POGINULI DOM
Bez pesama, želja, potresa i smeha,
Saranjeni zvuci, zima i toplota.
Dvorište je crno, crna je i streha.
I crna su okna k'o crna dobrota.
I danju i noću obavija patnja
Mrtav dom života, kao odjek stvari.
Čini se da i sad mu silazi pratnja
Za šum čim se javi, za poredak stari.
Dvorištem su kratke i duboke staze,
Nepomične senke, i duša pustinje:
Kao da čuvari nevidljivi paze
Da ih ne poseti proleće i inje.
Pognuta drveta, u znaku ćutanja,
Stoje k'o kajanja, nemi učenici
Apostola mrtvog što poraze sanja,
Zemlju koju nose svetli mučenici.
Odaje se kreću u tišinu samu.
Na kolevci praznoj mir duboki spava.
Na zidu još pati u crnome ramu
I očiju crnih jedna lepa glava.
Jedna lepa glava. Mre postelja bela,
Nameštaj, svi znaci ljubavi i pošte.
Uzdah kao straža zaspalog opela,
Poginulog doma nije umro jošte.
Je l' to buna mrtvih, stvari i poretka?
Il' se zbilja ovde i sad neko krije?
Je l' oblik propasti, večan, bez početka?
Il' časovnik smrti što bez srca bije?
Ja znam ovu kuću, i čija je bila.
Znam je zbog godina koje ona broji.
Znam je, jer na svemu vidim crna krila,
Okamenjen jauk. Znam je. Al' nek stoji.
