Поздрав Голубу

Мило Јововић

Четврт в'јека од кад шириш крила,
Гдје се српски говори и дише;
Харна су ти твоја Српчад мила,
Па т' љубезно свуда пригрлише,
Јере си им младе душе храна,
Одвраћаш их од злȏћа и мана'.

Што је часно, што је Богу драго,
То из тебе научити могу,
Род да штују, језик – своје благо;
Жарку љубав, братимствену слогу.
За тај наук и знање честито,
Харни смо ти „Голубе“ вјечито.

Па желимо, да за многа љета,
Ти похађаш соколиће младе,
А они ће к'о пчела из цвета,
Твојим штивом душу да засладе:
Да им срце буде племенито,
Харни смо ти „Голубе“ вјечито.

А сад топло још молимо Бога,
Српчад мила, соколићи сиви:
Чика-Јову на многаја многа,
Свемогући да дуго поживи.
И нека му све труде награди,
Што полаже за нараштај млади.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мило Јововић, умро 1916, пре 108 година.

Бар, Мило Јововић, „Голуб“, број 2., у Сомбору, 15. јануара 1903., стр. 20.