Полицајцу Милутину Лековићу

Полицајцу Милутину Лековићу Писац: Славко Перошевић

  Полицајцу Милутину Лековићу

Теби брате који, сад сном вјечним спаваш,
Тужна срца пишем, ову пјесму кратку.
Теби што си вршећ’ своју дужност свету,
Изгубио живот, на задњем задатку.

Кад ми дође ова, вијест пуна туге,
Помислих од бола, срце ће ми пући.
Мисо' ми одлута к' дјевојчици твојој,
Која чека оца, да се врне кући.

И ако се можда познавали нисмо,
У души те својој, жалим као брата.
И замишљам твоју мезимицу како,
Тужно пита мајку: „Кад ће доћи тата?”

Ал' док пиле мало, надаше се срећи,
И са нестрпљењем гледаше ка сату,
Ти си као оро’, поломљених крила,
Лежао у локви крви на асфалту.

Људина си био, тако многи кажу.
И носио часно униформу плаву.
Ал' револвер плану у крвничкој руци,
И оловом врелим, разнесе ти главу.

У потиљак мучки, Милутине брате,
Погоди те клето зликовачко зрно.
Од уједа змијског, сури оро’ паде,
А горди Дурмитор, зави се у црно.

Ал' у једну руку и љут сам на тебе,
Црн облак се свио, изнад мојих вјеђа,
Што на ум не има, р’јеч предака наших:
„Шиптарима никад, не окрећи леђа”!

Ту ријеч си' сто пут, под Дурмитор чуо,
Од оца и ђеда, ујака и стрица,
Па како си мого’, дозволити да ти'
Иза леђа сједне шиптарски убица?

Ја сам ових дана, негдје у туђини.
Не знам дал' на твоје стићу покајање.
Ал' овом ћу пјесмом обзнанити да је,
Један поштен човјек, међу нама мање.

Униформу своју носио си часно,
И пао ко' борац, против криминала.
Па нек ти је због тог, Милутине брате,
Црна земља лака и вјечно ти хвала!

(децембар 2019.)