Покајнице

Покајнице
- ДРУГИ ДЕО ОРЕСТИЈЕ -

Napisao: Есхил
Preveo: Милош Н. Ђурић

ЛИЦА: ОРЕСТ, син Агамемнонов ПИЛАД, пријатељ његов ХОР заробљеница ЕЛЕКТРА, ћерка Агамемнонова СЛУГА КЛИТЕМЕСТРА, мати Орестова ДАДИЉА ЕГИСТ, Клитеместрин љубавник Пратња Клитеместрина, грађани. Позорницa: Позадина представља двор Атрејића у Аргу; са стране находи се гроб Агамемнонов.

САДРЖАЈ: ПРОЛОГ ПРВА ЕПИСОДИЈА ДРУГА ЕПИСОДИЈА ТРЕЋА ЕПИСОДИЈА ЕКСОДА

ПРОЛОГ

ПРВА ПОЈАВА
Орест, Пилад.
(Орест, у путничком руху, с мачем о боку, стоји поред гроба. Пилад, старији младић од Ореста, слично одевен, стоји до његa са два копља у руци.)
ОРЕСТ
Подземни Хермо, стражо власти очеве,
помози ме и спас ми буди, молим те!
У овај стигох крај, свом дому враћам се
Крај гроба овог дижем родитељу глас
да чује, да ме саслуша - - -
Инаху своме један срезах увојак
са главе младићке, а други оцу приносим.
(Ставља на гроб увојак.)
Кад паде, ја ти, оче, смрт не оплаках,
не ломих руку кад те сахрањиваху.
(Примећује поворку која се са супротне стране приближује позорници, али је гледаоци још не виде.)
Гле, шта то видим? Каква женска поворка
у црним плаштевима иде овамо?
Шта значи то? Да л' слутим какву несрећу?
Зар нова жалост нашу кућу сустиже?
Ил' боље да ли слутим: сад леваницу
мом оцу за спокој душе приносе?
Зацело тако. Та и сестру Електру
по тешкој тузи, чини ми се, познајем.
О Диве, дај ми оца свог да покајем,
помоћник буди у мом чину осветном.
Уклонимо се брзо с пута Пиладе,
да јасно дознам куда иду жене те!
(Орест и Пилад отиду. Долази Електра, старија но Орест, одрезане косе, у црну руху, без икаква знака који би указивао на њен племићки положај. Као она, одевене су и жене, робиње, које с њоме иду. Неке од њих носе врчеве с леваницом, а друге се бију у груди, као што то захтева ритуал.)
ДРУГА ПОЈАВА
Хор, Електра.
УЛАЗНА ПЕСМА
ХОР
(Прва строфа)
Леваницу на гроб носим,
бусање је с плачем прати.
Црвен образ нокти су ми
избраздали, ишарали.
Ал' се плачем вазда храним,
ланено ми већ се рухо
од болова распарало,
на грудма ми дроњци висе,
због несреће бусајућ се
плаште своје подерасмо.
(Прва антистрофа)
И Феб, страшан врач и јасан
у том дому, гневом дишућ'
у поноћно доба, за сна,
због ужаса криком крикну,
у госпину грунув собу.
И тумачи бога пуни
сан овако толковаше:
под земљом се покојници
страховито љуте, буне,
гнев подижу на убице.
(Друга строфа)
Такву милост непријатну,
лек злу томе, мајко земљо,
изискује, па ме амо
богу мрска шаље жена.
Ал' се бојим да то рекнем.
Откуд лека кад крв на тле паде?
Зле ли коби на огњишту!
О пропасти куће ове!
Светлост двору угаси се,
покрила га тама страшна
домаћина кад изгуби.
(Друга антистрофа)
Пук је некад без гунђања
свога слушо владаоца,
свим га срцем поштовао.
Све то проће. Такве среће
страх је неког, била она
ко бог ил' још нешто више људма.
Удар правде брзо обдан
спази кривце очигледне;
а сумраку повере л' се,
то с временом јад их чека;
а ноћ црна чува неке.
(Трећа строфа)
Мајка земља где крви окуси,
ту одмазда неодолно расте.
Мука што је грешно дело ствара
кривца само заварава,
докле најзад чир греха не пукне.
(Трећа антистрофа)
Кривца неће ни стан девојачки
заклонити; са свих страна воде
да се слију у једно корито,
залуд, — ни та вода неће моћи
крв опрати с убичине руке!
(Епода)
А ја ипак (бози ме на силу
преселише, с огњишта очинског
у ропство ме они одвукоше)
преко срца морам ко робиња
да и добро и зло свако хвалим,
горку мржњу обуздавајући.
Лице своје хаљином застирем,
овлакујем удес господаров,
тајна жалост следила ми срце.

ПРВА ЕПИСОДИЈА

ПРВА ПОЈАВА
Хор, Електра.
ЕЛЕКТРА
О робиње, ви посленице по кући,
кад с овом литијом ко пратња идете,
помозите ми још и својим саветом!
Кад ову жртву на гроб линем за душу,
свом оцу с каквом речју, с каквом молитвом
да обратим се? Да л' да кажем: носим то
од своје мајке, миле жене мужу миломе?
Ја немам снаге, не знам шта бих казала
овакву жртву лијућ' на гроб оцу свом.
Ил', као многи, рекнем ову молитву:
нек онима што украс овај шаљу му
зло за зло врати, поклон према поклону?
Ил' ћутке, ружно, ко што отац погибе,
леваницу да ову у прах излијем,
за леђа потом бацим врч и отидем,
ко неко воду када сплакне судове?
Помозите ми, драге, у том беспућу!
Та све нас овде мржња веже једнака.
Због страха каква ништа крити немојте!
Та сваког, био слободан ил' живео
у ропству, чека оно што је суђено.
Посаветуј ме ако нешто боље знаш!
ХОРОВОЂА
Гроб оца твога поштујем ко жртвеник,
и зато, кад већ желиш, савет искрен чуј.
ЕЛЕКТРА
Говори ко што гробу пошту одајеш!
ХОРОВОЋА
Док лијеш, моли благослов за одане!
ЕЛЕКТРА
Па кога да од наших сада помињем?
ХОРОВОЋА
Та себе, свакога ко мрзи Егиста.
ЕЛЕКТРА
Зар за се тек и за вас да се помолим?

