Pokondirena tikva/28
| ◄ Позорје 8. | Pozorje 9. | Позорје 10. ► |
Pozorje deveto
BIVŠI, MITAR
MITAR (Femi): Nesrećo i pogani, imaš li pameti? Šta si naumila s kućom? More, misliš li ti ostariti?
FEMA: (metne maramu na nos): Uh, opet mi došao da mi smradi nos.
MITAR: Šta se zamotavaš, pogani jedna! Ja ti smrdim, a kako ti je bilo kad si kože gazila? - Zar ti nije muž dosta novaca ostavio, nego i stvari da zalažeš? (Izvadi sat i burmuticu.) Šta si imala štovati ovo kod mene?
RUŽIČIĆ: Nesmislene, da pril'pnet jazik gortani tvojemu.
FEMA: Šta je tebi za to što sam ja to drugom poklonila?
MITAR: Poklonila, nesrećo, a jesi li stekla? Šta traže ove stvari kod mene za deset forinti?
FEMA: To nije istina.
MITAR: Nije istina? (Viče) Jovane, Jovane!
JOVAN, PREĐAŠNjI
MITAR: Govori otkuda ti ovaj sat i burmutica?
JOVAN: Ja ne smem da kažem.
MITAR: Ne smeš (ćuši ga), ko ti je gospodar? Govori kad te pitam!
JOVAN (uhvati se za uvo): Dao mi je gospodin filozof.
RUŽIČIĆ: Bezumne i nečestive, čto sam zapovjedil da niktomuže ne otkriješ!
JOVAN: Ale pre pana boha, ne viđiće že me bije.
MITAR: No, moja lepa sestro, ded sad!
FEMA: Ja sam njemu sat poklonila.
MITAR: Poklonila, a zašto da mu pokloniš?
FEMA: Ja sam htela poći za njega.
MITAR: Šta, bezobraznico, za njega da pođeš, a ko je on, šta je on, otkuda je?
RUŽIČIĆ: Nesmislene, ne dostojit tebe jazik vložiti na muz ljubimca.
MITAR: Šta, šta? ...
RUŽIČIĆ: Az jesm pjesnoslovec i niktože nadomnoju.
MITAR: Ta ovaj je lud, ovo je vantasta.
RUŽIČIĆ: Fantazija jest dar nebesnago suščestva.
MITAR: Šta, ovaj se jošt fali što je vantast; na moju dušu, lud čovek; gle kako i govori!
JOVAN: E, majstor Mitre, samo ja mogu s njime na kraj izići! Či je tak' panove? Mi sme druzja.
RUŽIČIĆ: Da porazit tja Vulkan molnijeju svojeju.
JOVAN: A, to i ja ne razumem.
MITAR: Ko će razumeti ludog čoveka. Ej, Femo ej, Femo! Teško tebi, teško tebi!
RUŽIČIĆ: Gore, tebje, Izraile!
|