Поменак

Војислав Илић

Поменак Писац: Војислав Илић

У тавно зеленом саду угодни хладак се шири,
Санљиво жубори поток и ружа пријатно мири

И плави поменак цвета. Пред гордом царицом цвећа
Нежно те његово лисје на скромност и туну сећа.

Психеја, блудећи плачна, кад љубав небо јој узе,
У цветне чашице ове лила је најдраже сузе.

И помињући прошлост, венац је од њега плела,
И он је мирисô благо са светлог њезиног чела.

Столећа древна су прошла и ноћи минуше сретне,
Сад, сретна, грљаше драгог под небом Палмире цветне.

Ал' плави поменак јоште мирише у тавном лугу,
И он нас на љубав сећа, на чедност, и слатку тугу.

крајем 1889.

Извори

• Војислав Илић: Лирско песништво, страна 146, 2. књига, Вук Караџић, Београд.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.