Политичка прошлост Хрвата 8
| ←< 7. глава | ПОЛИТИЧКА ПРОШЛОСТ ХРВАТА Писац: Васо Чубриловић |
9. глава >→ |
Самостална Хрватска пропала је јер није могла да издржи притисак с Јадрана од Венеције а са Драве од Угарске. Унутрашња повезаност мећу племенима још је била слаба, а културна борба око латинске и словенске службе у цркви разбијала је и оно мало духовног јединства изграђеног за две стотине година државне самосталности. То је довело до наслона на Угарску.
Заузимајући хрватске земље Арпадовићи су преузели на себе и обавезе да бране далматинско приморје од Венеције, а она је из године у годину постајала тамо све насртљивија. Коломан је сматрао као своју прву дужност законитог хрватског владаоца да завлада латинским градовима у приморју. Он их је добио од византиског цара Алексија и почео их освајати 1107. Један за другим они му се предадоше и добише велике повластице. Убрзо Венеција обнови борбу и завлада 1116 далматинским градовима. Отад, па све до доласка Турака не престаје борба измећу Угарске и Венеције око господства на Јадрану. Са ратном срећом и далматински градови су мењали своје господаре. Што даље, жилава република св. Марка све чешће се задржавала на обалама нашег Јадрана, а угарским краљевима као заштитницима хрватског краљевства било је све теже осигурати јадранску обалу од њене премоћи. Арпадовићи нису жалили труда ни жртава да постигну тај циљ.
Господари Хрватске, Арпадовићи настоје у XII и XIII веку да прошире свој утицај и на остале јужно-словенске земље. Као последица ових угарских тежња долази у XII веку до читавог шва ратова измећу Угарске и Византије. Неко време за Манојла Комнена од 1167—1180 Византија је обновила, и то последњи пут, своју власт у нашим северо-западним земљама, па и у Хрватској. Али после Манојлове смрти 1180 брзо је пропала византиска премоћ и у хрватским земљама. Угарска за време Беле II (III) прелази у напад, осваја Срем са Београдом, повраћа Хрватску, подвргава своме протекторату Босну и меша се у унутрашње ствари Немањићке Србије. Он је Млечанима отео Далмацију. С њима почиње један нови период угарске експанзије на Балкану који ће трајати све до доласка Турака. Босна се од половине XII века све више развија и јача на рачун Хрватске и Србије. У ово доба почиње жилаву борбу с угарским краљевима за чување своје верске и политичке самосталности. Уништавање богумилске јереси, која се у ово доба уврежила у Босни, био је главни разлог угарско-хрватским краљевима за читав низ ратних похода у току следећих векова противу ње. Поред свега тога, Босна ће захваљујући добром географском положају на изворима река Босне, Врбаса и Неретве продирати у северо-западном правцу долинама Врбаса и Сане забијајући се као клин у хрватске земље и разбијајући њихову и онако лабаву географску целину. У вези с борбом против богумилства почеће у ово доба католичко мисионарство у старој Босни, доћи ће у њу фрањевци, отад па за читав низ векова главни чувари католичанства, али преко њега и хрватства у тим крајевима.
За време самосталног државног живота састав хрватског друштва био је једноставан, патријархалан. Главну народну масу чини сељак, још слободан поседник. Грађанства код Хрвата нема, а племство се тек почело одвајати од осталог народа, састављено из старих племенских главарских породица и виђенијих људи из краљевске околине, како је већ постајало у то доба и код осталих европских народа. И државна управа била је патријархална, Поред краља појединим племенским жупама управљају жупани, а Ликом и Крбавом по старом аварском обичају бан.
Уласком у државну заједницу с Угарском Хрватска је постепено прилагођавала своје управно и друштвено уређење новим приликама. Већ смо рекли да угарски краљеви од самог почетка своје владе дају Хрватској потпуну унутрашњу самосталност. Место њих управљају херцези или банови. Свако племе и сваки град уређивали су се по свом обичајном праву, краљ се у све то врло мало мешао. Херцег је имао широка, готово владалачка права, а обично му је седиште било у Загребу. Загреб је већ у ово доба почео да се истиче као културно-политичко средиште Хрвата, посебице од времена кад је постао седиште бискупа Панонске Хрватске 1095.
Бела III (IV) поделио је 1260 Хрватску на две бановине, панонску и хрватско-далматинску. Он се 1235 крунисао у Стоном Београду у исто време и за угарског и за хрватског краља. Као што се види, везе измећу Угарске и Хрватске постајале су током времена све тешње.
