Покој (Душан Срезојевић)

Покој Писац: Душан Срезојевић

Покој

Покој тих и свечан. Крепко поља хује
Док уздаси траве уморна ме хладе.
Стишале се жеље помамне олује;
Дух се моћно диже с ореолом наде.

Докле бледе мисли и издишу чула,
Слушам страшни шапат туна млада биља;
У уху мом свира још чаробна фрула
Поново нађене мелодије миља.

Дао бих све плодне дане свог живота,
Све успехе таште и све светске части
Да се заборавим, ко мртав! Без нота
Тучних и које разгарају страсти,

Докле лет плави поветарца зуји
Кроз моју косу, хладећи ми чело
Под нежним венцем магле, и док струји
Небеских снова освештано врело!

Да, у екстази, осетим где живот,
Лагано ишчезава из мог тела
С поворком снова што свој златни ћивот,
Тихо напушта, свечана и бела,

И како у том узвишеном часу,
Док у даљини тужно звоне звона,
Моја се душа, у благом ужасу,

И уз жељкања уморна и бона,
Диже к'о бела птица облацима
И развејава к'о повесмо дима.

Напомене

Покој — Ново време, 1910, I, 2, 263.

Извори

• ЗЛАТНИ ДАСИ. — Светлост, Крагујевац, 1975, стр. 26

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Срезојевић, умро 1916, пре 108 година.