Платно снује Хасанагиница
Платно снује Хасанагиница,
Крај Дунава из леђена златна.
Бог јој даде морске југовине,
Мрве јој се замрсило платно.
А кадуна врло даргин била: 5
Сто аршина истргала платна.
Код ње бјеше заова кадуна
Па заови тихо говораше:
„Заовице, по богу сестрице,
Немој казат милој мајои својој, 10
Помоћу ти рухо сакупити!"
За то она хаје и не хаје,
Па полеће у одају мајци:
„Чу ли мене, мила мајко моја!
У зао час оженила сина, 15
А у гори снаху добавила —
Сто аршина истргала платна!"
А да видиш остарјеле мајке:
Она сними са ноге нанулу,
Та нанула од сухога злата — 20
Па је своју снаху ударила,
На лицу јој рану начинила!
Ту при старој добра срећа била,
Ту не бјеше аге, Хасан аге,
Лов ловљаше, по гори хођаше, 25
Таман био за недјељу дана.
Кад изашла недјељица дана,
Кад ето ти аге, Хасан аге;
Сусрете га на авлији љуба,
Па је под њим коња ухватила: 30
„Гдје си, ага, за бога милога,
Ево има недјељица дана!"
„Не чуди се мени у планини,
Но се чуди себи, моја љубо —
Што је рана на бијелу лицу?" 35
— „А, бога ми, мио господару,
Хасан ага, огријано сунце!
С твојом мајком кројила кошуље,
Мрве јој се омакле маказе,
На лицу ми рану начинила!" 40
За то ага хаје и не хаје,
Но полете мајци у одаји:
„Чу ли мене, мила моја мајко,
Што је рана на лицу у Ханке?"
А завика остарјела мајка: 45
„Срамота је казивати, сине,
Она иде на ахаре момцим' —
Ашикује на ахар' с момцима,
Понајвише с Хусеин ћехајом!"
Тад се ага љуби повратио, 50
Па је узе за бијелу руку,
Па ј' изведе на мермер авлију,
А докопа сабљу с чивилука —
Удари је по свилену пасу.
Проговара лијепа кадуна: 55
„Хасан ага, мио господару!
Не ударај по свилену пасу,
Но ударај по бијелу врату —
Ево има недјељица дана,
Откад млада мушко чедо рађам!" 60
За то ага хаје и не хаје,
Но удара по свилену пасу,
На сабљи је чедо износио.
Ал’ кад видје што је учинио,
Он га носи у одају мајци: 65
„Нај ти, мати, од злата јабуку,
Па се с њоме разговарај, мајко,
Разговарај довијека свога,
А ја одох главом по свијету!"
Па изведе на авлији дора: 70
„Јалах!" — рече, појаха дорина,
А завика грлом бијелијем:
„Моји двори, остали ми пусти,
По вама се сваке птице легле,
Понајвише црне кукавице: 75
Кукале ми и сека и мајика,
Кукале ми до вијека свога!
Хајде, секо, ти се не удала,
Иако се кад-год и удала —
Не видјела уз кољена сина, 80
Нашла дјецу од десет мајака
И заове редом поудате,
Поудате — натраг повраћане!"