ХОРОВОЂА
Учини сама што те срце светује!
ЕЛЕКТРА
А кога још да с друштвом нашим споменем?
ХОРОВОЂА
Далеко живи Орест, ал' спомени га!
ЕЛЕКТРА
Та ваља ти, баш паметно ме поучи.
ХОРОВОЂА
Споменув оне што убиство скривише —
ЕЛЕКТРА
А како? Невешта сам; ти ме саветуј!
ХОРОВОЂА
Нек неко њима дође, бог ил' смртан створ —
ЕЛЕКТРА
Ко судија, да кажем, или осветник?
ХОРОВОЂА
Искажи просто: крвљу крв да освети.
ЕЛЕКТРА
А примају ли бози такву молитву?
ХОРОВОЂА
Зар не знаш: душманину зло се враћа злом?
ЕЛЕКТРА
Ти, посредниче измеђ' богова и покојних,
помози, ноћни Хермо, буди гласник мој,
да молитве ми чују доњи богови,
сведоци гневни погибије очеве,
и с њима сама Земља, која рађа све
и клицу од свог плода прима поново!
И ову свету воду на гроб лијући
ја зовем оца: На мене се сажали
и на Ореста драгог! За дом вежи брод,
јер сад се потуцамо као продани
од мајке своје: она себи Егиста
за мужа узе, он те с њоме погуби!
И ја сам као робиња, а Орест мој
с имања прогнан, док се они распусно
наслађују и троше твоје муке плод.
У добар час да Орест овде осване,
то молим те, и ти ме, оче, услиши!
А мени самој срце дај честитије
но мајчино и руку дај ми чистију!
То за нас молим, а за своје душмане —
да скоро твој им, оче, стигне осветник
и оне погуби што тебе убише.
То уплећем у своју лепу молитву
и молим да их клетва моја сустигне.
А нама шаљи благослов са бозима,
са Земљом и са Правдом победоносном!"
Са жељом таквом ову жртву изливам,
и ви је, како треба, плачем китите
и покојнику томе пеан певајте!
(Електра стане поред гроба и лије жртву.)
ХОР
Грозне сузе лијте сада
на гроб своме господару,
његов гроб нам поста заклон
у радости и у болу.
Чуј нас, чуј нас, дико наша,
кроз мрак што ти душу крије!
Авај мени! Авај мени!
Да копљаник дође јунак
и дом спасе, и ко Ареј
скитске стреле запињао
ил' се био прсимице!
ЕЛЕКТРА
(Усправљајући се.)
Гроб оцу прелих, — земља жртву попи већ.
(Примети на гробу прамен косе Орестов.)
Ал' ево нове бриге! Чујте ме и светујте!
ХОРОВОЂА
Говори само! Срце од стра дршће ми.
ЕЛЕКТРА
На гробу, гле, ја нађох овај увојак.
ХОРОВОЋА
Од кога? Од мушкарца или девојке?
ЕЛЕКТРА
Ту тајну може свако лако открити.
ХОРОВОЋА
Од млађе радо објашњење примићу.
ЕЛЕКТРА
До мене ко би други ово одрезо?
ХОРОВОЂА
Та други што би могли — сви су душмани.
ЕЛЕКТРА
Ал' опет врло личи кад га погледаш.
ХОРОВОЋА
На чију косу? То ја желим чути сад.
ЕЛЕКТРА
На моју сасвим личи кад га погледаш.
ХОРОВОЂА
Да није ово тајни поклон Орестов?
ЕЛЕКТРА
Зацело. Личи баш на косу његову.
ХОРОВОЂА
Ал' како смеде он да овде осване?
ЕЛЕКТРА
Ко милост посла оцу своје косе прам.
ХОРОВОЂА
Одрањаће ми нове сузе твоја реч
у ову земљу неће л' ногом крочити.
ЕЛЕКТРА
И мени срце заљуља се од бола,
и ко да стрела продорна га прободе:
из очију ми топле сузе полећу,
и немам снаге њихов ток да уставим
кад овај спазих прам. За кога иначе
да помислим да овде стави косу ту?
Ал' не одреза прам ни она крвница,
да — мати моја, што се према породу
показала ко груба худа маћеха.
Ал' како ја да поуздано устврдим
да украс тај на гробу овде остави
мој Орест предраги, ал' нада ласка ми.
Авај!
Ко гласик овај прам да мило прозбори,
да двоумицом срце своје не мучим,
но јасно знадем или да га одбацим
са главе мрске ако амо допаде,
ал' ако братов је, да са мном нариче,
за украс гробу том и у част оцу мом!
Ал' позваћемо богове, јер знају све
у каквој бури ко бродари лутамо.
Но ако нам је судба да се спасемо,
из ситна семена израшће велик дуб.
(Враћа увојак на гроб и примети стопе.)
Гле, стопе овде! То је друго знамење.
Ти трагови на моја личе стопала.
Те пете и те црте као мерене
поклапају се у свем с мојим стопама.
Ал' два човека овде оставише траг —
сам власник прамена и његов сапутник.
Ах, мука ми је, нестаје ми разума!
(Орест и Пилад излазе из свога заклона. Електра их тек сад примећује; уплаши се кад угледа страна лица и за један корак устукне.)
ДРУГА ПОЈАВА
Орест, Пилад, Електра, Хор.
ОРЕСТ
Захваљуј, богови ти молбу слушају,
и моли да се и све друго испуни!
ЕЛЕКТРА
А шта ми сада божја милост подари?
ОРЕСТ
Пред очима ти што си давно желела.
ЕЛЕКТРА
Зар знаш човека кога сам дозивала?
ОРЕСТ
Знам: за Орестом често чезнеш, уздишеш.
ЕЛЕКТРА
По чему ми се испунила молитва?
ОРЕСТ
Та ја сам то! Не тражи никог милијег!
ЕЛЕКТРА
Зар мени, странче, плетеш неку превару?
ОРЕСТ
И против себе онда плетем варку сам.
ЕЛЕКТРА
Ал' јаду моме хоћеш да се подсмеваш.
ОРЕСТ
И свом се јаду ругам, смејем ли се твом.
ЕЛЕКТРА
Ти Орест? У твом лику да га поздравим?
ОРЕСТ
Не познајеш ме, а сам стојим пред тобом!
А баш кад виде братске косе увојак
и кад си мојих стопа траг посматрала,
ти окрилати мислећ' мој да гледаш лик.
Осмотри место где прам овај одрезах:
све поклапа се! Твојој коси сличан је.
А види и огртач, твоје руке рад!
Баш твоја игла зверињем га украси.
