ПОГИНУЛИ ДОМ
Без песама, жеља, потреса и смеха,
Сарањени звуци, зима и топлота.
Двориште је црно, црна је и стреха.
И црна су окна к'о црна доброта.
И дању и ноћу обавија патња
Мртав дом живота, као одјек ствари.
Чини се да и сад му силази пратња
За шум чим се јави, за поредак стари.
Двориштем су кратке и дубоке стазе,
Непомичне сенке, и душа пустиње:
Као да чувари невидљиви пазе
Да их не посети пролеће и иње.
Погнута дрвета, у знаку ћутања,
Стоје к'о кајања, неми ученици
Апостола мртвог што поразе сања,
Земљу коју носе светли мученици.
Одаје се крећу у тишину саму.
На колевци празној мир дубоки спава.
На зиду још пати у црноме раму
И очију црних једна лепа глава.
Једна лепа глава. Мре постеља бела,
Намештај, сви знаци љубави и поште.
Уздах као стража заспалог опела,
Погинулог дома није умро јоште.
Је л' то буна мртвих, ствари и поретка?
Ил' се збиља овде и сад неко крије?
Је л' облик пропасти, вечан, без почетка?
Ил' часовник смрти што без срца бије?
Ја знам ову кућу, и чија је била.
Знам је због година које она броји.
Знам је, јер на свему видим црна крила,
Окамењен јаук. Знам је. Ал' нек стоји.
