан, оспичаво, мргодно, никад незачешљано момче, гунђајући удари коња по сапима и остави га, па лијено, једва одижући ноге, крену према цркви и кроз широку, гробовима прекривену авлију прође и заустави се под малим, дрвеним звоником, састављеним од трулих, кривудавих греда.
— Баш ће измолит’ кишу данас! — прогунђа опет и, прихвативши за коноп, потегну из све снаге. — Измолиће, ја! ...
Звоно зацикта и кроз студени, оштри ваздух јутарњи јасно одјекну, а звон му се разлијеже изнад села па све до Крстац-планине, одакле се одјек враћао, те се причињавало као да и тамо у облаку звоно звони.
Кад је Стојан оставио коноп, бијаху се већ окупиле оближње комшије. Опколили га са свих страна, зинули и посматраху га некако зачуђено, као да га дотле никада нијесу видјели.
— Што је? Што се звони? — запиташе неки.
— Па знате — одговори Стојан осорно, гледајући их пакосно, готово с презрењем. — Ви иштете кишу, па хоћете да вам поп моли ... Баш ће вам данас измолити!...
Кашње се окупише и други домаћини, озбиљни и некако забринути, као обично кад се приближују цркви. За њима пристала женскадија, обучена у чисто бијело рухо, а окићена феслиђеном и рузмарином, крстећи се још издаљега према звону и звонику и ушуткујући дјецу, којима се по лицу могло познати да грдно жале што нијесу раније дошли, да и они помогну Стојану звонити.
— Што је ’во попу баш данас ућметисало да моли? — запита један мален, кљаст старчић, поскакујући на својој штули и развлачећи усне, те му се указивао крњави зуб, једини зуб што га је имао у вилици.
— А углед’о облак, па стога — надуто одговори једно момче што је недавно дошло из солдата, па још није могло вјеровати у снагу попових молитава.
— Муч’, погани никаква, е ће због тебе сад у нас загрмљети! — окоси се Арсен Карадеглија и премјери га крвничким погледом. — Како се не бојиш таке неподобајеме ријечи изговарат’? Слаб је ’во облак и слаба ће киша бит’, ако не помогне поп и његова молитва.
У томе пристиже и поп. Погледавши по сабраноме народу, климну главом као поздрављајући, поклони се и прекрсти пред црквеним вратима, откључа их и уљезе у цркву. За њим уљегоше неколико дјеце, а за свима Стојан, мргодан и пакостан, једва одижући ноге и непрестано гунђајући нешто.
— Сад пазите, браћо, па да се уредимо ка’ што Бог наређује, те да не буде тјеске — опет поче говорити Арсен, размичући народ и одгуркујући оне што су стали ближе црквеним вратима. — Немојте да нагрћемо ка’ стока, па да бидне брука ка’ што је било пошљедњи пут у литији, кад смо нагрнули на бабу Аницу, те се старица отисла низа стијене и жива се испребијала, да јој живот једне паре не ваља. Љуцки, браћо, па ће ни љуцки и Бог дат’...
— Мене се не бојте, ја нећу ни на кога нагрнут’, и бићу пошљедњи — одговори кљасти старчић и опет поскочи на штули, а развуче лице.
А на црквеним вратима помолише се дјеца, обучена у шарене, старе, воском покапане стихаре, високо држећи дебеле, тешке чираке, што их је некакав приложник сам по себи истесао и израдио, да их гладно дијете не би могло ни три корака понијети. За дјецом изађе Стојан, носећи црквени барјак, па чисто непријатељски, са мржњом неком, гледаше у светога Николу, што га је са барјака благосиљао. Најпошље се појави и поп, у шареној, доста чистој, свиленој одежди, праћен тројицом сеоских момака што су на прсима носили три исцрвоточене, дрвене иконе и са поносом се смјешкали на свакога околостојећега.
Тим редом кренуше сви. За њима нагрну народ, који, одмах спочетка, заборави на све мудре опомене Арсена Карадеглије и при десетоме кораку обори нечије дијете, а некаква старца очепи, да је почео на глас протестовати и чак ружно, врло ружно псовати. И литија је, дижући силну прашину, која се попут дима ширила за њом и ишчезавала у ваздуху, лагано милила кроз све село, па се прихватила брда и преко стрмих и оштрих кршева пењала се готово до на сами врх, у жељи да се примакне управо под небо, те да Бог чим прије чује попове молитве.
При врху зауставише се дјеца и сви се зауставише. Молепствије отпоче. Поп запали једну свијећу, отвори ону стару књигу и не гледајући у њу, него више себе у небо, поче кроз нос читати, извијати некако лијепо, умиљато оно његово: зззззззззз и рррррррррр, па га милина слушати и трнци те подилазе од неког блаженства. А народ нагрнуо око њега, опколио га, па му не да ни да све изговори и сврши јектенија, него непрестано и из свега грла извија једно бескрајно дугачко и бескрајно високо амин.