(Електра га загрли.)
Обуздај своју радост и сабери се,
јер знај да нас мрзе наши најближи.
ЕЛЕКТРА
О слатка бриго дому оца својега,
ти надо сузна, младице спасоносна,
за борбу крепак очев дом обновићеш.
Ти слатко око, ја те четвороструко
заволех: одсад морам да те поздрављам
ко оца свог, на мајку с правом омрзнух,
и зато и ко мајка ти ми освану,
и сестра си ми место сестре заклане,
а веран брат ми би, мој сјај и моја част.
Ал' само Снага да ти сада помогне,
и Правда и Див трећи, од свих највећи!
ОРЕСТ
O Диве, Диве, буди сведок свему том!
Гле пород што без орла старог остаде!
Овијен колутима гује љутице
он душу испусти. А птиће сиротне
глад љута мори, јер још снаге немају
да, ко и отац, гнезду ловак доносе.
И мене сад и ову, мислим Електру,
ти можеш видети где, оца лишени,
без дома свога остадосмо обоје.
А уништиш ли децу ову, жрецу свом,
што обилним те поштоваше жртвама,
дар такав која ће ти рука давати?
Јер, орлу ако затреш птиће, не можеш
човеку поуздана слати знамења,
а осуши л' се старо стабло, неће ти
о празницима стоволовке пламтети.
Помози! Кућу што се сроза тoлико
из развалина лаком руком подигни!
ХОРОВОЂА
О децо, спасе очинскога огњишта,
умукните нам да вас когод не чује,
и језик брбљав о свем да не извести
владаре наше! Да их једном видим ја
на ломачи на боровој где издишу!
ОРЕСТ
Да кренем у опасност, то ми нареди
Аполон силни, он ме неће издати!
Непрестано ме зове, свагда прети ми
олујом беде — врела леди ми се крв, —
убице ако очеве не нападнем
те истим, каже, начином не погубим
и, ко бик бесан, мером истом одмерим.
Сам иначе животом својим платићу,
сатрвен мноштвом невоља страховитих.
Јер, вели, ако покојнике увредиш,
гнев њихов сродницима рађа болести:
по свему телу губа се изасипа,
лепоту стару љутим зубом разједа,
те месо све у беле красте претвара.
И друге рече ериниске нападе
из крви очеве што на ме устају.
У тами будан јасно слике гледаћу.
Јер коме род у гробу тражи одмазду,
непрестано га буди стрела потајна,
и плаши беснило и празни ноћни страх,
а народ ударцима бича гвозденог
осрамоћено тело тера из града.
Па такав јадник не сме с пријатељима
ни пинути ни жртву с њима излити,
од жртве гони га невидљив очев гнев,
и нико не прима га, клоне га се сви,
док најзад од свих презрен, сам, инокосан,
сав јадан, ама кост и кожа, не умре.
Ја таквим морам веровати речима
и, ма и не верово, чин извршити!
У једно ми се многе жеље сливају:
реч божија, за оцем жалост велика,
и још неимаштина, тешка оскудност,
и жеља да ми народ, што се јунаштвом
нада све прослави кад Троју разори,
овако двема женама не робује.
Та жена он је. Није л', знаће ускоро.
ТУЖАЉКА
УВОД
ХОРОВОЂА
Моћне Мере, по Дивовој вољи
учините да се ствар изврши,
тако да се правда задовољи!
Гдено језик грдну реч истури,
грдном речју нек се језик свети",
тако Правда виче и дуг тражи.
За убиство убиством узврати!
Ко уради криво, нека пати!"
Реч прастара тако наређује.
ПРВИ ДЕО
ОРЕСТ
(Прва строфа)
О мој оче злосрећниче,
која молба, која жртва
издалека може теби
до твог одра срећно стићи?
Светлост и мрак међа дели.
Ал' тужаљка наша гласиа
задовољство јесте право
за Атриде, претке наше.
ХОР
(Прва строфа)
Синко, душу покојнику
незаситно ждрело плама
никад неће прогутати, —
он и после гневом пламти.
Смртно рањен кад уздише,
осветник се појављује.
Убијени родитељи
и у пепо кад се створе,
жудно траже покајање.
ЕЛЕКТРА
(Прва антистрофа)
Оче, чуј и моје жалбе,
почуј и мој вапај сузни!
Двоје деце сад на гробу
тужбалицу певају ти.
Гроб ти, ево, дочекао
прибеглице и бегунце.
Где је радост? Где зла нема?
Није л' беда неодолна?
ХОРОВОЂА
(Систем)
Али опет бог ће, ако хоће,
пробудити песме радосније.
Место ових запевака тужних
царским двором ориће се пеан
и кап свежа лиће се у чашу.
ОРЕСТ
(Друга строфа)
Да те, оче, под Илијем
Ликијанац који копљем
ударио, погубио,
кућа би ти славом сјала,
твојој деци цео свет би
сваку пошту исказиво.
Гроб високо стрчао би
преко мора на обали,
и нама би лакше било.
ХОР
(Прва антистрофа)
Драг је драгим друговима
штоно славно изгинуше;
сад под земљом сјајан сија
крај владара диван владар;
најмоћнији владаоци
до себе га поставише.
Цар је био за живота;
свој задатак вршио је
моћним жезлом владалачким.
ЕЛЕКТРА
(Друга антистрофа)
Не то, оче, да си пао
под бедемима тројанским!
Да те копље с другом војском
крај Скамандра у гроб сруши!
Но крвници твоји да су
смрћу таквом изгинули!
За њихову тешку судбу
издалека ко би пито,
мука ових не би имо!
ХОРОВОЂА
Реч та, дете, скупља је од злата.
Све те жеље од свег блага веће
само пусте жеље остаће ти.
Ал' се чује: двострук бич фијуче,
под земљом су наши помоћници,
а крв прља владарима руке —
шта се може, шта се горе од њих
може, децо, вама догодити?
ОРЕСТ
(Трећа строфа)
Речи твоје као стрела
кроз ухо ми пролетеше
Диве, Диве, доцкан оздо
посла духа осветника
