Ponotnji sanak
Ponotnji sanak kad se tiho javi
Da moju tugu u zaborav skloni,
U mutnom bolu duša mi se davi
I s crnom kletvom svog ljubimca goni.
Ja neću mira, pokoja, ni sanka;
Ja hoću vječno da o tebi mnijem,
Da ljubim tebe tajno, bez prestanka,
I mrtvo srce spomenima grijem...
Ja neću mira!... Oborene glave
Pred tvojom slikom bdiću svako doba,
I slušat kikot svoje crne jave,
Dok nađem pokoj u naručju groba.