— Не ваља све амин, него вичите и лодај господи! — осијече у неко доба Стојан и поснажно гурну Арсена Карадеглију у ребра.
— Сведно му је — дочека Арсен, љутито се осврнувши. — Ми ћемо викат’ амин ка’ и вазда, а друго му не знамо ... Нећемо ми вашије’ новитата, е стари Бог разумије нас старце, а ви с младијем како се наредите ...
Пошто се молепствије сврши, поп утрну свијећу, опет затвори књигу и читава поворка крену натраг цркви. Сад се већ није ишло онако у реду као прије, него се гурало све то више и, према оној Христовој, потоњи су се једнако старали да буду први. И грајало се више. Дјеца се загрлила, трче напријед и мјесто црквене окренули да пјевају ону своју стару пјесму:
„Падај, падај кишице!
Молила се мајка,
До Ђурђева данка,
На камену сједила,
Двоје ђеце родила.
Једном име Јаворе,
Другом име Преворе.
Преврну се небо
Као чисто сребро”.
а уз дјецу почели попијевати и неки момци, само полугласно, јер у пјесми нијесу молили за кишу, него изазивали вјетрове:
„Пухни ми пухни, лађане,
Дођи ми дођи, драгане ...”
Жене су корачале у живом и веселом разговору^ а старци су се препирали око љетине, покушавајући непрестано да застану и да се објасне, али их је гомила и преко њихове воље потискивала напријед, те су чак морали и прискакивати ...
Иза подне навукоше се облаци над селом, али не они мрки, суморни, што носе са собом муње, грмљавину и силан пљусак, него некакви сиви, голубасти, уједначени на свим странама.
— Ово ће бит’ фина, ситна киша! — говорили су неки задовољно, зијајући у небо. — Ово може три дана падат’ и све нам натопит’...
— Нема молитве без нашега попа! — настављали су други, гладећи бркове. — Што је он Богу драг, то нема више.
И сам поп, премда је осјећао у раменима болове и жигања, ипак је почесто провиривао на прозор и смјешкао се. Знао је да сад опет мора бити о њему говора и да ће му се слава још више рашчути широм читаве Херцеговине, а може бити и даље ... И од некаква чудноватога задовољства он је ону жестоку, препечену ракију што му је Стојан обично доносио да њоме трља рамена те да му болови одумину, — почео испијати, и, мало помало, испио је читаву бочицу, тјешећи се тиме да ће ракија боље помоћи кад се употреби изнутра него споља..
Уједанпут поче падати.
— Шта је ово? — брекну поп и потрча прозору, кад опази да то нијесу оне обичне кишне капи, које он тако радо слуша кад му закуцају у стакла прозорска, него некакве друкчије, измијењене. И збиља, на његово велико чудо то и није била киша, јер мјесто крупних и тешких капљица густе, бијеле пахуљице лепршале су, играле се у ваздуху и падајући лијепиле се по још лиснатоме дрвећу и по сухој трави.
— Снијег, на моју душу! — узвикну поп и промоли главу кроз прозор још више, као да би да се увјери: пада ли свуда једнако и није ли његова кућа изузетак у томе? А као за инат снијег ухитрио, па игра, игра, пада и хвата му се по коси и по бради сметајући му, да не види даље него на неколико корачаји од куће.
— Ово ми се још није стрефило — уздахну поп отресајући се. — Ово је к’о проклество ... Ја молим једно, а Бог даје друго. А његова је старија!
Изненада се отворише врата и мргодни Стојан помоли се на њима.
— Ено те чекају не’акви пред вратима — проциједи кроз зубе. — Измолио си им кишу, па ’оће да зафале...
Поп га погледа мрко, рашчешља прстима браду и стресе снијег са ње размишљајући се мало. Изађе.
— Болан, попе, шта је ’во сад? — дрекну Арсен Карадеглија из свега грла, чим га опази. — Ми те нијесмо молили за снијег, него за кишу, а ти снијег окрену.
Поп застаде мало, диже прст према небу и показа на снијег.
— Криви сте ви свему и ваша рђава дјела! — поче свечано, неким узвишенијим гласом. — Вас Бог хоће да казни! Ја сам вам посл’о ћупове, да ми напуните маслом и медом прије молепствија, а ви нијесте шћели, него сте оставили за касније, бива к’о да не вјерујете мени и божијој молитви ... То вам је зато!
Па поносито, преко обичаја, окрену им леђа и врати се у собу оставивши их да се згледају и ишчуђавају један другоме.
— И право има! — викну Арсен, прибравши се најпрви. — Ми смо грешни и Бог нас казни! Да смо послали масла, да поп замасти молитву, не би ни се ово стрефило, а у гладна попа, гладна и молитва.
И вратише се кућама.
Извори
уреди- Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 7, страна 59-71 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.
|