на крвничку, дрску руку,
да покоја отац наће.
ХОР
(Друга строфа)
Да ми је то дочекати
да радосним кликнем кликом
над крвником убијеним,
и крвницом погубљеном!
Шта да тајим, да одушке
срцу не дам? Ко јак ветар
око прове, у срцу ми
гнев и мржња витлају се.
ЕЛЕКТРА
(Трећа антистрофа)
Кад ће Диве свемогући
своју руку на њих дићи
и главу им расколити?
Земља да би одахнула!
Правду тражим за неправду —
чујте силе подземаљске!
ХОРОВОЂА
(Антисистем)
Свака капља крви проливене
по закону тражи крвцу нову.
Издисање Ериније буди,
те због давно веће убијених
старом јаду оне нов додају.
ОРЕСТ
(Чстврта строфа)
Силе мрака, где сте? Ту су
моћне клетве убијених,
последњи смо ми Атриди,
изгнаници несрећници!
Куда, Диве, да кренемо?
ХОР
(Друга антистрофа)
Срце мило задршће ми
плач и вапај кад ти чујем.
Гаси ми се нада свака,
на срце ми тама пада,
реч жалосну кад ти слушам.
Ал' кад тебе јака гледам,
нада жалост растера ми —
ведро гледам у будућност!
ЕЛЕКТРА
(Чстврта антистрофа)
Шта да кажем? Бол што мати
зада ми га отрпећу,
а за друго лека нема.
Вучје бесне имам ћуди
од махните своје мајке.
ДРУГИ ДЕО
ХОР
(Прва строфа)
Ја ударих у лелек персијски
ко кисиска страсна покајница,
па се бусах у главу и груди,
за ударцем ударац падаше,
оздо, озго, јадна моја глава
од удара силних сва ми бучи.
ЕЛЕКТРА
Леле, мајко кивна, дрска,
ко душмана, без грађана,
без јаука и жаљења,
како смеде да сахраниш
владаоца и свог мужа!
ОРЕСТ
(Друга строфа)
Сву срамоту рече, авај!
Што нам оца унакази
платиће нам, — бог то жели,
а и моја жели рука.
Ма погино кад је смакнем!
ХОР
(Друга антистрофа)
Она, да знаш, нагрди га,
нагрди га и сахрани.
Твом животу желела је
страшан удес да припреми.
Тако оца унакази.
ЕЛЕКТРА
(Прва антистрофа)
Коб очеву знадеш, ја далеко
одбачена бејах и презрена.
Као љут пас режах затворена,
плач ми беше ближи но смејање.
Тајно плаках, грозне сузе роних.
Све што чу сад у срце запиши!
ХОР
Све размисли и кроз уши
на дно срца реч усади!
Тако, ето, ствари стоје.
Друго жудиш сам да кушаш.
Храбра срца у бој иди!
ТРЕЂИ ДЕО
(Строфа)
ОРЕСТ
Ја зовем те: помози, оче, својима.
ЕЛЕКТРА
Твом позиву се плачућ ја придружујем.
ХОР
И наша чета исто тако поступа.
СВИ
Појави се, помози нам!
Притеци против душмана!
(Антистрофа)
ОРЕСТ
С Арејем Ареј, с Правдом Правда биће бој.
ЕЛЕКТРА
О бози вишњи, праведно пресудите!
ХОР
Сва задршћем кад такву чујем молитву.
СВИ
Судбина чека давно већ,
на молбу нам осванула!
(Орест с Електром корача на гроб. Хор их окружи, и сви певају.)
ЧЕТВРТИ ДЕО
ХОР
(Строфа)
Авај, муко наслеђена!
0 крвава рано греха,
за певање нестворена!
Авај, бриге несношљиве!
Авај, муко непрестана!
(Антистрофа)
За гнојаву тешку рану
мелем кући даће само
наследник јој, а не странац,
љутим мачем крвавијем.
Доњим певам боговима.
ЗАВРШЕТАК ТУЖАЉКЕ
ХОРОВОЂА
Ви блажени доњи бози,
чујте молбу и за победу
деци помоћ пошаљите!
ОРЕСТ
(Клечећи на гробу и опирући се руком о земљу.)
Ти умре, оче, како цару не личи, —
ал' кад те молим, дај ми своје куће власт!
ЕЛЕКТРА
(Као Орест.)
И ја те, оче, молим: дођи у помоћ
да смакнем Егиста, па да се удомим!
ОРЕСТ
Приносиће ти народ жртве свечане,
а иначе ти неће пошту одати
на задушнице мирисне и богате.
ЕЛЕКТРА
О свадби својој и ја од свог наследства
из дома очинскога жртву лићу ти
и од свих најпре теби окитићу гроб.
ОРЕСТ
О земљо, оца пошљи ми да види бој!
ЕЛЕКТРА
Персефасо, за победу нам снаге дај!
ОРЕСТ
И купала где паде, оче, сети се!
ЕЛЕКТРА
И оне мреже, нечувене преваре!
ОРЕСТ
У нековане бацише те окове!
ЕЛЕКТРА
И ружно тканом притиснуше копреном!
ОРЕСТ
Срамоте такве, оче, зар те не буде?
ЕЛЕКТРА
Зар деци своју милу главу не дижеш?
ОРЕСТ
Пошаљи правду као помоћ својима,
ил' дај да и ми латимо се преваре,
претучен ако опет желиш победу!
ЕЛЕКТРА
(Устајући.)
И овај чуј ми, оче, вапај последњи:
гле, твоји птићи на твој гроб се спустили,
на женски и на мушки сажали се плач!
ОРЕСТ
(Устајући.)
И не ископај семе Пелоповића!
Јер тако и по смрти својој живећеш.
ЕЛЕКТРА
Та деца покојнику спомен чувају,
ко плуто што на валу мрежу повлачи
и на дну морском њеној пређи чува траг.
ОРЕСТ
Чуј вапај наш, за тебе ово плачемо.
Сам себе спашћеш, послушаш ли нашу реч.
(Обоје силазе с гроба.)
ХОРОВОЂА
Већ дуго наричете, ал' не корим вас.
Неожаљену гробу част учинисте.
Ал' друго, кад си срцем на чин прегао,
извршуј већ и срећу сада огледај!
ОРЕСТ
Па хоћу. Неће с пута заћи питање
због чега посла жртву ту ливеницу?
Што тако доцкан вида неизвидни јад?
Мртвацу, коме до тог није, зашто сад —
не могу схватит' — шаље бедно поздравље,
јер ти су дари мањи него њезин грех.
Да за кап крви неко цео даде мал, —
бадава сав му напор. Тако стоји ствар.
А знадеш ли, то кажи мени за вољу!
ХОРОВОЂА
Знам, синко! Бејах присутна. Злочинку ту
сни, страшне ноћне уплашише утваре,
и зато посла жртву ту ливеницу.

