Политика:Избор 1/1940

ПОЛИТИКА бр. 11590, недеља 8. септембар 1940, станица 15.

ЦРКВЕНО КУБЕ – ПУТОКАЗ АВИОНИМА

АУСТРИСКИ ЛАЈТАНТ И ДОМОБРАНАЦ, ИНЖЕЊЕР И МЛИНАР, КАРЛ БРАЈЕР, САДА ПАРОХ ЦРКВЕ У ВЕЛИКОЈ КРСНИ ДРАГОШ БРАЈЕР

Пре скоро четврт века, за време окупације срео је млади Аустријанац девојку која је значила прелом у његовом животу

Велика Крсна, септембра

На својим влажним црним ораницама у пролеће, на летњим косидбама и жетвама, у јесењим бербама кукуруза или винограда, Великокршљани не надносе руку над очи да би питали сунце које је доба. Свакога дана, као да гледају у сат, знају тачно када далеко домакне подне. Не јављају им пола два часа ни часовници, ни звоници, чак ни многобројни далеки младеновачки фабрички димњаци што неуморно позивају на рад стотине људи.

Великокршљански парох

Тачно у један и по час по подне, по узораној земљи, по детелини која се повија, преко стрњишта, преко шуме кукуруза и берачица у винограду, прелази свакога дана широка и црна сенка огромног путничког авиона Берлин-Цариград. Изнад ње, те сенке, у небу, зуји неколико тренутака над главама сељака велика машина, па је нестаје и Велика Крсна опет тоне у свој мир, у свој живот.

Зашто баш Велика Крсна дабуде правац и путоказ авиону који спаја континенте?

Ако нема аеродром и гвоздене стубове бежичне телеграфије, Велика Крсна има своје црквено кубе. У овом мору зеленила од влажно сивог пролећног до летње жутозелене ражи, бело и гломазно, на цркви која под њим пуца и круни се, оно је тако постало мета и правац људима што само један дан прелећу градове, земље, народе... И има Велика Крсна свога попа.

Сувоњав, висок, веома блед у лицу, са очима које су некад морале бити јасно плаве, а сада мало замућене, у црној бради и са црном косом посејаном белим праменовима, у сва доба дана, и ноћу кад га позову, обилази туберкулозне сељаке и сељанке на самрти, крштава сеоску децу, освећује нове домове, венчава, служи службу на записима.

Фантастична, али истинита прича

Али није педесетогодишњи великокршљански парох г. Драгош Брајер увек живео у малој Великој Крсни, ни био свештеник целог свог века. Имао је он живот необичан и чудан и тако различит од свога данашњег позива.

Иако годинама далеко од свега што је некада био, повучен у себе и сакривен у своме дворишту свем у цвећу, ћутљив, г. Драгош Брајер пристао је да говори о себи, зато што мало коме ко му затражи може да одбије, а најмање људе који су се пробијали друмовима изривеним, излоканим, тешким, до његовог дома, до њега.

„Родио сам се 27 јануара године 1888, у Бечу...“

Сеоски свештеник из Велике Крсне рођени Бечлија?

„Моји родитељи живели су стално у Бечу. Гимназију и велику матуру завршио сам у Бечу и апсолвирао на грашевинском отсеку Бечког техничког факултета.“

Сеоски свештеник грађевински инжењер?

Иако фантастична, прича о животу великокршљанског пароха г. Драгоша Брајера потпуно је истинита.

За време светског рата у овим нашим крајевима, као што је познато, било је много аустриских официра. Један међу њима био је и г. Карл Брајер, инжењер, домобранац, лајтант. Почетком године 1916 стигао је у Крушевац, у униформи аустриског официра, као окружни инжењер.

И ту се преломио живот двадесетосмогодишњег некадашњег бечког „бурша“, младог аустриског официра, који је дошао у непријатељску земљу.

У Рековцу, међу избеглицама, срео је Злату Крупежевић, свршену ученицу више женске школе, девојку која је знала и за Лесинга и за Гетеа, а била кћи оца у чијој се породици свештенички чин преносио с колена на колено. Кћер народног посланика проте Николе Крупежевића из Велике Крсне видела је у Карлу Брајеру на првом месту човека. А он је то заиста био.

„Сви ми, омладинци, у то време, дубоко смо се разочарали у рат. Национално васпитани у својој земљи, ми смо видели да се у овом рату не ради ни о каквом национализму. Постоје људи-трговци и људи-сељаци који се боре, бране своје. Други на њиховом месту, пред толиком силом, предао би оружје. Овде, око мене, чинило ми се, свеје било младо, све сам видео као чисто...“

Прелаз у православље

И инжењер Карл Брајер постао је вереник Злате Крупежевић.

„Ја сам носио униформу, а гледао друмове, мостове.“

А у кући избегличке породице у којој се налазила официрска менажа, било је књига, говорило се о уметности, трудило се да се не гледају само страхоте глади и патњи око себе.

Један свој одлазак у Беч, породици, Карл Брајер искористио је да пређе у цркви светог Саве у православље. Вратио се у Србију као Драгош Брајер и са девојком која је имала утицаја на цео његов живот венчао се једног мајског дана, у оној истој великокршљанској цркви.

„Да је мој командир знао за моје православље у то време, ишао бих пред војни суд као издајник.“

Помоћу лекарског уверења, са својом младом женом, г. Брајер је отишао у Беч, а затим у Швајцарску. Иако са плућним катаром, пријавио се нашим властима за поданство и са жељом да га пошаљу на солунски фронт као инжењера. Чекајући на ту дозволу, г. Брајер је дочекао примирје и преко Галипоља и Крфа, уочи светог Николе, стигао са женом у Велику Крсну, по највећем блату.

