Покондирена тиква/28
| ◄ Позорје 8. | Позорје 9. | Позорје 10. ► |
Позорје девето
БИВШИ, МИТАР
МИТАР (Феми): Несрећо и погани, имаш ли памети? Шта си наумила с кућом? Море, мислиш ли ти остарити?
ФЕМА: (метне мараму на нос): Ух, опет ми дошао да ми смради нос.
МИТАР: Шта се замотаваш, погани једна! Ја ти смрдим, а како ти је било кад си коже газила? - Зар ти није муж доста новаца оставио, него и ствари да залажеш? (Извади сат и бурмутицу.) Шта си имала штовати ово код мене?
РУЖИЧИЋ: Несмислене, да прил'пнет јазик гортани твојему.
ФЕМА: Шта је теби за то што сам ја то другом поклонила?
МИТАР: Поклонила, несрећо, а јеси ли стекла? Шта траже ове ствари код мене за десет форинти?
ФЕМА: То није истина.
МИТАР: Није истина? (Виче) Јоване, Јоване!
ЈОВАН, ПРЕЂАШЊИ
МИТАР: Говори откуда ти овај сат и бурмутица?
ЈОВАН: Ја не смем да кажем.
МИТАР: Не смеш (ћуши га), ко ти је господар? Говори кад те питам!
ЈОВАН (ухвати се за уво): Дао ми је господин филозоф.
РУЖИЧИЋ: Безумне и нечестиве, что сам заповједил да никтомуже не откријеш!
ЈОВАН: Але пре пана боха, не виђиће же ме бије.
МИТАР: Но, моја лепа сестро, дед сад!
ФЕМА: Ја сам њему сат поклонила.
МИТАР: Поклонила, а зашто да му поклониш?
ФЕМА: Ја сам хтела поћи за њега.
МИТАР: Шта, безобразницо, за њега да пођеш, а ко је он, шта је он, откуда је?
РУЖИЧИЋ: Несмислене, не достојит тебе јазик вложити на муз љубимца.
МИТАР: Шта, шта? ...
РУЖИЧИЋ: Аз јесм пјеснословец и никтоже надомноју.
МИТАР: Та овај је луд, ово је вантаста.
РУЖИЧИЋ: Фантазија јест дар небеснаго сушчества.
МИТАР: Шта, овај се јошт фали што је вантаст; на моју душу, луд човек; гле како и говори!
ЈОВАН: Е, мајстор Митре, само ја могу с њиме на крај изићи! Чи је так' панове? Ми сме друзја.
РУЖИЧИЋ: Да поразит тја Вулкан молнијеју својеју.
ЈОВАН: А, то и ја не разумем.
МИТАР: Ко ће разумети лудог човека. Еј, Фемо еј, Фемо! Тешко теби, тешко теби!
РУЖИЧИЋ: Горе, тебје, Израиле!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|