Politika:Izbor 1/1940

POLITIKA br. 11590, nedelja 8. septembar 1940, stanica 15.

CRKVENO KUBE – PUTOKAZ AVIONIMA

AUSTRISKI LAJTANT I DOMOBRANAC, INŽENjER I MLINAR, KARL BRAJER, SADA PAROH CRKVE U VELIKOJ KRSNI DRAGOŠ BRAJER

Pre skoro četvrt veka, za vreme okupacije sreo je mladi Austrijanac devojku koja je značila prelom u njegovom životu

Velika Krsna, septembra

Na svojim vlažnim crnim oranicama u proleće, na letnjim kosidbama i žetvama, u jesenjim berbama kukuruza ili vinograda, Velikokršljani ne nadnose ruku nad oči da bi pitali sunce koje je doba. Svakoga dana, kao da gledaju u sat, znaju tačno kada daleko domakne podne. Ne javljaju im pola dva časa ni časovnici, ni zvonici, čak ni mnogobrojni daleki mladenovački fabrički dimnjaci što neumorno pozivaju na rad stotine ljudi.

Velikokršljanski paroh

Tačno u jedan i po čas po podne, po uzoranoj zemlji, po detelini koja se povija, preko strnjišta, preko šume kukuruza i beračica u vinogradu, prelazi svakoga dana široka i crna senka ogromnog putničkog aviona Berlin-Carigrad. Iznad nje, te senke, u nebu, zuji nekoliko trenutaka nad glavama seljaka velika mašina, pa je nestaje i Velika Krsna opet tone u svoj mir, u svoj život.

Zašto baš Velika Krsna dabude pravac i putokaz avionu koji spaja kontinente?

Ako nema aerodrom i gvozdene stubove bežične telegrafije, Velika Krsna ima svoje crkveno kube. U ovom moru zelenila od vlažno sivog prolećnog do letnje žutozelene raži, belo i glomazno, na crkvi koja pod njim puca i kruni se, ono je tako postalo meta i pravac ljudima što samo jedan dan preleću gradove, zemlje, narode... I ima Velika Krsna svoga popa.

Suvonjav, visok, veoma bled u licu, sa očima koje su nekad morale biti jasno plave, a sada malo zamućene, u crnoj bradi i sa crnom kosom posejanom belim pramenovima, u sva doba dana, i noću kad ga pozovu, obilazi tuberkulozne seljake i seljanke na samrti, krštava seosku decu, osvećuje nove domove, venčava, služi službu na zapisima.

Fantastična, ali istinita priča

Ali nije pedesetogodišnji velikokršljanski paroh g. Dragoš Brajer uvek živeo u maloj Velikoj Krsni, ni bio sveštenik celog svog veka. Imao je on život neobičan i čudan i tako različit od svoga današnjeg poziva.

Iako godinama daleko od svega što je nekada bio, povučen u sebe i sakriven u svome dvorištu svem u cveću, ćutljiv, g. Dragoš Brajer pristao je da govori o sebi, zato što malo kome ko mu zatraži može da odbije, a najmanje ljude koji su se probijali drumovima izrivenim, izlokanim, teškim, do njegovog doma, do njega.

„Rodio sam se 27 januara godine 1888, u Beču...“

Seoski sveštenik iz Velike Krsne rođeni Bečlija?

„Moji roditelji živeli su stalno u Beču. Gimnaziju i veliku maturu završio sam u Beču i apsolvirao na graševinskom otseku Bečkog tehničkog fakulteta.“

Seoski sveštenik građevinski inženjer?

Iako fantastična, priča o životu velikokršljanskog paroha g. Dragoša Brajera potpuno je istinita.

Za vreme svetskog rata u ovim našim krajevima, kao što je poznato, bilo je mnogo austriskih oficira. Jedan među njima bio je i g. Karl Brajer, inženjer, domobranac, lajtant. Početkom godine 1916 stigao je u Kruševac, u uniformi austriskog oficira, kao okružni inženjer.

I tu se prelomio život dvadesetosmogodišnjeg nekadašnjeg bečkog „burša“, mladog austriskog oficira, koji je došao u neprijateljsku zemlju.

