Покондирена тиква/22
| ◄ Позорје 2. | Позорје 3. | Позорје 4. ► |
Позорје треће
МИТАР, ПРЕЂАШЊЕ
ФЕМА: Ух, ух! Опет ми долази на врат (метне мараму на нос).
МИТАР: Богати, Фемо, дошао сам да те питам шта си полудела те правиш комендије по кући. Шта си се нарогушила као патак на кишу, је л' то лепо, што чиниш је л' то паметно?
ФЕМА (Сари): Је л' те да смрди овај?
САРА: (метне мараму на нос): Врло. Ко вам је то?
ФЕМА: Мога брата кочијаш.
МИТАР: Шта сте запушили носеве, канда сте се увоњале. Говори што те питам или ћу другојаче почети.
ФЕМА: Коми фо! Коми фо! Овде се само по моди говори.
МИТАР: О, ђаво ти однео и ту моду! Каква те мода снашла, несрећо, кад ти стоје руке испуцане као пањеви. Ко те воспита на моду? Ваљда што си служила? Срам те буде! Обајгоро једна, лепу си ми чест учинила, и целој фамилији. Добила си красног мужа, пак га ниси знала чувати него си га донде чангризала и јела док се није сдоксао.
ФЕМА: (Сари): Син сунзер, сер тузер.
САРА: Уј!
ФЕМА: Сепер се лепр.
САРА: Е биен!
МИТАР: Бре, ако узмем тољагу, сад ћу ти дати сепр лепр, те ћеш се крстити. Крмачо једна, обезобразила си се као вашка!
САРА: Фидон! Овај је гори гурбијан него први
ФЕМА: (ђипи): Та ја нећу ово у мојој кући трпити. Ко си ти, шта тражиш ти овде? Марш из моје собе, хинауз, марш, апорт!
МИТАР: Шта, ти ћеш ме још истерати? А не знаш ли, несрећо, кад ниси имала шта јести, него си се око мене као кучка шуњала?
ФЕМА: Што сам била, нећу да знам, али што сам сад, то ти не можеш бити да ти се још једанпут нос подужи. Марш, Ја те не припознајем за мога брата
МИТАР: Ја те опет тражим. Заиста, велику ми чест и правиш! Само сам дошао да узмем ону девојку, пак онда кад запитам за тебе, можеш се пофалити.
ФЕМА: Сижер, тужер, ти ћеш моју девојку узети?
МИТАР: Него шта, да је начиниш таквом као што си ти?
ФЕМА: Каква сам, таква сам, за себе сам, и она је моја, видећеш ко се сме усудити одвести је.
МИТАР: Да видим смем ли ја.
ФЕМА: Само је дирни.
МИТАР: Само приступи, па ћу ти обадве ноге пребити, несрећо једна. (Отиде.)
ФЕМА: Погани паорски род, никад ме неће бог од њега курталисати.
САРА: То је велико гурбијанство!
ФЕМА: Дошао да ми води девојку, начаст му, није ни она боља од њега. О, мој драги? Лако ћу ја без вас живети, али како ћете ви без мене Доћи ће време, љубићете ви мене у руку и молићете да вас познам. Марш, такво ђубре мени не треба!
САРА: Шармант, шармант!
ФЕМА: Шта вам се чини, јесам ли га лепо испратила?
САРА: Коми фо! Мени се чинило да моју грофицу гледим. И она је имала обичај каткад љутити се, али то јој је тако лепо стајало, тако лепо, ја вам не знам казати.
ФЕМА: Коми фо! Не би ли добро било мало проћи се док кафа готова буде.
САРА: Шармант, ви врло лепе аинфеле имате. Алабонер! То ће бити комоција врло пријатна за јаузн. Дакле извол'те. (Отвори врата.)
ФЕМА: Молим, ви сте гошћа.
САРА: Ви сте благородни.
ФЕМА: Молим!
САРА: Молим! (У смешном комплиментирању обадве наједанпут изиђу.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|