Понотњи санак
Понотњи санак кад се тихо јави
Да моју тугу у заборав склони,
У мутном болу душа ми се дави
И с црном клетвом свог љубимца гони.
Ја нећу мира, покоја, ни санка;
Ја хоћу вјечно да о теби мнијем,
Да љубим тебе тајно, без престанка,
И мртво срце споменима гријем...
Ја нећу мира!... Оборене главе
Пред твојом сликом бдићу свако доба,
И слушат кикот своје црне јаве,
Док нађем покој у наручју гроба.