U Rekovcu, među izbeglicama, sreo je Zlatu Krupežević, svršenu učenicu više ženske škole, devojku koja je znala i za Lesinga i za Getea, a bila kći oca u čijoj se porodici sveštenički čin prenosio s kolena na koleno. Kćer narodnog poslanika prote Nikole Krupeževića iz Velike Krsne videla je u Karlu Brajeru na prvom mestu čoveka. A on je to zaista bio.

„Svi mi, omladinci, u to vreme, duboko smo se razočarali u rat. Nacionalno vaspitani u svojoj zemlji, mi smo videli da se u ovom ratu ne radi ni o kakvom nacionalizmu. Postoje ljudi-trgovci i ljudi-seljaci koji se bore, brane svoje. Drugi na njihovom mestu, pred tolikom silom, predao bi oružje. Ovde, oko mene, činilo mi se, sveje bilo mlado, sve sam video kao čisto...“

Prelaz u pravoslavlje

I inženjer Karl Brajer postao je verenik Zlate Krupežević.

„Ja sam nosio uniformu, a gledao drumove, mostove.“

A u kući izbegličke porodice u kojoj se nalazila oficirska menaža, bilo je knjiga, govorilo se o umetnosti, trudilo se da se ne gledaju samo strahote gladi i patnji oko sebe.

Jedan svoj odlazak u Beč, porodici, Karl Brajer iskoristio je da pređe u crkvi svetog Save u pravoslavlje. Vratio se u Srbiju kao Dragoš Brajer i sa devojkom koja je imala uticaja na ceo njegov život venčao se jednog majskog dana, u onoj istoj velikokršljanskoj crkvi.

„Da je moj komandir znao za moje pravoslavlje u to vreme, išao bih pred vojni sud kao izdajnik.“

Pomoću lekarskog uverenja, sa svojom mladom ženom, g. Brajer je otišao u Beč, a zatim u Švajcarsku. Iako sa plućnim katarom, prijavio se našim vlastima za podanstvo i sa željom da ga pošalju na solunski front kao inženjera. Čekajući na tu dozvolu, g. Brajer je dočekao primirje i preko Galipolja i Krfa, uoči svetog Nikole, stigao sa ženom u Veliku Krsnu, po najvećem blatu.

U novoj otadžbini hteo je da bude koristan seljacima. Izradio je prvi mlin u tim krajevima sa saugas-motorom. Za ujam se uzimalo tada ogromno. On je to sveo na najminimalniju količinu žita. Pomogli su mu da propadne materijalno, da ne bi uvodio tako neobične običaje u odnose između varoši i sela.

Četrdesetogodišnji student teologije

Otpočeo je zatim u Smederevu posao kao građevinar. Izvodio zemljane nasipe, gradio radionice za opravku vagona. Potom podigao nekoliko vila u Beogradu. U novčanim stvarima g. Dragoš Brajer izgleda da je loše prolazio u sredini neobično veštoj baš za tu vrstu poslovanja.

Tako ga je stigla četrdeseta godina, a on je samo želeo da pobegne od sveta. Godine 1929 upisao sa na Teološki fakultet Beogradskog univerziteta. Pošto je od dvdeset četiri predmeta položio osamnaest, g. Dragoš Brajer zatražio je da se rukopoloži. Tako je u rakovičkom manastiru bivši austriski lajtand, bivši inženjer i vivši mlinar, postao pravoslavni sveštenik.

U Udovici kod Petrijeva, blizu Smedereva, seljaci su ga molili da im izgradi crkvu i on se rado prihvatio posla. Bez para takoreći, svojim inženjerskim iskustvom, ispunio im je želju. A onda, umesto da sam radi u novoj crkvi, zatražio je premeštaj i došao u Veliku Krsnu, u selo porodice svoje žene, u staru kuću Krupeževića.

„Proletos su tu crkvu u Jasenku osvećivali. Govorili su mi seljaci po sto puta hvala i da dođem na svečanost, ali nisam otišao...“

Kako je uspeo da nauči staroslovenski ovaj austriski inženjer i kako je izgledala prva služba koju je u crkvi održao ovaj graditelj mostova i drumova, radionica za opravku vagona?

