Podupirali mesec polugama

Došlo hercegovačko momče u Primorje kod svoga kuma o Arhanđelovu-dne krsnome imenu, pa po večeri kraj vatre upitaće ga Primorac: Ma, da nu, kume! Zaboravih te upitati, nađoste li onu našu odivu, što vam je jednu noć pobegla? Ma kakvu ženu, jesi li lud? upita ga Hercegovac. Sad će Primorac pripovedati. Evo, braćo, da vam pričam: Udadosmo tu skoro jednu našu devojku u selo ovoga moga kuma, pa nešto viknuo na nju domaćin, a ona, ni pet ni šest kano ti od gospodskoga i junačkoga soja pobegne iz kuće, a muž njen zapomaži i digni sve selo na oružje te za njom u poteru kroz jednu šumu. Mesec je grejao kao dan, a ispred zore hoće da zađe, te knez njihova sela poviče: „Braćo! Ako zađe mesec, bruka nad sramotom, nego svaki usijeci po jednu dobru polugu pa da mjesecu ne damo da zađe prije nego ženu nađemo ili bar dok svane!" Poslušaše ga, i svaki izvadi svoj nož, i počeše kroz goru seći poluge, a uto zađe mjesec, a malo se i naoblači, te svi u mraku, pa se počeše dozivati, da znaju gde je ko. Tumarajući tako kroz goru, susretne se jedan njihov seljanin s popom, i u onome karamluku uhvati popa za bradu pa pomisli da je žena, te stane vikati: „U pomoć, braćo, ko je moj! Evo ja uhvatio ženu!' Zabole popa i dojadi mu tegleći ga seljak za bradu, pa povika: „Pusti, đavole, đavoli ti dušu rastezali! Nije ovo žena, nego pop, spopala te trostruka groznica, dabogda!'