ОРЕСТ
Да л' тачно и то знате шта је сањала?
ХОРОВОЂА
Да змаја роди, — сама то је причала.
ОРЕСТ
Па какав би свршетак? Шта је свему крај?
ХОРОВОЂА
У пелене га повила ко напршче.
ОРЕСТ
А какве хране млада зверка жељна би?
ХОРОВОЋА
Сан уснила где сама га подојила.
ОРЕСТ
А како да јој неман груди не рани?
ХОРОВОЂА
Млаз густе крви с млеком звер јој извуче.
ОРЕСТ
Та авет не доће јој у сан узалуд.
ХОРОВОЂА
Иза сна прену се и врисну збуњена.
И многи луч, у ноћи што се утули,
у дому ради госпе сину поново.
И она одмах посла на гроб жртву ту
све мислећ': јадима ће устук бити јак.
ОРЕСТ
Ја молим земљу ову, раку очеву,
да мени њена испуни се причина.
По толковању мом подудара се све.
Та дође л' змај из исте утробе ко ја,
и у мoме савијаше л' се повоју,
и сисаше ли дојку, моју храниљу,
и с млазом крви смеша л' млеко мајчино,
а она престрављена врисну од бола,
то важи за њу. Она змајче подоји,
и мора мрети на силу: а змај сам ја,
и ја сам њен убица, — тако каже сан.
ХОРОВОЂА
Ја бирам тебе да ми снове толкујеш.
Да буде тако! Још нам само саветуј
шта свакој друзи у тај посо пристаје.
ОРЕСТ
Све укратко. Унутра, сестро, врати се
и моју молим те да кријеш намеру!
Из преваре јунака часна убише,
из преваре ће, кад их мрежа ухвати,
и они мрети, како рече Локсија,
Аполон господ, свагда досад прави врач.
Ко странац удешен, у руху путничком,
на дворска врата с Пиладом ћу кренути,
ко дому овом да сам гост и ратни друг.
А парнаским говорићемо језиком,
и глас и говор биће прави фокидски.
Ал' вратар можда неће радо врата нам
отворити, јер демон јадом бије дом.
Па чекаћемо док нас неки пролазник
пред вратима не примети и не рекне:
Шта Егист с врата гони прибеглицу ту?
Да л' доби извештај? Зар није код куће?"
На врата ако преко прага корачим,
и онога на трону нађем очеву,
ил' он ме однекуда сретне, — добро знај,
чим око на ме баци, сметне, у тај мах,
још пре но рекне: Откуда, странче, овде ти?"
већ мртав биће, мачем хитрим ухваћен!
И Еринија неће жедна остати,
непомешану крвцу пиће трећи пут.
(Обраћајући се Електри.)
Ти, сестро, добро пази на све у кући,
да наша тачно изврши се намера!
(Обраћајући се хору.)
А вас опомињем да језик вежете, —
где треба ћути, и у прави збори час!
У свему другом нека онај припази
што амо посла ме да мачем бијем бој!
(Орест и Пилад оду на леву страну, а Електра у двор.)
ПРВА СТАЈАЋА ПЕСМА
ХОР
(Прва строфа)
Многе земља храни јаде —
грозне, грдне грдосије;
бездан морски обилује
неманима страховитим.
Изнад земље и под небом
из облака муња пуца;
све што лети у ваздуху,
и по земљи све што гмиже,
о беснилу ветра прича.
(Прва антистрофа)
Али ко би оцртао
дрску смелост мушке воље,
ко ли страсти женског срца,
жуд љубавну, на све спремну,
другарицу беде људске?
Раскине ли везу брачну
женска љубав злочиначка,
ужасније она хара,
но све буре и све звери.
(Друга строфа)
Когод није лакомислен
нека чује, нека знаде
Тестијеву ћерку љуту
што усмрти свога сина.
Несрећница пожег смисли:
спали главњу што јој сину,
кад се роди и зацвиле,
усуднице намениле,
да му живот с главњом тече
од рођења до самрти.
(Друга антистрофа)
И убицу мрзим Скилу
када чујем причу о њој.
Милом оцу скрати живот
а за вољу душманину, —
дар Минојев заслепи је —
кретска златна огрлица.
Заспа Нисо, зла не слутећ',
а из косе нит бесмртну
ишчупа му бестидница,
и Хермија одведе га.
(Трећа строфа)
Кад се кобних сетих жудња,
зар тај мрски брак да кријем,
то проклетство нашег двора,
женске плетке против борца,
против борца убојника,
што би војсци част и слава?
Да огњиште трпим хладно
и мач женски кукавички?
(Трећа антистрофа)
Највећи је грех лемниски, —
на чин клети свет се гади.
И већ многи бруку нашу
крај лемниског стави јада.
Због злочинства богу мрска
род човечји пошту губи.
Бог што мрзи свак презире.
Шта ја с правом ту не рекох?
(Четврта строфа)
Мач оштрљат кривце гађа,
пробија им срце грешно,
убија их руком Правде.
Одбацише страх од Дива,
и законе одвргоше божје,
те светиње ногом газе.
(Четврта антистрофа)
Ал' наковањ Правда бива,
и мач кује ковач Усуд,
и сад, ево, кући води
дете крви давно проливене.
А памтиља славна Срда
напослетку кривце казни.
(Долазе Орест и Пилад у путничком руху и куцају у врата.)