У новој отаџбини хтео је да буде користан сељацима. Израдио је први млин у тим крајевима са саугас-мотором. За ујам се узимало тада огромно. Он је то свео на најминималнију количину жита. Помогли су му да пропадне материјално, да не би уводио тако необичне обичаје у односе између вароши и села.

Четрдесетогодишњи студент теологије

Отпочео је затим у Смедереву посао као грађевинар. Изводио земљане насипе, градио радионице за оправку вагона. Потом подигао неколико вила у Београду. У новчаним стварима г. Драгош Брајер изгледа да је лоше пролазио у средини необично вештој баш за ту врсту пословања.

Тако га је стигла четрдесета година, а он је само желео да побегне од света. Године 1929 уписао са на Теолошки факултет Београдског универзитета. Пошто је од двдесет четири предмета положио осамнаест, г. Драгош Брајер затражио је да се рукоположи. Тако је у раковичком манастиру бивши аустриски лајтанд, бивши инжењер и вивши млинар, постао православни свештеник.

У Удовици код Петријева, близу Смедерева, сељаци су га молили да им изгради цркву и он се радо прихватио посла. Без пара такорећи, својим инжењерским искуством, испунио им је жељу. А онда, уместо да сам ради у новој цркви, затражио је премештај и дошао у Велику Крсну, у село породице своје жене, у стару кућу Крупежевића.

„Пролетос су ту цркву у Јасенку освећивали. Говорили су ми сељаци по сто пута хвала и да дођем на свечаност, али нисам отишао...“

Како је успео да научи старословенски овај аустриски инжењер и како је изгледала прва служба коју је у цркви одржао овај градитељ мостова и друмова, радионица за оправку вагона?

Наслоњен на дрвени рапави баштенски сто, који је свакако садељао сам својим рукама са невероватно издуженим прстима, као притиснут зеленилом ораха, старих борова, багрема, великокршљански парох се пренуо:

„Смисао старословенског језика нисам толико продубљивао. А формалана страна богослужења у православној цркви тако је невероватно музикална. Старе мелодије су јединствене. Стихири, тропари, то је дивно. Увече, нарочито у зиму, поред пећи, узимамноте осмогласника и певам, певам са бескрајним уживањем... Кад сам први пут служио службу, уопште нисам мислио да неког има у цркви. Да сам само на то помислио, ишло би сигурно рђаво. Јер по природи ја сам повучен, увек далеко од света.“

„Шваба пева“

А како пева г. Драгош Брајер, најбоље сведочи мишљење сељака из смедеревске околине, приликом његовог рада у том крају, мишљење које је стигло и до ушију г. Брајера:

- 'Ајдмо у смедеревску цркву, данас опет Шваба пева „Иже херувими...“

Осим крштења, венчања, погреба, шта још заокупљује великокршљанског пароха?

У ниској кући уз коју се са свих страна пуже цвеће, чак и кроз прозоре којих је толико и тако великих као да под овим кровом живи неуморни сликар, на све стране књиге. Са поносом овај човек који има око хиљаду динара плате и додатка, жену, а две кшери на школовању, отворио јеједан орман: зелени, црвени, плави повези са златом Гетеа, Шилера, Лесинга, Штифтера (најомиљенијег његовог писца), лексикона, међу којима цео Мајер, збирки прецизних карата целе Европе.

„И још ово!“

Преко простране собе г. Драгош Брајер повео нас је супротном зиду, да нам покаже још једно своје велико интересовање: десетине црвених, зелених, плеханих минијатура вагона, теретних и класа, лакованих, мајушних, блиставих, са натписима: „пушачи“, „непушачи“, црвених, исте величине, локомотива на никленим шинама које је сам начинио, мирују на полицама. Читаве композиције експреса и брзих возова, поутничких и теретњака, овде у Великој Крсни, на полици, далеко километрима од најближег писка воза на прузи Београд-Младеновац-Ниш-Скопље-Ђевђелија!

Његова путовања

Затим минијатурна аустриска варош са белим и руменим зградама на којима готицом стоји забележено: „Кафе-Корзо“, „Апотеке“, „Штетише-Шпаркасе“, иза које је, од никлених танких шина, начињена компликована скретница којом као да тек што није протутњао симплон и најзад ушао неки немир, неки звук, у ову огромну башту, у ова исецкана дворишта великокршљанских кућа некадашњих задругара, сада подељених и завађених. Испред „Кафе-Корза“, „Апотеке“, стоје без покрета густа зелена дрвета од обојеног сунђера којим сеоска деца бришу своје нагребане таблице.

„Ми попови имамо доста времена“, тихо се смеје свештеник г. Драгош Брајер.

А одмах потом, замишљено и, рекло би се озбиљно:

„Други уживају у сликама и скулптурама, старом новцу и марка. ја поставим вагоне на шине, осветлим своју варош...“

Расклапа тако своје драгоцене географске карте, ту близу својих књига, свога Штифтера, и у својој великој животној илузији г. Драгош Брајер, свештеник-инжењер, кад се зажели, путује данима тим својим возом кроз градове, земље, народе - баш као огромни путнички авион што је изабрао за путоказ велико бело кубе његове цркве.

----

На широком сеоском путу певала су упорну песму сеном претоварена воловска кола. Сеоска деца, све ређа у овом здравом крају који сатире туберкулоза, гонила су блатњаве прсиће, овце, пловке. Пожутелимрукама људи су неуморно штавили коже. И говорили о своме „Шваби“:

- Одличан човек, цело је село задовољно од њега...

- Оно јесте да није био исте вере...

- Пропао је због добра...

- Душе нема као што је његова...

Радмила Бунушевац