Naslonjen na drveni rapavi baštenski sto, koji je svakako sadeljao sam svojim rukama sa neverovatno izduženim prstima, kao pritisnut zelenilom oraha, starih borova, bagrema, velikokršljanski paroh se prenuo:

„Smisao staroslovenskog jezika nisam toliko produbljivao. A formalana strana bogosluženja u pravoslavnoj crkvi tako je neverovatno muzikalna. Stare melodije su jedinstvene. Stihiri, tropari, to je divno. Uveče, naročito u zimu, pored peći, uzimamnote osmoglasnika i pevam, pevam sa beskrajnim uživanjem... Kad sam prvi put služio službu, uopšte nisam mislio da nekog ima u crkvi. Da sam samo na to pomislio, išlo bi sigurno rđavo. Jer po prirodi ja sam povučen, uvek daleko od sveta.“

„Švaba peva“

A kako peva g. Dragoš Brajer, najbolje svedoči mišljenje seljaka iz smederevske okoline, prilikom njegovog rada u tom kraju, mišljenje koje je stiglo i do ušiju g. Brajera:

- 'Ajdmo u smederevsku crkvu, danas opet Švaba peva „Iže heruvimi...“

Osim krštenja, venčanja, pogreba, šta još zaokupljuje velikokršljanskog paroha?

U niskoj kući uz koju se sa svih strana puže cveće, čak i kroz prozore kojih je toliko i tako velikih kao da pod ovim krovom živi neumorni slikar, na sve strane knjige. Sa ponosom ovaj čovek koji ima oko hiljadu dinara plate i dodatka, ženu, a dve kšeri na školovanju, otvorio jejedan orman: zeleni, crveni, plavi povezi sa zlatom Getea, Šilera, Lesinga, Štiftera (najomiljenijeg njegovog pisca), leksikona, među kojima ceo Majer, zbirki preciznih karata cele Evrope.

„I još ovo!“

Preko prostrane sobe g. Dragoš Brajer poveo nas je suprotnom zidu, da nam pokaže još jedno svoje veliko interesovanje: desetine crvenih, zelenih, plehanih minijatura vagona, teretnih i klasa, lakovanih, majušnih, blistavih, sa natpisima: „pušači“, „nepušači“, crvenih, iste veličine, lokomotiva na niklenim šinama koje je sam načinio, miruju na policama. Čitave kompozicije ekspresa i brzih vozova, poutničkih i teretnjaka, ovde u Velikoj Krsni, na polici, daleko kilometrima od najbližeg piska voza na pruzi Beograd-Mladenovac-Niš-Skoplje-Đevđelija!

Njegova putovanja

Zatim minijaturna austriska varoš sa belim i rumenim zgradama na kojima goticom stoji zabeleženo: „Kafe-Korzo“, „Apoteke“, „Štetiše-Šparkase“, iza koje je, od niklenih tankih šina, načinjena komplikovana skretnica kojom kao da tek što nije protutnjao simplon i najzad ušao neki nemir, neki zvuk, u ovu ogromnu baštu, u ova iseckana dvorišta velikokršljanskih kuća nekadašnjih zadrugara, sada podeljenih i zavađenih. Ispred „Kafe-Korza“, „Apoteke“, stoje bez pokreta gusta zelena drveta od obojenog sunđera kojim seoska deca brišu svoje nagrebane tablice.

„Mi popovi imamo dosta vremena“, tiho se smeje sveštenik g. Dragoš Brajer.

A odmah potom, zamišljeno i, reklo bi se ozbiljno:

„Drugi uživaju u slikama i skulpturama, starom novcu i marka. ja postavim vagone na šine, osvetlim svoju varoš...“

Rasklapa tako svoje dragocene geografske karte, tu blizu svojih knjiga, svoga Štiftera, i u svojoj velikoj životnoj iluziji g. Dragoš Brajer, sveštenik-inženjer, kad se zaželi, putuje danima tim svojim vozom kroz gradove, zemlje, narode - baš kao ogromni putnički avion što je izabrao za putokaz veliko belo kube njegove crkve.

----

Na širokom seoskom putu pevala su upornu pesmu senom pretovarena volovska kola. Seoska deca, sve ređa u ovom zdravom kraju koji satire tuberkuloza, gonila su blatnjave prsiće, ovce, plovke. Požutelimrukama ljudi su neumorno štavili kože. I govorili o svome „Švabi“:

- Odličan čovek, celo je selo zadovoljno od njega...

- Ono jeste da nije bio iste vere...

- Propao je zbog dobra...

- Duše nema kao što je njegova...

Radmila Bunuševac