Подне
Ми доље бјесмо на пјешчани жали;
Ваздух олован, тежак, пун топлине,
И смокве, мурве, наранче, маслине,
И поља житâ, све кô да се пали.
У густом хладу кокосових грана,
На жутој трави изгорјелој јако,
Ми смо сједили, заклоњени тако
Од грдне жеге и од огња дана.
Досадно муве зујаху са стране,
Слух нам је тиме већ уморан био, –
И тежак сумор у души се крио
Од истовјетности дуге, непрестане.
Ал' ти, храбрија, читала си нешто –
Пјесника неког. Ја те лијено прати',
Ни једне мисли нисам могô дати
И једва да те разабирах гдјешто.
Но, ја се пренух, чух стих овај један:
“Све мртво спава у подневном југу,
И дух, што пати, неће наћи другу
Утјеху, до тугу и умор биједан.”
“Бјежи с овог мјеста! Гле, овдје све
[мрије,
Све, па и љубав, – природа је пуста
Ту за бол и радост! ” И са твојих уста
Стихови шумљаху даље и силније.
Са мора вјетрић лагано долеће
И по маслинама треперећи паде;
Широко лишће смокве шумит' стаде,
Кô да и природа чу што пјесник рече.
И сâмо море уздахну и прену,
О жале пљусну, као да се буди,
И кô да буновно слуша, па се чуди
И нама и пјесми, и том смислу њену.