Пламене руже моје фуруне
Пламене руже моје фуруне
У тамном сутону само ми фуруна
пева, и сеје своје огњене
руже по поду и зидовима,
које ми се са осмехом ругају.
Ох, зашто се и ја своме животу
не знам тако радовати, као ове
веселе, огњене руже,
које се у пламену рађају
и у пламену умиру.
Ох, ја обожавам црвени пламен,
јер га у мени нема,
јер у мени подмукла ватра тиња,
која ми тихо изгара воље
и мисли и наде и срце.
И моје је рођено тело потпирује
ветром, који се зове страст.
И када тај ветар разнесе косе плаве
са моје безумне главе,
и кад се на врх лествица будем попео
и само да у пламено сунце скочим:
ох, онда ћу сигурно пасти
да без пламена постанем пепео...
Ох, ја обожавам црвени пламен
и огњене руже, што их по поду сеје
и по зидовима, у сутону, моја фуруна.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|