Поморчева љуба
(Слика из живота)
У дворовим покрај мора
Сједи љепотица
Затворена, — као златна
У кавезу тица;
Или као у харему
Гјулић-Гјургјијанка,
Која мора да се крије
И видјелу данка. —
Залуд очи, двије муње,
Залуд стас гиздави,
Залуду јој чарно лице
И понос убави.
Залуд младост — свјежа младост,
Залуд прса пуста,
Залуд свилна црна коса
И корална уста.
Залуд огањ-осјећање,
Залуд занос духа;
Залуду јој дичан укус
Накита и руха. —
Гоји мило прво чедо;
А док ово гоји:
Она му се већ удесу
Будућему боји;
Већ помишља, каквим ће јој
Пучинама бродит,
Каква ли ће по таласим
Срећа јој га водит;
И у души сјетна зебе,
Сликајућ' у уму:
Каква јој га чуда могу
Срести на том друму ....
А војно јој одједрио
Низ невјерна мора,
Њу небогу оставио
Код самотна двора:
У мислима стравичнијем,
У слутњи и сумњи,
У ваздашњој на најцрње
Незгоде поумњи.
Под надзором оштре страже
Свекрвице старе,
Која никад са очију
Не снима очаре:
Нег' пристале невјестице
Прати стопу сваку.
Нит је скида — с помна вида
По дневу и мраку.
Пази стара, да јој снаха
Часном стазом ходи,
Ка' што искон-обичајим
Приморачким годи.
Вазда мумља ... вазда гризе...
Вазда срце дира:
Не да станка вили снахи,
Не да жива мира. —
Она ће јој зар пос'једит,
И невоље црне
Доста свладат, — док се војно
Опет к њојзи врне.
Тврди живот — тврђим ће јој
Сваког дана биват,
Уз дубоке уздисаје
Ман' ће сузе ливат;
Ман' ће клети час рођења,
Час љубави прве,
Час удаје, — све ли страсти,
С којима се рве ;
Срце, чуство, чар природни
И побуде слатке:
Узаман ће она клети
Клетвом груди јатке ....
Не помаже! — Све те клетве
У вјетар се губе;
Сто да љуту коб изм'јени ,
Поморчеве љубе :
Сјем повратка — којему се
Жудном душом нада?...
(А Бог знаде у васц'јелом
Животу ли када!...)
Ил' сјем смрти ?... — Ал' јој срце
Већ немојмо косит:
Славјанка је, — а Славјанка
Зна све муке сносит. —