Највеће промене за време арпадовићке владе у Хрватској настају у њеном друштвеном саставу. Маћари као народ ратничких сточара још из руских степа донели су собом смисао за аристократску друштвену поделу. Кад су се преласком на хришћанство придружили западно-европској култури, није им било тешко прићи феудалном друштву тадање Европе, јер су га у основи већ и имали. Сасвим друкчије је било са Хрватима. У њих се племство тек почело одвајати од народне масе, сељак је држао земљу а демократска словенска институција народног збора, скупштине, имала је главну реч у свима великим питањима тицала се она села, жупе или целе државе. Још у самом почетку своје власти у Панонској Хрватској угарски краљеви почињу стварати феуд дајући хрватским и својим великашима читаве области на управу и уживање. Ту се најпре у хрватским земљама извршила феудализација друштва и управе. Много спорије развијао се процес у Далматинској Хрватској. Тамо је стара племенска организација била и сувише јака, народ привредио и политички самосталан да би прелаз могао бити тако брз. Истина, кад Коломан преговара са дванаест хрватских племена измећу река Раше и Неретве, он не преговара са народом него са његовим претставницима, племством. Њима и даје велике повластице и везујући их интересом за себе и своју династију почиње да уништава онај демократски дух и уређење које је дотле превладавало у матици хрватске државе.
Бела II (III) наставио је овај рад концем XII и почетком XIII века дајући Франкопанима 1193 модрушку жупанију, Шубићима брибирску, а Бабонићима, доцније кнезовима благајским, земље измећу Уне и Сане.
Претварајући се од племенских главара у феудалне господаре хрватско племство се изједначавало с угарским. Ишло је и даље. Борбе око престола у династији Арпадовића и монголска навала 1241, пољуљали су у XIII веку централну власт у Угарској и Хрватској. Ослобођени краљевског надзора и притиска поједини обласни господари у планинским пределима измећу Раше и Неретве постају самовољни и самостални. Они су се убрзо толико осилили да су при крају XIII века Шубићи, Франкопани, Нелипићи, Курјаковићи итд. били у поседу читавих малих држава. Олигархиска влада у Хрватској трајаће све до 1347, док је не сломи Људевит I Анжувинац.
Врхунац слабљења краљевске власти била је златна була Андрије I (II), издана угарско-хрватском племству 1222. Она ће до пропасти Угарске бити основним законом, на који се заклињали угарско-хрватски краљеви. У њој је угарско-хрватско племство ограничило краљевску власт, осигурало себе од краљевске самовоље и добило низ повластица. Мећу њима је била једна од најважнијих члан 31, по коме су имали право и оружаном руком да бране од краља издане повластице. Основица расула угарско-хрватске државе била је ту.
Борба око словенске службе у цркви не престаје и после уједињења Хрватске с Угарском. Папа Вићентије IV дозволио је 1248 сењском бискупу да може службу Божју служити на народном језику.
Монголска навала 1241—1242 опустошила је хрватске земље као и угарске, Бела III (IV) да би помогао подизање градова згоднијих за заштиту становништву за случај нове монголске навале, а добрим делом и као противтежу већ премоћном племству дао им је велике повластице. Он је дозивао странце, већином Немце занатлије, у градове. У Хрватској постају у то доба слободне општине Загреб, Самобор, Крижевци и Јастребарско. Оснивањем слободних градова, где се поред досељених странаца населише и многи домаћи мали племићи и сељаци, почиње стварање градског елемента у Панонској Хрватској.
За последњих Арпадовића краљевска власт је из године у годину слабила. Једно по једно краљевско право прелазило је на великаше, нестајало је слободних сељака, претварају се у кметове, градове држе великаши, војска је у њиховим рукама, а краљ је само сенка некадање моћи. За време владе Владислава III Куманца неколико великашких породица под воћством бана приморског Павла Шубића били су потпуни господари Далматинске Хрватске. Са Владиславом III догоревала је свећа Арпадове династије. Већ је почела борба ко ће преузети њено наследство. У борби око њега Павле Шубић, господар Далматинске Хрватске, стаде на страну анжувинског принца Карла Мартела добивши зато од њега повељу да је господар целе Далматинске Хрватске (1292). Павле доведе Мартелова сина Карла Роберта 1300 у Хрватску. Када је умро последњи Арпадовић Андрија II (III) он га преко Загреба посла у Угарску, где је 1301 крунисан за угарско-хрватског краља.