ДРУГА ЕПИСОДИЈА

ПРВА ПОЈАВА
Орест, Пилад, Хор.
ОРЕСТ
Хеј, момче! Чуј, у врата куцам ја!
Да л' чује ко? Хеј, момче, опет зовем те.
Већ зовем трећи пут да неко отвори,
Егистов двор дочекује ли странце још!
ВРАТАР
(Отвара врата.)
Изволи, чујем! Ко си, странче? Одакле?
ОРЕСТ
Извести господаре да сам стигао
и да им важне носим вести. Похитај!
И ноћ на црним атовима хита већ,
и време је да конак путник ухвати,
да пође луци, где ће сидро спустити.
(Вратар одлази.)
Нек изиђе из двора неко надлежан, —
домаћица, ал' мушко биће згодније.
Јер тамна бива реч кад стид је застире.
Мушкарац са мушкарцем збори слободно
и јасно, отворено мисо каже сву.
(Излази с пратњом Клитеместра.)
ДРУГА ПОЈАВА
Орест, Пилад, Клитеместра, Хор.
КЛИТЕМЕСТРА
Изјавите ми, гости, треба ли вам што!
Та све је ту што овом двору приличи;
и топло купало, и одар уморном
за одмор, и још пажње пуна послуга.
А желите ли савета озбиљнијег, —
то ствар је мушка, — казаћу мушкарцима.
ОРЕСТ
Дауљанин сам, гост из земље Фокиде.
Запутих послом својим у Арг, пртљаг свој
сам носећ. Путем сретне неки незнаник
незнанца мене — Строфије из Фокиде,
у разговору дознах то — и упита
куд идем, сам свој каза пут и рече ми:
О пријатељу, кад већ у Арг путујеш,
ко веран гласник јави родитељима
да Орест премину, не сметни с ума то!
Да л' желе они да му тело преносе,
ил' да у страној земљи навек почива —
донеси о том родитељска упутства.
Младића пошто ожалисмо свечано,
сад прах му крије крило урне медене."
То замоли ме, сад известих тебе ја.
Но не знам да л' то сродницима говорим —
ал' ко ме слуша, тај све поуздано зна.
КЛИТЕМЕСТРА
Вај мени! Твоја вест ме сасвим уништи!
О куће ове клетво несавладљива,
ти вребаш чак и срећу добро сакриту
те издалека гађаш стрелом достижном!
Ти драге грабиш мени — тешкој јадници!
И Орест сада — канда врло срећан би,
јер ногу ослободи кала погубног —
ал' мир и ове куће слатка утеха
и сан о бурном клику — све то пропаде.
ОРЕСТ
Ја рад бих да сам добре вести донео
домаћинима тако сјајним, угледним,
и потом њихов гост и знанац постао.
Јер шта је госту драже од домаћина?
Ал' савест ми је моја наређивала
да кажем што вам Строфије поручује,
кад њему — пријатељу већ обећах то.
КЛИТЕМЕСТРА
Не, нећеш мање наћи но што заслужи,
и нећеш нашој кући мање бити драг.
А ипак други с таквим гласом стиго би.
Ал' госту који цео путоваше дан
сад време је од умора да почине.
(Обраћа се једном од слугу из пратње.)
Поведи госта сад у избу гостинску,
а и пратиоца, сапутника му,
нек онде трудна тела нађу одмора!
Извршуј то и пази, одговараћеш!
(Оресту.)
А ја ћу господару нашем рећи то.
У кругу верних пријатеља ми ћемо
о овој договорити се несрећи.
(Клитеместра с прашњом иде на десна враша у женске одаје, а слуга с Орестом и Пиладом на средња врата.)
ТРЕЋА ПОЈАВА
Хор.
ХОРОВОЋА
Сад прегните, миле друге!
Кад ћете показати
моћ молитве за Ореста?
ХОР
Света земљо, света хумко
изнад раке гдено лежи
цар и вођа морнарице,
сад услиши, сад помози!
Нек лукава Пита — час је —
с њима крене, нек их у бој
прати Хермо, бог подземља,
и помогне мачу њину!
(Долази стара дадиља Килиса.)
ЧЕТВРТА ПОЈАВА
Дадиља, Хор.
ХОРОВОЂА
Зацело странац гласе црне донесе, —
та сузну видим Орестову дадиљу.
(Дадиљи.)
На врата дворска, Килисо, куд запути?
А жалост некупљена сапутник је твој.
ДАДИЉА
Егисту госпа посла ме да зовнем га
што брже нека дође — странци траже га
да мушко oд мушкбга чује јасније
вест нову. Лице она прави жалосно
пред послугом, ал' крије смех у очима,
јер за њу цела ствар је срећно испала,
а за дом овај страшан јад је порука
што путници је разговетно јавише.
Колико ли ће бити рад и весео
тек он, кад реч им чује! Јао! Јадна ја!
Колики су се стари јади несносни
на Атрејеву кућу изручивали
и у срцу ми грдан бол задавали,
ал' никад још овакав не боловах бол!
Та друге јаде стрпљиво сам трпела,
ал' свог Ореста, душе своје сласт и бол,
прегорет нећу, — ја га примих од мајке,
отхраних; намучих се, ноћу с одра свог
на сваки крик му скочих — залуд све то сад!
Та лудо дете на живинче личи ми,
па разумно га треба хранит — како не?
У пеленама дете не зна казати
да л' глад га мучи, жеђ ил' друга потреба —
а дечји стомак права је самовоља.
Погађах жуд му, често се и преварих,
и морала сам дечје прати пелене,
и дадиља и праља бех у исти мах.
Тај двострук посо ја сам некад вршила,
и оцу дизах Ореста и подигох,
а сада чујем јадна, мртав Орест мој!
Човеку идем што нам осрамоти дом
и што ће весо ову прихватити рeч.
ХОРОВОЂА
Шта жели с каквом опремом да стигне он?
ДАДИЉА
Шта питаш? Кажи још једаред, јасније!
ХОРОВОЋА
Са својом стражом да л' иде или сам?
ДАДИЉА
Наређује да копљаници прате га.
ХОРОВОЋА
Не, мрском господару не поручуј то,
нек сам он дође, на поверљив разговор.
Извести га што брже срца весела!
Та успех често носи прећутана реч.
ДАДИЉА
Поштено мислиш ли кад нареди ми то?
ХОРОВОЂА
Дабоме, учини ли Диве јаду крај.
ДАДИЉА
А како? Дому наде неста — Ореста.
ХОРОВОЋА
Не, још не! То ће рећи само гатар лош.
ДАДИЉА
Шта кажеш? Знаш ли боље но што рекох ја?
ХОРОВОЋА
Хајд' иди, јављај, како рекох поступај!
А бог се брине где му брига приличи.
ДАДИЉА
Ја идем већ и твоју послушаћу реч.
Што бољи успех нека даду богови!
(Дадиља отиде.)
ПЕТА ПОЈАВА
Хор.
ДРУГА СТАЈАЂА ПЕСМА
ХОР
(Прва строфа)
Диве, оче Олимпљана,
чуј молитву моју сада,
добру срећу дај да видим,
дај победу доброј ствари!
Реч изрекох с правом сваку,
ти му, Диве, буди чувар!
Ах, ах, Диве, дај Оресту
да савлада душманина!
Ти опаса њега снагом,
двоструку ће и троструку
палит жртву захвалницу!
(Прва антистрофа)
Драгог оца јадно ждребе
вуче кола пуна јада,
дај трку му праву меру!
Преко поља овог сада
неуморно нека лети
срећно стигне својој мети!
Ах, ах, Диве, дај Оресту
да савлада душманина!
Ти опаса њега снагом,
двоструку ће и троструку
палит жртву захвалницу!
(Друга строфа)
Чујте и ви, бози верни,
што чувате дворске избе
где сe крије благо силно,
крвцу старих злочинстава
оперите новом правдом!
Нек престане старо клање!
А ти што у силном гротлу
на престолу красном седиш,
дај да дом тај главу дигне,
да очима види драгим
сјајну светлост у слободи
после мрачне, тамне ноћи.
(Друга антистрофа)
Помози му, Мајин сине,
подај снаге прегаоцу
смело дело да изврши.
Загонетна реч је моја:
обноћ очи помрачује,
а ни обдан није видан.
А ти што у силном гротлу
на престолу красном седиш,
дај да дом тај главу дигне,
да очима види драгим
сјајну светлост у слободи
после мрачне, тамне ноћи.
(Трећа строфа)
Одмах тада звонку песму,
зачин игри, лек од страха,
женски гласи запеваће;
из наших се неће грла
нарицање разлегати.
Срећа граду засијаће,
а и мени шева запеваће,
клетва драге оставиће.
А твом делу час кад сване,
па ти Сине!" она врисне,
ти јој тада без дрхтања
вриском Оче!" одговори,
и крв пролиј без кривице!
(Трећа антистрофа)
Персејево смело срце
носи сада у грудима,
и својима чини љубав
што под земљом и на земљи
покајање очекују!
Свој крвави врши посо
и убиством казни оне,
што ти оца усмртише!
А твом делу час кад сване,
па ти Сине!" она врисне,
ти јој тада без дрхтања
вриском Оче" одговори,
и крв пролиј без кривице!
(Долази Егист.)

