Подупирали месец полугама

Дошло херцеговачко момче у Приморје код свога кума о Арханђелову-дне крсноме имену, па по вечери крај ватре упитаће га Приморац: Ма, да ну, куме! Заборавих те упитати, нађосте ли ону нашу одиву, што вам је једну ноћ побегла? Ма какву жену, јеси ли луд? упита га Херцеговац. Сад ће Приморац приповедати. Ево, браћо, да вам причам: Удадосмо ту скоро једну нашу девојку у село овога мога кума, па нешто викнуо на њу домаћин, а она, ни пет ни шест кано ти од господскога и јуначкога соја побегне из куће, а муж њен запомажи и дигни све село на оружје те за њом у потеру кроз једну шуму. Месец је грејао као дан, а испред зоре хоће да зађе, те кнез њихова села повиче: „Браћо! Ако зађе месец, брука над срамотом, него сваки усијеци по једну добру полугу па да мјесецу не дамо да зађе прије него жену нађемо или бар док сване!" Послушаше га, и сваки извади свој нож, и почеше кроз гору сећи полуге, а уто зађе мјесец, а мало се и наоблачи, те сви у мраку, па се почеше дозивати, да знају где је ко. Тумарајући тако кроз гору, сусретне се један њихов сељанин с попом, и у ономе карамлуку ухвати попа за браду па помисли да је жена, те стане викати: „У помоћ, браћо, ко је мој! Ево ја ухватио жену!' Заболе попа и дојади му теглећи га сељак за браду, па повика: „Пусти, ђаволе, ђаволи ти душу растезали! Није ово жена, него поп, спопала те трострука грозница, дабогда!'