[Подне учи у Мостару граду]
Подне учи у Мостару граду.
Мостарани авдес узимају
У Мостару а на шедрвану.
Не узима гонџешце Мехмеде,
Вет загрће уз руке рукаве, 5
Бијеле се руке кроз рукаве,
Ка’но груда на планини сн’јега.
Гледала га Мустајпашиница
Са чардака, са демир пенџера.
Она виче Кунију робињу: 10
„Кунијице, моја робињице,
Хајде зови гонџешце Мехмеда!
Све му кажи, што је и како је,
Да га зове Мустајпашиница
На чардаке, на бијеле руке!“ 15
У Куније поговора нема.
Она иде води шедрвану,
Она зове гонџешце Мехмеда.
Све му каже, што је н како је,
Да га зове Мустајпашиница 20
На чардаке на бијеле руке.
А у момка поговора нема.
Он ми иде с Кунијом робињом.
Уведе га Кунија робиња,
Уведе га младој пашиници. 25
Лијепо га она дочекала,
На своје га мјесто посадила.
До пола је у душек пропао,
А до њега Мустајпашиница.
Она виче Кунију робињу: 30
„Кунијице, моја робињице,
Донеси му пива и једива
И мезета шећерли смокава!“
У Куније поговора нема.
Донесе му пива и једива 35
И мезета шећерли смокава.
Па су онда еглен отворили,
Пашиници врло мило било,
Она посла Кунију робпњу,
Да од куле замандали врата. 40
Ну да видиш гонџешце Мехмеда:
С пашиницом конак учинио.
Кад изађе са истока сунце,
Пробуди се Мустајпашиница,
А до ње је гонџешце Мехмеде. 45
Ну да видиш Мустајпашинице:
Даде њему хиљаду дуката
И даде му хата из подрума,
И опреми гонџешце Мсхмеда.
Оде Мехо својој милој мајци. 50