ТРЕЋА ЕПИСОДИЈА

ПРВА ПОЈАВА
Егист, Хор.
ЕГИСТ
Не дођох незван, гласник дошо по мене,
а чујем да су странци стигли некакви
и новост нама носе не баш пријатну, —
смрт Орестову. За дом овај, рањав још
од крви раније и болом измучен,
и овај удар биће бреме крваво.
Да л' треба то за живу сматрат истину?
Ил' само речи женске што их рађа страх
у ваздуху се вију те их нестаје?
Шта знадеш о том да ми јасно буде све?
ХОРОВОЋА
Да, чусмо, ал' унутра сам ти похитај
и странце питај! Шта ти вреди моја реч
кад човек може сам да пита некога?
ЕГИСТ
То желим: странца видети те питати
да л' беше присутан кад умираше он,
ил' само тамне гласе чу те говори.
Мом оштром виду ништа неће сакрити.
(Оде у двор.)
ДРУГА ПОЈАВА
Хор.
ХОР
Шта да кажем, Диве? Чим да почнем
да се богу молим, да га зовем?
И речима најзад како верно
да изразим своја осећања?
Сада ће се у грудима мушким
шиљак мача омастити крвљу,
и тако ће ил' ударом смртним
затрт кућу Агамемнонову,
ил' слободи палит огањ и жар
и узети владалачко жезло
и вратити сјај среће предачке.
Такву борбу сам ће дивни Орест
ко нов такмац са два такмичара
заметнути. Нека стече победу!
ЕГИСТ
(Изнутра.)
Ах, јао мени, јао!
ХОР
Чујете ли? Чујте!
А шта је? Сврши ли се ствар?
ХОРОВОЂА
Уклонимо се; нек не мисле да смо ми
убиству криве док се подвиг врши сад!
Завршила се борба, — одлука је ту.
(Хор се повуче. Ноћ. Позорница је неколико тренушака празна. На врата истрчи слуга.)
ТРЕЋА ПОЈАВА
Слуга, Хор.
СЛУГА
Вај мени! Јао, господара убише!
Вај мени још једаред! Вичем трећи пут.
Егиста смакоше!
(Куца у врата женског стана.)
Што брже можете
отворите! И женском стану врата сад
одјазите! Ту треба снаге младачке,
ал' не за помоћ убијену, — шта ће му?
Хеј, хеј!
Сви глуви, спавају, ја вичем узалуд.
Ал' где је Клитеместра? Шта ли оклева?
Сад врат јој — чини ми се — дохватиће мач,
крај пања глава пашће ради одмазде.
(Излази Клитеместра.)
ЧЕТВРТА ПОЈАВА
Слуга, Клитеместра, Хор.
КЛИТЕМЕСТРА
А шта се догоди? Шта вичеш толико?
СЛУГА
Ах, жива — кажем — мртви сад убијају!
КЛИТЕМЕСТРА
Вај мени! Схватих смисо те загонетке.
На превару ћу гинут, ко што убисмо.
Ал' брже дај ми убојиту секиру,
да знамо где је пораз а где победа!
Толике, ето, допала сам невоље!
(Слуга ошрчи у женску одају. На главна врата излази Оресш с Пиладом. Врата остају отворена, и види се мртво тело Егистово.)
ПЕТА ПОЈАВА
Клитеместра, Орест, Пилад, Хор.
ОРЕСТ
И тебе тражим, — онај доста доби већ.
КЛИТЕМЕСТРА
(Виедавши мршва Егиста.)
Вај мени! Погибе ми, драги Егисте!
ОРЕСТ
Ти њега волиш? Зато у гроб исти с њим!
Кад умреш, издати га нећеш никада.
(Трше мач.)
КЛИТЕМЕСТРА
(Одгали груди.)
Стој, сине! Одај пошту овим грудима!
На њима ти си често дремо с косицом,
из ових груди пио млеко мајчино.
ОРЕСТ
(Пиладу.)
Шта сад? Поштедет мајку смем ли, Пиладе?
ПИЛАД
А куд ће друго што ти питски Локсија
наредио? И куд ли верност заклетви?
Све остави, ал' остај веран бозима!
ОРЕСТ
Твој лепи савет примам, послушаћу те.
(Клитеместри.)
Сад за мном! Хоћу пред њим да те погубим, —
он жив ти беше од мог оца милији.
И зато с мртвим спавај! Њега волиш ти,
а ког је требало да волиш, мрзиш на љ.
КЛИТЕМЕСТРА
Отхраних те, и с тобом дај да остарим!
ОРЕСТ
У дому мом, убицо оца мојега?
КЛИТЕМЕСТРА
Судбина, сине, свему оном крива је.
ОРЕСТ
Судбина ти је и ту смрт наменила.
КЛИТЕМЕСТРА
Зар није страх те, сине, клетве мајчине?
ОРЕСТ
Ти роди мене, ал' ме у јад ували.
КЛИТЕМЕСТРА
Не, не увалих, — послах у дом госту свом.
ОРЕСТ
Бих срамно продан, а син оца слободна!
КЛИТЕМЕСТРА
А где је плата што је за те примих ја?
ОРЕСТ
Ту срамоту да рекнем спречава ме стид.
КЛИТЕМЕСТРА
А зашто? Сети се и греха оца свог!

ОРЕСТ
Не грди ратника! Ти беше код куће.
КЛИТЕМЕСТРА
Ал' жени, дете, жива мука без мужа.
ОРЕСТ
Ал' њу мужевља мука храни у кући.
КЛИТЕМЕСТРА
И збиља, дете, мајци зар ћеш кидисат?
ОРЕСТ
Не ја, но сама себе ти ћеш убити.
КЛИТЕМЕСТРА
Ал' пази! Бој се страшне клетве мајчине!
ОРЕСТ
Поштедим ли те, шта ћу с клетвом очевом?
КЛИТЕМЕСТРА
Ко гроб си глув и хладан. Залуд плачем ја.
ОРЕСТ
Та очев удес ову одреди ти смрт.
КЛИТЕМЕСТРА
Вај мени! Родих и отхраних гују ту!
ОРЕСТ
Да, добар врач је она у сну утвара.
Твој чин је био грех, то исто трпи сад!
(Одводи мајку на главна врата. За њима иде Пилад. Хор долази поново; док се он скупља, говори хоровођа.)
ШЕСТА ПОЈАВА
Хор.
ХОРОВОЋА
И ово јадних двоје ја оплакујем;
ал' јадни Орест кад је на крај стигао
том силном клању — јесте жеља свију нас —
нек двору овом не гаси се зеница.
ТРЕЋА СТАЈАЋА ПЕСМА
(Прва строфа)
Стиже најзад роду Пријамову
тешка правда, рука осветничка.
И у кућу Агамемнонову
два су лава стигла, два Ареја.
Ускок што га Пит јавио
дође кући, стече венац,
мудрост божја довела га.
Нек дом кликне домаћину,
неста јада, неста хуља
што харчили благо скуно,
неста среће злочиначке.
(Прва антистрофа)
Стиже ком је мила борба тајна
и ко жуди за осветом муклом.
И дивова стиже ћерка права —
с правом правдом смртници је зову —
и у борби Орестову
диже руку на душмане
дишућ' мржњом смртоносном.
Нек дом кликне домаћину,
неста јада, неста хуља
што харчили благо скупо,
неста среће злочиначке.
(Друга строфа)
То прорече Локсија Парнаски
штоно држи силно срце земље.
Он не вара, а напада сада
на лукавство старо, злочиначко.
А провидност божја како може
од помоћи бити зликовцима?
Власт небеску треба поштовати.
Сунце, ево, грануло је,
окови су пали тешки!
Устај, кућо! Дуго, дуго
лежала си оборена.
(Друга антистрофа)
Кад сви греси буду окајани,
и све љаге спране, и с огњишта
очишћањем отерана клетва,
свесвршавно време стаће на праг.
Ведра лица нека срећа сине
и нек свугде клицање се ори:
Страни дуси оставиће кућу!"
Сунце, ево, грануло је,
окови су пали тешки!
Устај, кућо! Дуго, дуго
лежала си оборена.
(Позадина се расклопи; виде се убијени Егист и Клитеместра; поред њих стоји Орест с маслиновом гранчицом у руци, и крај њега Пилад; од слугу једни буктињама осветљавају позорницу, а други држе ткање, под којим је Клитеместра убила Агамемнона. Пред двором се купи народ.)

