Poginuli dom
Pisac: Vladislav Petković Dis



* * *


                  
POGINULI DOM

Bez pesama, želja, potresa i smeha,
Saranjeni zvuci, zima i toplota.
Dvorište je crno, crna je i streha.
I crna su okna k'o crna dobrota.

I danju i noću obavija patnja
Mrtav dom života, kao odjek stvari.
Čini se da i sad mu silazi pratnja
Za šum čim se javi, za poredak stari.

Dvorištem su kratke i duboke staze,
Nepomične senke, i duša pustinje:
Kao da čuvari nevidljivi paze
Da ih ne poseti proleće i inje.

Pognuta drveta, u znaku ćutanja,
Stoje k'o kajanja, nemi učenici
Apostola mrtvog što poraze sanja,
Zemlju koju nose svetli mučenici.

Odaje se kreću u tišinu samu.
Na kolevci praznoj mir duboki spava.
Na zidu još pati u crnome ramu
I očiju crnih jedna lepa glava.

Jedna lepa glava. Mre postelja bela,
Nameštaj, svi znaci ljubavi i pošte.
Uzdah kao straža zaspalog opela,
Poginulog doma nije umro jošte.

Je l' to buna mrtvih, stvari i poretka?
Il' se zbilja ovde i sad neko krije?
Je l' oblik propasti, večan, bez početka?
Il' časovnik smrti što bez srca bije?

Ja znam ovu kuću, i čija je bila.
Znam je zbog godina koje ona broji.
Znam je, jer na svemu vidim crna krila,
Okamenjen jauk. Znam je. Al' nek stoji.


Izvori

  • Vladislav Petković Dis: Sabrana dela, Knjiga prva Poezija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003, strana 195.


 
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vladislav Petković Dis, umro 1917, pre 107 godina.