 

ЕКСОДА

ПРВА ПОЈАВА
Орест, Пилад, Хор.
ОРЕСТ
(Показујући на мртва тела.)
Ту леже наше земље двоје силника,
што оца убише ми, кућу затрше!
На престо сели, мили једно другоме,
а мили и сад, што сведочи удес њин,
и веза њина оста верна заклетви.
А клели су се да ће смаћи оца ми
ил' пасти заједно, — и реч одржаше.
И ово глете, страшног чина сведоци,
ту замку, јадног оца мога окове,
синџире на руке и пута на ноге!
(Показује на ткање што га слуге држе.)
Раширите и наоколо носите
ту мрежу људску, нека види родитељ,
не мој, но онај све што види, Хелије,
то безбожничко дело моје матере!
На суду нек ми сведок једном буде он,
да мајку с пуним правом смрћу казних ја!
О Егистовој смрти није овде реч,
тог срамотњака стиже смрт по закону.
Ал' о њој, што над мужем ужас учини,
од кога децу под срцем је носила,
драг терет некад, а сад мрзак душманин,
шта мислиш? Је ли гуја или аспида,
што трулеж рађа додиром, без уједа,
због дрскости, због свога срца опаког?
(Слуге се врате с ткањем.)
Ал' где да нађем право име за ту ствар?
Је л' замка то за звери? Ил' у ковчегу
за мрца покров? То је мрежа ловачка,
то негве, сапони што ноге сапињу.
А такве замке воли друмски разбојник
што пролазника вара, пљачка, убија,
и од те пљачке живи, — лукавштином том
он лови богат лов и гове срцу свом.
(Погледа на мртву Клитеместру.)
Под једним кровом с таквом ја не живео,
без деце боље да ме бози оставе!
ХОР
(Строфа)
Авај, авај, страшних дела!
Жалосном ли паде смрћу!
Леле, леле! Чекаоцу и бол цвета.
ОРЕСТ
Да л' учини ил' не учини? Рухо то
сведочи да Егистов омасти га мач.
Још време није мрљу крви затрло
што многе боје ништи на том гримизу.
Сад хвалим себе, себе сад оплакујем
док зборим хаљини, убици оца свог,
оплакујем и дела, патње, сав свој род,
и руке укаљане јадном победом.
ХОР
(Антистрофа)
Нико неће без невоље
живот мирно проживети.
Леле, леле! Сад ил' сутра свако страда!
ОРЕСТ
(С јасним знацима почетног растројства.)
Да знате, — не знам како ће се свршити,
јер коњи душе моје скрећу с пута свог,
и узде ума мог из руке падају,
у грудма страх ми своју песму почиње,
и срце жуди махнито да заигра —
при свести док сам, ово чуј ме, народе:
не убих — кажем — своју мајку бесправно,
тај богу мрски руг, мог оца крвницу;
напитак за то врач ми даде Локсија
у Питу — он ми рече, извршим ли чин,
на мене нико неће бацат кривицу;
а пропустим ли, — казну ту не спомињем,
јер до тог јада стреле нема ничије.
И сада гледајте ме: с овом гранчицом
и врвцом идем спреман пупку земљину,
у свето место, Локсијину светињу,
до сјајног огња што га вечним зове свет,
од материне крви бежим, — не да бог
да помоћ тражим на ком другом огњишту.
А вас Аргивце молим, јад ми памтите,
да потврдите кад се врати Менелај!
Ко бескућник из ове земље одлазим,
те жив и мртав глас овакав остављам.
ХОРОВОЂА
Ти добро уради, ал' не дај устима
да речи зборе зле, и немој псовати!
Ти аргивски нам народ ослободи сав,
и брзо сруби главу двема гујама.
ОРЕСТ
Ах, ах!
Гле, страшне жене видим, ко Горгоие
у црну руху, — густе гује косу им
преплеле! Овде више ја не остајем.
ХОРОВОЂА
А какве тлапње тебе, дико очева,
то муче? Не дај страху да те победи!
ОРЕСТ
Не, нису тлапње. То су моји ужаси!
Та они, материни осветници пси.
ХОРОВОЋА
То с руку твојих јоште свежа капље крв,
па зато несвестица душу хвата ти.
ОРЕСТ
Ал' све их више, Аполоне господе!
Из очију им крв се цеди немила!
ХОРОВОЋА
Очишћање ти треба. Чим те дирне Феб,
од свих тих јада ослободиће те он!
ОРЕСТ
Ви не видите њих, ал' ја их видим, ја.
И гоне ме, не могу више остати!
(Отрчи.)
ДРУГА ПОЈАВА
Хор.
ХОРОВОЋА
Па срећан нек ти буде пут, и милостив
нек бог те пази и од блиског чува зла!
(Народ се разилази; позадина се склопи.)
ХОР
На владарске наше дворе
страшан олуј сручио се,
трећи пут је ударио.
Најпре дечје груну клање
страшне муке Тијестове!
Други удар цара стиже,
на купању смакоше га, —
паде јунак, вођ ахејски.
Ево трећег: да ли срећом
ил' пропашћу да га зовем?
Шта ће бити напослетку,
бес проклетства где ће стати?
(Одлази у двор.)

К Р А Ј